Izvor: Politika, 25.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodato, a nije kupljeno
Jednog lepog dana na vrata Agencije za privatizaciju pokucao je novi vlasnik relativno taze prodatog preduzeća. Od nadležnih je tražio samo jedno – da ga liše statusa vlasnika. Prežaliće, rekao je, sve što je uložio. Jednostavno mu je preselo to što je podizao karticu na aukcijskoj prodaji. Dobacio je samo do isplate prve kupoprodajne rate, sledeće su čekale na naplatu, za njima i obavezne investicije, preuzeti dugovi čekali su namirenje, zaposleni svoje zarade. Nesanica mu je postala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najbolji drug. Ovakav slučaj precenjivanja sopstvenih mogućnosti nije retkost u procesu vraćanja u kapitalizam na naš način. Izuzetak je samo po tome što je ovaj novi gazda poštedeo i sebe i druge. Takvi se, inače, jedva mogu izbrojati na prste jedne ruke.
Obrnutih primera mnogo je više, a razvodi preduzeća i njihovih zaposlenih od loših gazda mnogo su bolniji. Štrajkovi u ovim slučajevima su redovna pojava, kao i krivične prijave i sudski sporovi, a armija nezaposlenih dopunjena je novim nevoljnicima. Sada tim preduzećima upravljaju državni zastupnici društvenog kapitala, pokušavajući da spasu ono što se spasti može i traže im novog vlasnika. Jer, prodaju onoga što je svačije i ničije, ipak, valja obaviti.
Privatizacija se, uopšteno, nije pokazala kao destruktivan proces, a mnoga preduzeća s novim vlasnicima kao da su dobila krila.
Uspeh se, međutim, više podrazumeva nego neuspeh. Neke firme sada su u gorem stanju nego pre privatizacije, a uveravani smo da će ona biti čarobni štapić za njihovu budućnost. Lako je, govorili smo, kada se zna ko je gazda imovine. On će i da odgovara, nije to više Alajbegova slama društvene svojine koju svako krčmi i razvlači.
Kao i u mnogim drugim našim tranzicionim pričama utešna može da bude samo statistika. Jer, ona kaže da nas loše gazde nisu "potopile". Od gotovo 1.900 preduzeća prodatih po raznim osnovama razvodi od novih vlasnika usledili su u oko 250 preduzeća što je oko petnaestak odsto svih prodaja.
Loših gazda bilo je i u drugim tranzicionim zemljama i, očigledno, da se male boginje ovog procesa, moraju nekako preboleti. Uostalom, slučajeva propadanja preduzeća ima i kod najrazvijenijih gde nije bilo pretakanja kapitalizma u socijalizam i ponovnog reverzibilnog procesa. Pitanje je samo kako taj ceh što bezbolnije platiti. Jer, drugi nisu imali ni ratove, ni sankcije, ni uništenu privredu. Otuda i stalno pitanje da li se možda morala više "češljati" poslovna predistorija i finansijske mogućnosti onih koji su se javili na, u privatizaciji, otvoren konkurs za fabrikanta ili gazdu. Stara je istina da sve može da se upropasti, a u našim uslovima takva sudbina zadesila je čak i ona preduzeća čiji je opis poslova po svim mogućim kriterijumima profitabilan. Kako se, na primer, moglo desti da jedan čovek kupi čak pet mlekara i dovede ih do stavljanja katanca na kapiju, a zna se da one praktično imaju dnevni obrt kapitala. Na spisku firmi s lošim gazdama našla se i jedna fabrika lekova poput zrenjaninske "Jugoremedije", kruševačka "Župa" koja proizvodi sredstva za zaštitu bilja, a dobro je poznata priča o američkom biznismenu Srbi Iliću koji je ojadio dve velike turističke agencije.
Slučajevi nekadašnjih giganata poput Robnih kuća "Beograd", "Jugoeksporta" ili "Ineksa" i mnogih drugih posebna su priča, jer je njihova sudbina određena stečajem čiji je uzrok, po uverenju zaposlenih, namerno upropašćavanje radi kasnije što jevtinije kupovine, što, za sada, ni u jednom slučaju nije dokazano. Stečajna mafija je u zatvoru, do pravosnažne presude dug je put, a do tada pitanje je šta će od nekih preduzeća ostati. Dragoceni poslovni prostor, bez ljudi i bez obaveza, naravno. Prodajna cena u mnogim slučajevima se sunovratila, a u redu za kupovinu preduzeća u Srbiji kao da stoje jedni te isti ljudi.
U kapitalizmu ceh propasti preduzeća plaća njegov vlasnik čije je to, uostalom, i vlasništvo. U našoj varijanti nove gazde došle su u posed tuđeg kapitala, nečeg što su stvarale generacije. I da li na kraju balade svim ojađenim može da bude satisfakcija to što je onima koji su se neuspešno poigrali kao biznismeni "igračka" oduzeta, što gube sve uloženo i što im se više neće pružiti slična prilika da još nekog drugog zaviju u crno? Preteško pitanje u godini kada se završava privatizacija društvenog sektora u Srbiji.
[objavljeno: ]
