Izvor: Blic, 01.Avg.2011, 03:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proslava Andrićevog Nobela
U nedostatku novih Nobelovaca iz redova naših pisaca dobro dođe obeležavanje okrugle godišnjice (50) dodeljivanja Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću. Održavaju se okrugli stolovi, simpozijumi sa učešćem zvanih i nezvanih, piše se sa naknadnom pameću u gotovo svim nekadašnjim delovima počivše “lepe naše” (sem u Makedoniji i Sloveniji, tamo nema naknadnih potraživanja i morskih otkrića).
Čiji je to pisac, srpski, hrvatski ili bosanski? On je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za života izbegavao sva svrstavanja, izjašnjavao se kao jugoslovenski državljanin posle 1945. To mu neki ne mogu oprostiti. Kao potpisnik Novosadskog dogovora o srpsko-hrvatskom jeziku znao je svoj jezik. Ali sada mu ponovo prekopavaju krštenicu, prebrojavaju nacionalne gene. Mnoge nervira što je postao član Saveza komunista krajem pedesetih. Šta mu je to trebalo?! Javljaju se i neke čudne ideje, od kojih je najluđa ta da se njegov pepeo prenese u susednu državu. Niko se od te zamisli nije ogradio, čak ni crkva (samo nam je ona potrebna u ovom ludilu).
Ivo Andrić (1892-1975) je posle II svetskog rata i objavljivanja romana "Na Drini ćuprija”, "Travnička hronika” i "Gospođica” dobio najviša književna priznanja, ali u deceniji uoči Nobelove nagrade nije imao sreće sa književnom kritikom. Roman „Prokleta avlija", možda njegov najbolji roman kao parabola o logorima od Gulaga do Golog otoka, nije ni ušao u uži izbor za prvu NIN-ovu nagradu 1954. jer je žiri mudro zaključio da uopšte nije reč o romanu. A onda je objavio dve knjige pripovedaka "Panorama” i "Lica”, koje su dobile mrzovoljne kritike: Andrić se umorio, ponavlja se... Za života više nije objavio nijednu knjigu. Ali posle Nobelove nagrade sve što je pisao postalo je genijalno. A šta bi bilo da ga je Nobel zaobišao kao Tolstoja, Nabokova, Borhesa?
