Izvor: Politika, 30.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Propali bismo da nije babe
Svetlana ponekad sašije odelo, suknju, bluzu, pa proda. Nije sigurna da želi to da objavimo u novinama. Ipak, ako „mogu kriminalci, momci sa vrelog asfalta, da se hvale bogatstvom i slikaju pored bazena za tabloide, može i ona da se barem ne stidi svog rada”
– Odem jedan dan na pijacu, vratim se kući. Tresem se noću od razmišljanja šta ću i kako ću sutra. Ujutru sve padne u vodu. Svanuo je novi dan. Moja deca su i dalje moji šampioni – kazuje uz osmeh >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Željko i uz uzdah nastavlja, ozbiljnije – samo... Po zlatnu medalju smo zaslužili i Svetlana i ja, za sve mađioničarske trikove kojima smo svaki prvi u mesecu dočekali na „pozitivnoj nuli”. Za svaki jutarnji osmeh kojim smo deci poručili da je sve u redu i posle neprospavane noći.
Petar Marić (18) je evropski i svetski šampion u sviranju klasične harmonike. Njegov brat Aleksa (17) je juniorski šampion Srbije u biciklizmu. Željko (62) i Svetlana (56), roditelji dvojice šampiona, kao i većina srpskih porodica, jedva sastavljaju kraj s krajem.
Svetlana radi u BIGZ-u, u arhivi. Željko je radio u komercijali JAT-a, sad čeka penziju...
– Otkad su moji momci stasali i počeli da se takmiče, ja kao da ne postojim – šaljivo govori Željko.
Kako zaista živi prosečna srpska porodica? Koliko se potrošačke korpe, standard, prosečne plate i ostale statističke kategorije, koje se povlače po novinskim stupcima ne bi li nas uverile da živimo bolje, mogu porediti sa „stvarnim životom”?
– Kuću treba da sredimo, da je završimo. Petnaestak godina nismo ništa na njoj radili. Za „nezgodne” situacije, kad pritisnu komunalije, imamo nekoliko kreditnih kartica. Samo mislim da smo i tu „popunili sve limite” – objasnila je Svetlana bolje od ekonomista.
Da njihovi sinovi mogu sve nagrade da pretoče u dukate, u poslednje vreme redovna srpska poskupljenja, Mariće ne bi ni najmanje brinula. Ovako, osećaju ih. I te kako.
Petar, najmlađi osvajač svetskog kupa ikada u juniorskoj konkurenciji i, iako tek osamnaestogodišnjak, osvajač evropskog kupa za seniore u klasičnoj harmonici, verovatno je poznatiji u inostranstvu nego u Srbiji. Cenjeniji svakako.
– Dok je tata radio i dok sam dobijao kakvu-takvu stipendiju od države, bilo je lakše. Otkad je otišao u penziju, nije dobro. Kad imaš novca, onda i drugi problemi izgledaju manji – iskren je Petar.
Presipanje iz šupljeg u prazno i sastavljanje kraja s krajem, discipline u kojima su Srbi u poslednjih petnaestak godina bez sumnje postali svetski šampioni, nisu nepoznate ni Marićima.
Roditelji ne žele da kažu čega su se sve odrekli da bi deci pružili pristojne uslove, ali ne kriju da uz svako poskupljenje moraju da nauče još poneki ekonomsko-matematički trik. Poslednjirast cena, tvrde, stvorioje od njih prave mađioničare, takve da biim pozavideo i Hudini.
Aleksa kao reprezentativac Srbije u biciklizmu na takmičenja putuje o trošku Saveza. Nažalost, kaže da kada on i njegovi drugovi odu u inostranstvo najčešće samo gledaju sjajne izloge tamošnjih biciklističkih prodavnica.
– Ponekad prodam deo opreme koji mi nije potreban, a koji sam dobio, pa kupim u inostranstvu onaj koji mi je neophodan – objasnio je Aleksa kako doprinosi očuvanju porodične ekonomije.
I Svetlana ponekad sašije odelo, suknju, bluzu, pa proda. Nije sigurna da želi to da objavimo u novinama. Ipak, ako „mogu kriminalci, momci sa vrelog asfalta, da se hvale bogatstvom i slikaju pored bazena za tabloide, može i ona da se barem ne stidi svog rada”.
Željko je pre vremena, sa 35 godina staža, otišao u penziju da bi Petru kupili harmoniku. Novac od otpremnine ipak nije bio dovoljan za skupoceni instrument. Marići su podigli kredit koji i danas, posle dve godine, vraćaju.
– Dve godine sam bio na „birou”, poslednju godinu ne primam platu. Istina, radim nešto noću, nešto što mi Srbi zovemo „poslom u sivoj zoni”. Kao i većina ljudi, snalazimo se. Kupujemo na odloženo, krpimo rupe u budžetu. Svetlanina plata je dovoljna da pokrijemo režije. Moja sadašnja „sivozonska” zarada ne bi pokrila ni to – kaže Željko.
Kako onda Marići uspevaju?
– I baba je tu – dobacuje Petar. – Propali bismo da nije babe!
Baba „nije želela da smeta” dok smo razgovarali sa Marićima. Ušla je samo na trenutak, odmerila novinara i rekla: „Da znaš sine da sam ja uz „Politiku” naučila da čitam, a rođena sam 1925. godine... Još je mom dedi poštar donosio „Politiku”na kuću. I zato, da lepo napišeš o mojima...”
Borko Pavićević
[objavljeno: 31/05/2008.]
