Izvor: Politika, 10.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proleće opasnog življenja
U Kosovskoj Mitrovici se ovih dana, pored karanfila i jagorčevine, oseća i "miris baruta" koji podseća na 17. mart
Kosovska Mitrovica – Strah i zebnja svakodnevica su Mitrovčana skoro osam godina. Proleće opasnog življenja već počinje. Bliži se i godišnjica onog 17. marta, one krvave srede, kada je dvoje nevinih Mitrovčana stradalo od snajperskog kuršuma.
Kao i tada, i sada su tu, na mostu, moćne vojne mašinerije, transporteri, oklopna vozila, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kolutovi bodljikave žice, koji za tren oka mogu da postanu nekakva brana. Tu na mostu su sada uglavnom pripadnici Kosovske policije, a neretko, kada se nasluti ili dojavi kakva nezgoda, i međunarodni policajci. Sve je to slaba garancija za noć i dan, jutro i veče Severnomitrovčana kojima je strah jedini saveznik.
Po običaju, najprometnije je na potezu od kafane "Polet" do glavnog Ibarskog mosta. Tu se nalazi i velika pijaca, a u trafikama, kioscima prepravljenim kontejnerima prodaje se sve – od hleba, mleka, konzervi, suhomesnatih proizvoda, garderobe, a ima i butika zlata. Na pijaci koja se proteže na trotoarima, prodaje se sve, od kiselog kupusa, koji se ceni 30 dinara po kilogramu, do ljutih papričica u flašama od kisele vode, ali i kokošaka spremnih za supu.
Na jednoj tezgi Milan, neće da kaže prezime, prodaje paradajz, po ceni od 120 dinara. Tu zatičemo i Borku Radovanović, koja je došla iz Prilužja, prodaje beli domaći luk i za njega traži 200 dinara po kilogramu. Narod se pozabavio svojom svakodnevicom, većina pukim preživljavanjem. Oni novi, "turbobiznismeni", viđaju se tu po gradu, u luksuznim limuzinama, a za njih je Mitrovica, izgleda, samo stanica sa koje idu na zimovanje. Neki od njih, šuška se ovde, imaju stanove u Parizu, Švajcarskoj... U Beogradu se podrazumevaju. Mnogi od njih sagradili su zgrade i u Kraljevu.
– Ljudi bedno žive, izuzev "novih biznismena" i "profesionalnih Srba". Kod mene u prodavnici 90 odsto Mitrovčana uzima na veresiju. Prošle godine nije tako bilo – priča 40-godišnji muškarac, rođeni Mitrovčanin, koji samo pod inicijalima želi u novine.
– Piši – kaže M. K. – ali i reci da ćemo svim raspoloživim sredstvima braniti grad. Ovde je bezbednost nula. Ne verujemo ni Kforu, ni Unmiku, a ni ovoj našoj Kosovskoj policiji. Branićemo se kako mi znamo i umemo.
U centru Kosovske Mitrovice, na glavnom gradskom trgu, na čuvenoj "Šumadiji", odakle se Beograd u pomoć poziva i odakle se poručuje međunarodnoj sviti da je Mitrovica simbol otpora i nade, pune poslastičarnice i kafići srednjoškolaca i studenata. U jednom od njih zatičemo tri studenta Filozofskog fakulteta iz Crne Gore koji stanuju u Studentskom domu.
– Nije nas strah, mogli smo da pređemo u Podgoricu i završimo studije, ali ostajemo da pomognemo koliko možemo ovim Srbima. Ako ništa drugo, bar će nas biti više – poručuju Marko, Vukan i Ostoja.
U "Pelivanu", poslastičarnici koja okuplja sve, od međunarodnih predstavnika, srpskog rukovodstva, predsedničkih kandidata, putnika namernika, onih iz enklava do novinara, zatičemo Idriza, Goranca iz Gore.
– Jednom u 15 dana dođem ovde, obiđem rodbinu. Mitrovica mi nekako još tešnja, radio sam svojevremeno ovde, godine sam ostavio, a ostavio sam i lokal tamo u južnom delu grada. Nisam prešao most još od rata – kaže on.
Odmah ispod Trga Šumadije je nadaleko čuvena Bošnjačka mahala. Tu su bili i ostali Srbi, Bošnjaci, Turci, Goranci, a ima i nešto Albanaca. Uglavnom starosedeoci koji su nekada u srećna vremena već ranom zorom, kada pukne proleće, bili u svojim avlijama, sadili šeboj.
Sada u njoj, koju samo sokaci dele od Albanske mahale, neki teški muk se uvukao. Priča jedna da se "ovako više ne može". Tu u Bošnjačkoj, u Ulici Kozari na broju 3, žive Radivojevići, otac Dragoš, sin Janko i dve curice Zorka i Vitorka, a druge dve Sonja i Marija već poodavno nisu tu.
– Treba nam pomoć, oboleo sam, bar da mi se napravi ograda oko kuće, da ova moja deca bar koliko-toliko mirno mogu da legnu. Nije nas strah što smo ovde. Siromašni smo, plašim se, bolest me pritisla, a ova deca gladna i gola – setno nam govori Dragoš Radivojević i navodi da mu je Sonja, nekadašnja odlična učenica mitrovačke osnovne škole u Engleskoj, a Marija, najstarija, već pet meseci je u Austriji.
Sve se nekako i može u ovoj Šeher Mitrovici, kako je davno zapisao Branislav Nušić, ali je teško kada padne mrak, kada se zamandale sve kapije, i kada bošnjačkom, ali glavnom ulicom prođe samo onaj ko mora. Već miriše karanfil, izmamila blaga zima i miris jagorčevine, a oseća se u vazduhu i neki težak dobro poznati miris "baruta".
Ostaće upamćen u istoriji ovaj period, ali i ono što je, još s početka dvadesetog veka, Branislav Nušić zapisao: "Na laktu Ibrovom, gde ovaj savija da uđe u susret Sitnici, u dnu Kosova leži najlepša varoš kosovska, kitnjasta Mitrovica, koju narodna pesma zove Šeher Mitrovica."
Biljana Radomirović
[objavljeno: 10.03.2007.]
