Izvor: Politika, 30.Mar.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protiv mizerabilizma
U ovoj zemlji horskog pevanja, malo je istinskih buntovnika
Termin mizerabilizam skovao je papa nadrealista Andre Breton i on se odnosi na sve društvene, političke i kulturne strategije koje građane stavljaju u položaj dobrovoljnih učesnika u sopstvenoj degradaciji. Nastavljajući Marksovu započetu misao o akumulaciji ekonomske „mizerije” u savremenim (kapitalističkim) društvima, Breton definiše mizerabilizam ne kao ekonomsku kategoriju već, naprotiv, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << celovito i sistemsko zanemarivanje stvarnosti zarad njene egzaltirane verzije (prevedeno: Koga briga za cenu ulja kad nam otimaju Kosovo!) i insistira da mizerabilizama na ovom svetu ima upravo onoliko koliko ima različitih oblika patnje, te da stoga valja govoriti o psihološkom, fiziološkom, moralnom, političkom, ekonomskom, društvenom kao i o raznim drugim njegovim vidovima. Vreme je došlo, smatrao je Breton, da se svi ti mizerabilizmi i klinički ispitaju. Bilo je to pre mnogo, mnogo godina. Ni do danas to nije učinjeno. Cinična racionalizacija ljudske bede ostaje dominantna ideologija Moći sve do naših dana. Svi smo žrtve sistema kojem su potrebni konzumenti, a ne stvaraoci političke realnosti.
Breton je bio ljuto dete svog doba. Njegova vatrena invektiva protiv „religionista, umetničkih kritičara, pristalica građanskih stranaka, ’nezavisnih’ Staljinista, pseudomarksističkih ideologija, književnih diletanata” borbenog je duha i oslikava njegov društveni angažman, idealizam i tvrdu političku beskompromisnost. Da nam je danas, ovde, u Srbiji, potreban neko poput njega (ili poput Tristana Care, Huga Bola i drugih doajena i nihilista rane Dade iz ciriškog Kabarea Volter, neko poput Gija Debora i pariskih situacionista, neko poput društveno i politički angažovanih britanskih pankera, anarhista, skvotera i anarhohipija iz druge polovine sedamdesetih i prve polovine osamdesetih godina prošlog veka ili današnjih neoanarhista, libertera ili autonomista) u to nema baš nikakve sumnje. Ali, nemamo mi ovde baš ništa od svega toga, izuzev možda u tragovima, negde na krajnjim rubovima društva. U ovoj zemlji horskog pevanja, malo je istinskih buntovnika. Kod nas su na visokoj ceni lelekanje i jadikovanje nad nepravednom sudbinom, čupanje kose, busanje u grudi, zazivanje boga (to posebno!), žučno isticanje istorijskih nepravdi, valjuškanje u večitoj poziciji bogomdane žrtve, a ne individualna smelost i nepokolebljiva hrabrost duha. Umesto ličnosti koje bi nam odvažno pokazale kako se treba nositi sa zahtevima stvarnosti, mi imamo sve te našerođene lažove, manipulatore, depresivce, barabe i bitange na vlasti, imamo neverovatno raslojenu scenu političkih partija, u bizarnom, praktično nadrealističkom, rasponu od krajnje desnice do krajnje desnice, sve te našedssovce, radikale, Nove Srbije, stare Srbije, ove Srbije, one Srbije, uz demokrate u njihovoj najšizofrenijoj fazi ikad i marginalan i hronično neuverljiv LDP (nisam valjda nekog izostavio?) i građane koji su odavno posustali i ozlobili se i više uopšte, jednim velikim delom, ne misle svojom glavom, niti planiraju da se u dogledno vreme ponovo posvete toj neophodnoj i nadasve zdravoj aktivnosti. Imamo, pored svega toga, i zatvorenu, nervoznu, namrštenu, često agresivnu omladinu (neverovatan je uspeh s kojim je ovo društvo tu novu generaciju odgojilo u skladu s onim što samo smatra vrhunskim vrlinama), omladinu koja društveni konzervatizam uočava kao osnovnu i jedinu vrednost.
Ako ne računamo patike marke nike, naravno.
U ovoj zemlji, ovakvoj kakva je, pogubno bi bilo biti u harmoniji mišljenja s većinom, u ovoj zemlji nema baš nikakvog smisla da se mainstream u bilo čemu slaže s vama, u ovoj zemlji može se biti samo i jedino – protiv.
Protiv duboke bede duha savremene Srbije.
Protiv svega čime nas ona svakodnevno truje.
Protiv primitivizma.
Protiv siledžijstva.
Protiv banditizma.
Protiv manipulacije mitovima, istorijom i religijom.
Protiv nacionalizma.
Protiv šovinizma.
Protiv ksenofobije.
Protiv seksizma.
Ukratko: protiv svih ugnjetavajućih elemenata tog specifičnog, lokalnog, samo našeg mizerabilizma.
Vladimir Arsenijević
[objavljeno: 31/03/2008.]
