Izvor: Večernje novosti, 16.Jul.2013, 09:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prođe mladost na birou

POSAO na birou, uz kraći prekid, čekam već 14 godina. Prvi put sam se prijavila u vreme bombardovanja, a i danas sam na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. A za sve ovo vreme ponuđen mi je samo jedan posao i njega sam prihvatila bez pogovora. To je bilo radno mesto trgovca u „Super Veru“, za platu 15.800 dinara mesečno, što sa prevozom bude 19.000 - priča Dragana Jurić (50) iz Zemuna.Ona je jedna od 70.000 onih koji su na birou čekali šansu duže od decenije. Iako su izgubili svaku nadu, nisu odustajali jer ionako „više nemaju šta da izgube“.U Nacionalnoj službi za zapošljavanje ne spore da na birou ima oko 8,8 odsto onih koji šansu čekuju duže od decenije, ali smatraju da to nije visok procenat:- Izvesno je da svaka od ovih osoba teško obezbeđuje egzisteniciju, a i društvo je uskraćeno za doprinos razvoju koji bi takav pojedinac mogao dati - kaže Srđan Andrijanić iz NSZ.Među onima koji najduže čekaju posao, 45 odsto ima samo osnovnu školu, a 1,7 odsto, oko 1.200 ljudi ima fakultet:STRPLJENJE RASTEGLJIVO OD početka godine, među onima koji su posao čekali deset godina, zaposlilo se 1.400 građana. - U proseku nezaposleni sa evidencije traže posao tri i po godine - kaže Andrijanić. - Prosečna dužina traženja zaposlenja kod visokoobrazovanih iznosi manje od dve godine, dok lica bez kvalifikacija prosečno posao traže oko četiri i po godine.- Najčešće su u pitanju oni koji ne prihvataju ponuđene poslove i programe podrške i žele da rade u struci za kojom ne postoji tražnja. Neka zanimanja su izumrla. Gotovo da ne postoji potreba za serviserima motocikala, datktilografima, razvijačima filmova u fotografskim radnjama... Ima i onih koji nisu egzistencijalno ugroženi.Priče nezaposlenih se baš i ne uklapaju u te opšte profile. Dragana Jurić se savetodavcima na Gundulićevom vencu, a potom u Zemunu, javljala redovno, bez dana kašnjenja, sa svim papirima. I nadom da će kad-tad raditi.- Završila sam srednju kulturološku školu, ali sam do 1996. radila u Industriji obuće Beograd - kaže naša sagovornica. - Kada je propala fabrika, prekvalifikovala sam se i radila sam u Predškolskoj ustanovi „Dečji dani“ kao bebisiterka. U vreme bombardovanja sam ostala bez posla i tada sam otišla na biro. Do 2008. mi nije ponuđen nijedan posao, ali sam ga u novembru te godine našla sama. Radila sam kao prodavačica do jula 2009. kada je gazda zatvorio lokal. Tako sam se ponovo našla na birou. U međuvremenu sam završila i kurs računara, ali mi to nije mnogo pomoglo.MARKICA MNOGI koji se poslu nadaju više od decenije, gube nadu da će im ova služba pomoći, ali ostaju na evidenciji zbog markice i zdravstvene knjižice. Danas, međutim, za zdravstveno osiguranje nije više potrebno uverenje o nezaposlenosti, ali se broj dugoročno nezaposlenih i dalje ne smanjuje.Dragana Jurić kaže da ih na birou jedino „usavršavaju“ u pisanje radnih biografija, čuvenih „Si-vija“, i načina na koji bi trebalo da nastupa u razgovorima za posao. Ali to je tako zaludan posao. Niko ne zove na posao, nema kome da šalje bografiju:- Nikako da dođem do prilike da uopšte razgovaram sa poslodavcima, jer sam uvek bila „nedovoljno kvalifikovana“ ili „nedovoljno mlada“.I u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike kažu da je problem oko zaposlenosti sve veći i dodaju da im je cilj da se stopa nezaposlenosti, sa sadašnjih 24,1 što pre spusti na 20 odsto, ali „to će biti moguće tek kad privreda stane na noge“. Da li to ima smisla pričati i onih 70.000 nesrećnika koji svoje strpnjenje testiraju već desetu godinu. BROJKE* 776.354 prijavljeno na birou za zapoŠljavanje* 29.531 na birou provelo između osam i 10 godina* 73.563posao čeka u trajanju od pet do osam godina

Nastavak na Večernje novosti...