Izvor: Politika, 18.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Progutana udica
Od početka najnovijih bliskoistočnih sukoba, najveći saveznik Hezbolaha nisu bili ni Sirija ni Iran, već Izrael. Svojim postupcima i načinom na koji rešava situaciju oko svoja dva oteta vojnika, on je išao na ruku Hezbolahu i daljoj radikalizaciji sukoba. Izraelski političari progutali su udicu sa mamcem koju im je Hezbolah bacio i poneli su se upravo onako kako je šeik Hasan Nasralah i planirao.
Pokretač svih radikalnih i terorističkih organizacija jeste sukob. Ovi pokreti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su obično dosta slabiji – finansijski, brojčano i vojnički – od neprijatelja, i da bi opstali moraju da imaju širu podršku u narodu. Njihov osnovni zadatak jeste da ubede narod da se oni bore za zajednički cilj i da se bore za interes naroda. Stavljanjem znaka jednakosti između tih ciljeva, takvim organizacijama su otvorena vrata resursa cele zajednice za regrutovanje novih pripadnika i prikupljanje fondova za borbu protiv druge strane. Radikalna ili teroristička organizacija tako dobija na značaju i podršci u zajednici i postavlja se kao njen legitimni predstavnik i zaštitnik.
Druga osnovna premisa opstanka takve organizacije jeste postojanje druge strane, tj. neprijatelja, koji se u očima naroda dodatno satanizuje. Time se snaži potreba za postojanjem zaštitnika zajednice, koja će se "svim silama odupreti neprijatelju i na kraju ga poraziti". Ukoliko, međutim, neprijatelj ne vrši direktnu represiju nad narodom i umesto politike pretnji pokaže mekši pristup prema zajednici, a čvrst prema ekstremnim elementima, radikalne organizacije su osuđene na marginalizaciju.
Ekonomski napredak, razvoj sloboda u zajednici i lično zadovoljstvo, čine da svaki pojedinac u narodu preispituje svrsishodnost bilo kakve oružane borbe. Razlog za borbu jeste uvek želja za promenom trenutnog stanja stvari na bolje, u sopstvenu ili opštu korist zajednice. Oružana borba znači razaranje, rat, gubitak prihoda, nesigurnost za porodicu. Ukoliko u zajednici postoje ekonomsko-materijalna sigurnost i društvene slobode, onda sama borba gubi smisao i svrhu.
Zbog toga većini islamskih ekstremističkih organizacija ne odgovara razmena znanja i mešanje kultura, pa izlaz traže u rigidnom i pogrešnom tumačenju Kurana. Time žele ne samo da zaustave, već i da vrate vreme unazad, sve pod izgovorom pretnje hrišćanstva islamu. Talibanski režim kao i najnovija islamska vlast u Somaliji najbolji su primeri za to.
Do 12. jula ove godine i Liban je bio na putu razvoja. Ekonomski prosperitet i bum koji je ta mediteranska zemlja doživljavala izvlačio je tlo pod nogama svim ekstremistima. Njihov puki opstanak zavisio je isključivo od strane pomoći. Za ekstremiste, situacija se razvijala u neželjenom smeru. Onda, sredinom prošle godine, počinje, najpre serija ubistava novinara i javnih ličnosti, koja kulminira u oktobru ubistvom bivšeg premijera Rafika Haririja.
Pod optužbom da Sirija stoji iza tog akta, usledio je međunarodni pritisak, koji je rezultirao povlačenjem sirijskih snaga iz Libana. Očekivanja da situacija neće eskalirati, u trenutku su nestala, kada je Hezbolah iskoristio nemire u Gazi za naglu eskalaciju i skretanje pažnje svetske javnosti na sebe.
Šeik Nasralah je, očigledno, odlično procenio kako će reagovati novo izraelsko rukovodstvo. Da je, na primer, izraelski kabinet, umesto velike vojne operacije, pristupio nizu tajnih i specijalnih za oslobađanje svoja dva oteta vojnika i eliminaciju vrha Hezbolaha, sada ne bi bilo humanitarne katastrofe u Libanu. Bilo bi izbegnuto rušenje infrastrukture zemlje, antagonizacija libanskog naroda i međunarodnog javnog mnjenja prema Izraelu, ne bi bilo ni poziva za upućivanje mirovnih trupa na granicu sa Libanom, itd.
Ovako deluje kao da Izrael hoće tenkom da ubije komarca, a to ne ide bez mnogo propratne buke i kolateralne štete. Ishitrenom akcijom i izjavama, Ehud Olmert je zatvorio vrata bilo kakvoj drugačijoj opciji osim masivnoj upotrebi oružanih snaga. Okruženje koje Hamasu u potpunosti odgovara. U očima islamskog sveta Šeik Nasralah i njegovi sledbenici time samo potvrđuju ispravnost svoje borbe protiv Izraela.
U ovom trenutku postoje dva mišljenja oko akcije Hezbolaha, kojom je sve ovo i započelo kao i o njenim globalnim posledicama. Prema jednom, ovakvom reakcijom Izraela na otmicu dva vojnika profitira i Amerika. Ma koliko to neočekivano bilo, i Amerikancima, na neki način, ide na ruku to što se dešava u Libanu. Užas Iraka i ustanak u Avganistanu padaju u drugi plan svetskog interesovanja i time lakše omogućavaju SAD da ubrza svoju strategiju izlaska iz tih sukoba.
Drugo mišljenje je apokaliptičnije i oglašava 12. jul. 2006. danom kada je zvanično počeo džihad. Prema njemu, to je kulminacija sinhronizovanog ustanka protiv "islamskih arhineprijatelja". Ove godine borbe u Iraku su jače nego ikada, Amerikanci su pod najvećim pritiskom u Avganistanu od 2001. jer su talibani u ofanzivi i već drže nekoliko gradova. Pokret "Islamski sudovi" došao je na vlast u Somaliji, a Bliski istok ponovo ratuje. Po toj verziji, izgleda da je ustao ceo muslimanski svet od Pakistana do Sredozemnog mora, i da se ostvaruje Osamina vizija ujedinjenih muslimana u borbi protiv "nevernika".
Vojnopolitički analitičar
Aljoša Milenković
[objavljeno: 18.08.2006.]
