Izvor: Politika, 10.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pronašla očev grob posle 63 godine
Čačak – Erika Ridl (67) sa suprugom Francom troši penzionerske dane u selu Šajdeldorf u Donjoj Austriji i, listajući stranice života, sada ima dragu uspomenu više. Rođena je 6. februara 1940. godine kao prvo i jedino dete Johana i Julijane Bauer i nije mogla zapamtiti oca koji je pet dana pre toga otišao u rat iz koga se nije vratio, ali je letos u Čačku pronašla mesto gde je bio sahranjen. Kleknula, zapalila sveću i pustila suzu.
– Sada mi je u duši lakše, znam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gde je moj otac bio pokopan. To mesto u gradskom parku u Čačku ostaće duboko urezano u mojim uspomenama. Nisam uzalud putovala po 1.040 kilometara do Čačka i nazad, pronašla sam unutrašnji mir – kaže Erika Ridl (Bauer) za "Politiku".
Njena priča je svedočanstvo o vremenu, događajima i ljudskom bolu kao neizostavnom pratiocu svih ratova i svake strane u njima.
Johan Bauer je zidarsku bluzu morao da zameni vojničkom 1. februara 1940, kada je uključen u "Nemačku odbrambenu vojsku", a zatim poslat na front u Grčku. Grupa nemačkih armija "E" u jesen 1944. godine povlačila se otuda preko Srbije i ovog kraja, ali Austrijanac nije dočekao kraj rata. Poginuo je 24. oktobra u Čačku, pogođen granatom.
– Moja majka dobila je 4. novembra 1944. obaveštenje o pogibiji, preko njegovog komandanta. Uz pismo, bila je priložena tatina vojnička knjižica, burma sa venčanja i moj lančić sa krštenja, koji mu je majka dala da ponese sa sobom. U maju 1946. naše vlasti u Austriji obavestile su majku da je tata sahranjen u Čačku, u Srbiji, na vojničkom groblju, i da je njegov grob dobio broj 33 – navodi vojnikova kći.
Majka joj je umrla 1982, nikad ne posetivši suprugovu večnu kuću, ali Eriku nije napustila želja da nađe grob. Prilika se, najzad, ukazala letos, kada je Sadeta Karer (devojačko Ahmetović) iz njenog sela krenula u Zvornik kako bi posetila roditelje. Erika i Franc pošli su sa njom, prespavali u gradu na obali Drine i Sadetinim autom, koji je vozio njen brat Mehmed, sledećeg dana prispeli u Čačak.
– Raspitali smo se i pronašli gradsko groblje, lepo uređeno. Od radosti briznula sam u plač. Ali, u upravi nam je jedan ljubazni gospodin saopštio da tu nema vojničkih grobova iz Drugog svetskog rata, niti on zna gde su sahranjeni pripadnici nemačke vojske. Opet sam zaplakala, sada od tuge – rekla je Erika.
Erikin sagovornik upravnik groblja Milan Maksimović setio se ipak da bi poznati čačanski advokat Vitomir Ćalović mogao znati sudbinu posmrtnih ostataka vojnika Vermahta, jer ga je oduvek zanimala ratna istorija ovog kraja. Otišli su do advokatove kuće u središtu Čačka, zatim do gradskog parka, gde su nemački vojnici bili sahranjeni odmah posle pogibije.
– Na našu žalost, advokat Ćalović objasnio nam je da su posmrtni ostaci vojnika tajno iskopani jedne noći, još tokom 1947. godine, natovareni na volujska kola i pokopani u jami na nekoj livadi van grada. Ponovo sam zaplakala, kao i pre toga u upravi groblja – priča Erika.
Između dva nastupa suza, Austrijanka je, međutim, ostajala uporna u želji da konačno klekne kraj očeve humke:
– Moj suprug fotografisao je udubljenja u parku po kojima su još mogla da se razaznaju grobna mesta. Zatim smo otkrili jedan panj iz koga je raslo cveće. Mehmed Ahmetović je prebrojao udubljenja i zaključili smo da bi blizu tog cveća mogao da bude grob pod brojem 33. Tu smo suprug i ja zapalili sveću i u mislima oživeli mog oca. Tek 63 godine posle njegove smrti bila sam na cilju svog velikog traganja, zahvaljujući pomoći svih učesnika.
Ovo se zbivalo jedne subote, a Erika Ridl kaže kako ne zna "da li bi u Austriji svi ljudi na neradni dan, i nakon završetka službe, bili tako ljubazni i spremni da pomognu, kao kod vas u Čačku". Ali, dodaje:
– Lično sam spremna da na našem seoskom groblju održavam i ukrašavam parcele vojnika poginulih u ratu, u nadi da će to isto neko učiniti za mog oca u Srbiji. Ali, to kod vas nije slučaj, pa sam razočarana. Ne mogu da razumem skrnavljenje grobova tokom noći, kod nas bi to bilo nezamislivo. I neprijatelj je čovek, zaslužuje odnos s poštovanjem.
Austrijanka nas je zamolila da prenesemo njenu zahvalnost (najsrdačniju) Milanu Maksimoviću i Vitomiru Ćaloviću, kao i Mehmedu Ahmetoviću, dodajući:
– Moja žarka želja je da se u gradskom parku u Čačku postavi mala spomen-ploča za 50 nemačkih vojnika koji su tu bili sahranjeni 1944. godine. Kod nas, to bi, bez mnogo formalnosti, učinio turistički savez ili savez za ulepšavanje mesta.
Čačani su, inače, dostojno sahranili neprijateljske vojnike koji su ovde poginuli tokom Prvog svetskog rata. Njihovi posmrtni ostaci počivaju u zajedničkoj kripti na gradskom groblju, gde su kosti 652 srpska i 262 vojnika centralnih sila. Ta grobnica osvećena je 1934. i obeležena spomenikom sa znacima četiri vere. Do tada, posmrtni ostaci vojnika centralnih sila bili su pokopani na švapskom groblju blizu gradske bolnice u Čačku. To mesto, svojevremeno, obeležavao je mermerni spomenik sa epitafom: "Es starb ein jeder fur sein Vaterland" ("Umro je svaki za svoju otadžbinu").
[objavljeno: ]
