Izvor: BKTV News, 30.Jul.2012, 13:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Promenama se upravlja, stihija je opsana!
“Svi mi govorimo da su neophodne promene u Srbiji. I svi se sa time slažemo. Ali, promnene moraju da se čine u saglasnosti sa onim čime je savremeni svet ovladao. Jedna od tih poluga u oblasti znanja je ušravljanje promenama na naćin koji je opisan i u udžbeniku o upravljanju promenama. Dakle, promenama valja upravljati I one ne smeju da se dogadjaju stihijiski.
Zašto?
Godinama smo “radili iste, stare stvari na isti, stari način i očekivali drugačije rezultate” kako lepo, >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << inače, Rita Mej Braun definišući glupost. Prespavali smo i čas biologije na kome nam je Čarls Darvin rekao “Ne preživljava ona vrsta koja je najjača, niti najinteligentnija, nego ona vrsta koja je najprilagodljivija promenama.“ I mnogi drugi su nam često ukazivali da se svet oko nas kreće sve brže a da smo mi sve umorniji i sporiji. Kada bi , nekim čudom, mogli da se vratimo dvadeset i neku godinu unazad, i imali potrebnu pamet, lakim korakom bismo mogli pratiti političke, tehnološke, ekonomske i sve druge promene koje su u tom vremenu zahvatale Evropu i svet.
Danas, moramo da uzmemo u ruke udžbenik Upravljanja promenama i da krenemo od prve lekcije. Laki korak moramo da zamenimo brzim trkom i da se suočimo sa nizom neophodnih promena koje jednu po jednu moramo izvršavati. Promene utiču na ljude, promene menjaju njihove navike, ali i položaj u društvu, promene čine zastarelim znanje ljudi i njihovo iskustvo, promene su bolne i naporne. Baš zato se njima mora upravljati na ispravan način, baš zato se mora uključiti moderni menadžment promena, kako bi se umesto negativnih reakcija dobila široka podrška građana i kako bi nas izvršioci promena sa entuzijazmom uvodili u modernu eru.
Kada je, ne tako davno, Alisa, trčeći kroz šumu, shvatila da koliko god su ona i Kraljica jurile što su brže mogle nije izgledalo da prolaze pored bilo čega, onako zadihana, lakomisleno je primetila: “U našoj zemlji obično biste negde drugde stigli, ako biste jurili, kao mi, dugo vremena.” Međutim, Kraljica joj blago odbrusi: “Baš je to neka spora zemlja! Ovde, vidiš, moraš trčati koliko te noge nose da ostaneš na istom mestu. A ako hoćeš ikud da stigneš, moraš juriti bar dva puta brže.”
Luis Kerol nije mogao ni da zamisli koliko će puta državnici, ekonomisti i profesori citirati ove rečenice iz njegove “Alise u zemlji ogledala” povezujući ih sa promenama okruženja organizacije ili nacije i neophodnošću sprovođenja adekvatnih mera prilagođavanja. Ono u čemu se Luis Kerol prevario bilo je ono “dva puta brže”, jer našoj Alisi bi danas Kraljica sugerisala da trči bar deset puta brže da bi ikud stigla, odnosno, da bi stigla tamo gde treba. A to tamo je zemlja sa pristojnim bruto domaćim proizvodom po stanovniku, koliko-toliko uravnoteženim spoljnotrgovinskim bilansom, sa odnosom zaposlenih i penzionera od bar 1,5:1, zemlja gde je privatna svojina svetinja a ugovor neprikosnoven, zemlja atraktivna za strana ulaganja, zemlja integrisana u svetske ekonomske tokove, zemlja u kojoj mladi diplomirani studenti rado ostaju.
Kako smo dogurali do “deset puta” čini se da je jasno, jednostavno niko nam nije na vreme rekao da je jedina konstanta u savremenom okruženju promena. Ovih dana vreme je da slušamo Kraljičin savet ponovo. I sada je sve na nama. Imamo li znanja, snage, volje, vere i ljubavi da iskoristimo ovu novu priliku? Možemo li da se odupremo i zamci „da ovo današnje okruženje može više da menja nas nego što mi možemo da menjamo njega“ kako nam je rekao Džozef Bordonja? Znamo li da treba da inspirišemo, uključujemo i dobijemo podršku građana, razmislimo gde smo sada, razmislimo gde želimo da budemo, planiramo kako da do toga dođemo u merljivim koracima, komuniciramo, ohrabrujemo, uključujemo što ranije i što više? Verujem da sve to znamo. Verujem i da će svako od nas da se uključi, da pomogne, da podrži, da doprinese bar jednom idejom i bar jednim završenim poslom. Krajnje je vreme da svi radimo zajedno! Siguran sam da će nova Vlada ovo razumeti i poslušati Kraljicu“.
MOJ GOST: Prof. dr Ivan Bagarić
Posle stote kolumne koju sam objavio na ovom sajtu, u dogovoru sa uvaženim profesorima i naučnim radnicima, dogovorio sam se da jednom nedeljno, zasad, a kasnije možda i više puta, dok to ne preraste u njihove smaostalne kolumne, budu “moji gosti”.
Prvi od njih je Prof. dr Ivan Bagarić, čovek sa Elektrotehničkog fakulteta, dekan fakulteta u Novom Sadu u okviru BK univerziteta, zatim prorektor na istom Univerzitetu i čovek koji je stvarao Mobtel kao tadašnje “čudo tehnologije” u Srbiji.
Tweet
