Izvor: Blic, 15.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Promene stranačke karte Srbije
Promene stranačke karte Srbije
Prošla decenija bila je u znaku dominacije populističkih, antidemokratskih i nacionalističkih snaga (SPS, radikali). To je bilo vreme užasnih ratova, međunarodne izolacije, života u strahu i na ivici egzistencije, što je pogodovalo dugom održavanju na vlasti SPS i radikala. To je bilo i vreme rađanja i jačanja političke opozicije u Srbiji u kojoj su, takođe, dominirale dve partije - SPO i DS.
Posle petooktobarskih događaja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i decembarskih izbora 2000, došlo je do radikalnog političkog preokreta i krupnih promena na političkoj i stranačkoj karti Srbije. Tri, do tada najveće partije - SPS, radikali i SPO, doživele su pravu političku katastrofu. Dok su socijalisti i radikali platili ceh za svoju katastrofalnu ratnu i antidemokratsku politiku, SPO je bio žrtva megalomanske slike_arhiva o sebi i odbijanja da se uključi u jedinstveni antimiloševićevski politički i izborni blok 2000. (DOS), kao i nedosledne politike u drugoj polovini prošle decenije. Zato SPO nije osvojio nijedno poslaničko mesto u Skupštini Srbije. Od toga poraza nije se oporavio, već se jedna velika, na početku devedesetih godina vodeća opoziciona stranka, od 2000. stalno nalazi u procesu unutrašnjeg rasula, cepanja i političkog marginalizovanja.
Demokratska stranka Srbije, do oktobra 2000, bila je relativno mala, sa skromnim opozicionim uticajem. Međutim, posle pobede DOS, a naročito posle pobede Koštunice nad Miloševićem na predsedničkim izborima, doživela je neočekivano veliki rast, po poznatom pravilu o 'priključenju pobedniku'. Od nekoliko hiljada, narasla je na preko 100.000 članova, čiji dobar deo su činili razočarani simpatizeri radikala i SPO. Programski, ona je bila i ostala na poziciji desnog centra, s naglašenim nacionalno-patriotskim predznakom. Tako su od 2000. do 2003. na političkoj sceni Srbije postojale samo dve dominantne političke partije - DS i DSS.
Tada je izgledalo da je, najzad, došlo do nužnog istorijskog preokreta sa trajnom dominacijom demokratskih, proevropskih stranaka. Nažalost, posle izlaska DSS iz DOS, Skupštine i Vlade, i faktičkog prelaska u opoziciju, bili smo svedoci pravog političkog rata između dve vodeće partije pobedničkog DOS. To je bitno umanjilo brzinu i efekte društvenih reformi i izazvalo političko razočaranje, apatiju i osipanje velikog dela pristalica ujedinjenog DOS, posebno ove dve partije. Politička kazna je stigla već na izborima u decembru 2003, posle pada Vlade 'malog' DOS. Naime, tada radikali opet zadobijaju, čak povećavaju staru snagu. Osvajaju 82 poslanička mandata i, nažalost, postaju najjača parlamentarna stranka. I pored toga, nastavljen je raskol između DS i DSS, tako da je DS u opoziciji, a manjinsku vladu u protekle tri godine (p)održava SPS! Još jednom se pokazalo da u Srbiji i dalje dobro uspevaju nacionalističko-populistička politika i socijalna demagogija, naročito kad su demokratske i reformske partije u sukobu koji automatski jača poziciju radikala. Od tada, na političkoj sceni Srbije postoje tri ključne političke stranke koje podržava oko 70 odsto glasača - DS, DSS i radikali. Dugo najjača vladajuća, odnosno opoziciona partija - SPS i SPO, posle oktobra 2000. tavore na političkoj margini, bez izgleda da povrate staru snagu.
Demokratska stranka je uspela da, uz znatan pad na izborima 2003, očuva svoju političku snagu. U isto vreme, politički rejting DSS je upadljivo opao, što je, inače, pravilo kod vladajućih partija. Posebno je opao rejting stranke G17 plus, koja se naročito posle raskola u njenom vrhu, isto kao SPO, SPS I LDP, sada očajnički, po '24 sata dnevno' bori za prelazak izbornog cenzusa.
Demokratska stranka je jedina izvršila veliku programsku transformaciju. Prvo su na inicijativu Z. Đinđića, 2002. izvršene određene, mada nedovoljne, izmene političkog programa u pravcu levog centra, to jest socijaldemokratije. To je bio uslov za kandidovanje i učlanjenje u Socijalističku internacionalu, koju čine velike socijaldemokratske, socijalističke i laburističke partije Evrope. Proces dublje programske socijaldemokratizacije nastavljen je pod vođstvom B. Tadića. Međutim, sve do početka tekuće izborne kampanje, u javnom političkom životu skoro da nije bila uočljiva 'seoba' DS u socijaldemokratski politički prostor. Reč je o ogromnom i neiskorišćenom 'rudniku' birača, jer je preko 60 odsto građana privrženo socijaldemokratskoj ideji. Ali, do sada je nedostajala snažna partija koja bi te ideje artikulisala i zastupala. Preusmerenje DS ka socijaldemokratiji je ne samo najvažnija programska promena u srpskoj stranačkoj strukturi od 1990, već je i veoma bitno za dugoročno demokratsko profilisanje i stabilizovanje političke scene u Srbiji.
Moglo bi se zaključiti da se Srbija sporo, ali, ipak, kreće ka političkom profilisanju svoje osnovne stranačke strukture na klasični, desni i levi centar. Takođe, dobrim delom zahvaljujući i izbornom cenzusu od pet odsto, doći će do ukrupnjavanja političkih stranaka i koalicija, tačnije do apsolutne dominacije tri do četiri partije, koje će, uz nekoliko partija nacionalnih manjina, zastupati ideje i interese ogromne većine građana. Taj proces još uvek nije dovršen, prvenstveno zbog toga što je nedovršen proces svojinske i ekonomsko-socijalne transformacije društva koja jasno profiliše socijalne slojeve i grupe, a time i političke partije koje zastupaju njihove interese.
Uporedo sa opštom demokratizacijom u društvu, sa jačanjem procesa integracije Srbije u evropske tokove, političkim i bezbednosnim stabilizovanjem Balkana, a naročito sa poboljšanjem ekonomskog i socijalnog položaja građana, smanjivaće se uticaj ekstremnih, nacionalističkih i populističkih stranaka. To je bitan preduslov opšte modernizacije i demokratizacije Srbije kao društva. Uostalom, to je iskustvo Evrope u koju smo se uputili.
|
