Izvor: Danas, 11.Jan.2015, 20:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proces koji je promenio svet
Beograd - Prvi avgust godine 1975. bio je, i ostao, po mnogo čemu jedinstven datum u istoriji sveta i „starog kontinenta“. Tog dana, pre bezmalo četiri decenije, visoki predstavnici 35 država Evrope i Severne Amerike - potomci naroda i zemalja koji su, kako je izračunao neki istoričarski pedant, samo u toku tri poslednja stoleća više od 170 puta podigli i međusobno ukrstili oružje - stavili su u palati „Finlandija“ u Helsinkiju potpise na dokument mira i razuma.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Bio je to Završni akt Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS), koji su neki odmah (da li malo preuranjeno?) krstili dokumentom za sva vremena. Jer, njime su se suverene i nezavisne države, uključujući i vodeće članice dva oštro i duboko suprotstavljena bloka u bipolarnom svetu, svesno i dobrovoljno odrekle upotrebe sile u rešavanju međusobnih problema i izrazile spremnost da unaprede i intenziviraju odnose u svim oblastima.
Ljudi i njihovi poslovi - napisao je davno jedan sumnjičavi i duhoviti Francuz - imaju svaki svoju perspektivu: ima ih takvih koje treba gledati izbliza da bi se mogli dobro oceniti, a ima i onih o kojima ne možemo nikad doneti tako sigurnu ocenu kao kad smo od njih udaljeni. I jedno i drugo bi moglo da važi za procenjivanje sadržaja i dometa „Evropske povelje“ (kako još nazivaju Završni akt) i danas, četrdesetak godina nakon njenog potpisivanja, i tokom čitavog tog perioda kada je nebo nad Evropom bivalo i vedrije i mnogo mračnije nego 1975.
„Dete Hladnog rata“
Potpisi na Završnom aktu bili su samo početak složenog i ne odmah prepoznatog procesa koji je za nepunih petnaestak godina stubokom promenio tadašnji opasno podeljeni svet, ali i postavio mnoge nove izazove i razotkrio i lica i naličja mnogo kompleksnijih i opasnijih realnosti, ne samo na prostoru od Vankuvera do Vladivostoka, već i na globalnoj sceni. KEBS jeste okončao višedecenijski hladni rat i srušio mnoge dotad naizgled neuništive zidove, zavese i tabue, jeste relativno brzo realizovao ostvarenje nekih starih snova i rađanje novih nada, ali „dete hladnog rata“ ni u tinejdžerskim pa ni u zrelijim godinama potom nije onemogućilo nove ratove i deobe i nije sprečilo kopanje novih rovova u vremenu koje se već dugo, pa i dan-danas, s dosta eufemizma naziva ‘hladnim mirom’.
KEBS je očito imao sasvim neobično svojstvo da (neočekivano) snažno povratno utiče na ideje i želje svojih začetnika i učesnika, menjajući iz korena njihove zamisli, planove i scenarija. I to, najčešće, u smeru koji je otvarao znatno šire vidike od nacrtanih, krčio prohodnije i za većinu prihvatljivije puteve od predloženih. Može li se to dogoditi i danas, 40 godina nakon istorijskog čina u glavnom gradu Finske?
Mnogo je ljudi u današnjoj Rusiji koji ne mogu da oproste Mihailu Gorbačovu što je ‘dopustio’ rastakanje Sovjetskog Saveza i raspad Varšavskog pakta. Mnogo je manje onih koji se pitaju da li je Leonid Brežnjev znao šta u stvari potpisuje 1. avgusta 1975, sedeći pored Josipa Broza Tita. Još manje ih je - ne samo u Ruskoj Federaciji - svesno ‘praistorije’ KEBS, iz pedesetih i šezdesetih godina, kada je Istok bez mnogo uspeha u više navrata pokušavao da zainteresuje Zapad za održavanje jedne sveevropske konferencije o bezbednosti, nastojeći da pod jednom takvom ‘kapom’ ovekoveči zatečene granice, tadašnje podele i sfere uticaja.
Prvo je to u januaru 1954. učinio tadašnji sovjetski šef diplomatije Molotov, ali je dobio tri ‘korpe’ od svojih kolega, Dalesa, Idna i Bidoa. Zapad je, posle više drugih inicijativa s Istoka, počeo da se „otkravljuje“ tek kada je postalo izvesno da će, kao preduslov, dobiti četvorni ugovor o rešenju berlinskog pitanja. Blokovi su, tako, bili napravili svoj scenario buduće konferencije koji nije mnogo računao s onim ostalima („veličine lešnika“, u rečniku Bečkog kongresa) izvan vojno-političkih saveza. Posle više godina teških diplomatskih i političkih pregovora - usvajanjem načela konsenzusa - sve račune o isključivom dogovaranju velikih sila i njihovih blokova pomrsila je takozvana NN grupa (neutralnih i nesvrstanih zemalja), s istaknutom ulogom nekadašnje Jugoslavije u tom procesu, ali i neke manje svrstane države.
Tri korpe - maksimum mogućeg
Brežnjev je tako u Helsinkiju dobio „tri korpe“ - ili „maksimum mogućeg“, kako je rekao - a Evropa i svet dobili su i Deklaraciju o principima (njih deset) na kojima bi trebalo da počivaju ukupni međunarodni odnosi.
„Bezbednost se ne podiže podizanjem prepreka, već otvaranjem kapija“, rekao je 1975. u Helsinkiju domaćin, finski predsednik Urho Kekonen, ali je njegov naslednik Mauno Koivisto samo deset godina kasnije na istom mestu veoma uzdržano no ipak nedvosmisleno podsetio na mnoga neispunjena očekivanja i neka duboka razočaranja, oličena tada, 1985, i u dijametralno suprotstavljenim stavovima dvojice glavnih predstavnika supersila, DŽordža Šulca i Eduarda Ševardnadzea, mada je do pada Berlinskog zida i raspada Reganove „imperije zla“ trebalo da prođe ‘samo’ nešto više od četiri godine. Reč „bezbednost“ iz kabastog akronima KEBS izgubila je u međuvremenu dotadašnju težinu i presudni značaj, ali drugi pojam - saradnja - nije dobio neophodna pojačanja ni prave sadržaje koji bi novooslobođenu energiju i polet usmerili u pravcu korisnijem i prihvatljivijem za sve brojnije članove evropsko-američke porodice.
Prah i pepeo
Veliki istočni rival bio je srušen u prah i pepeo, neki su neutralci prestali da budu neutralni, nesvrstani su praktično nestali s evropske pozornice, Konferencija je krajem 1994, na još jednom samitu, u Budimpešti, po sticanju ‘punoletstva’ prerasla u Organizaciju, ali novo ime nije eliminisalo stare nevolje i problemi zbog toga nisu prestali da postoje. Naprotiv, već u Budimpešti je, kroz reči Bila Klintona i odgovor Borisa Jeljcina, postalo jasno da je ‘medeni mesec’ Vašingtona i Moskve završen, da se ‘veliki’ nisu odrekli svojih ‘stečenih’ prava i privilegija i da je stara/nova Konferencija/Organizacija praktično sama sebi vezala ruke i suštinske stvari i probleme prepustila drugima - najjačim, najvećim i najmoćnijim državama - da ih oblikuju i mese po njihovim receptima, ukusima i interesima.
To su već pre toga, između ostalog, belodano pokazale tragedije u bivšoj Jugoslaviji, Moldaviji, Nagorno-Karabahu, Gruziji, Čečeniji i Osetiji, potom još jednom u ‘novoj’ SR Jugoslaviji i, u najnovije vreme, Ukrajini. A pojam bezbednost dobio je u međuvremenu nove, kompleksnije, slojevitije i za kontrolisanje mnogo teže dimenzije, oličene pre svega u bujanju i širenju ekstremizma i fanatizma na velikim prostorima ove planete i njihovih najstrašnijih oblika u vidu terorističkih akcija širom sveta, pa i u nekad najsigurnijim delovima „zajedničke evropske (i severnoameričke) kuće“. S tim izazovima ne mogu i neće moći da se nose proklamovani ‘ratovi protiv terorizma’, ni izolovani i pojedinačni napori svetskih moćnika da svet urede i oblikuju po sopstvenoj meri.
Teret istorije
„Nema opasnije iluzije od verovanja da ljudska bića mogu okončati istoriju ili zlo, ogorčenje ili borbu za opstanak i nadmoć“, napisao je Li Heris u svom provokativnom delu „Samoubistvo razuma“. Danas, po njegovim rečima, na zemlji nema mesta gde ljudska bića mogu otići da bi izbegla teret premnogo istorije, kako bi započela novi istorijski ciklus. Nema više zemalja budućnosti, sada postoje samo zemlje prošlosti.
Da li to važi i za države koje su potpisale istorijski Završni akt u Helsinkiju 1975. i one koje su mu se posle pridružile? Ili su i one zaboravile reči Urha Kekonena o „otvaranju kapija“ i umesto toga počele da dižu nove zidove oko svoje ‘sigurne kuće’? Ako postoji lekcija koja se može izvući iz nastanka i trajanja Završnog akta i njegovih principa, to je da njegovu vrednost oličava upravo činjenica da su ga sačinile i prihvatile mnoge i veoma različite države, ‘velike’ i ‘male’, prebogate i ne baš imućne, i da je on (još) uverljiva potvrda maksime da je „velika ludost hteti da samo mi budemo mudri“. Da li je današnji OEBS dorastao tom (pre)velikom izazovu?
(Autor je osnivač i urednik u Danasu i spoljnopolitički komentator koji je pratio nastanak i rad OEBS-a)
Kratki istorijski pregled - 40 godina Organizacije
* OEBS danas broji 57 država učesnica sa prostora Severne Amerike, Evrope i postsovjetskog područja. Stvorena je 25. juna 1973. kao forum za dijalog istoka i zapada pod nazivom „Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju“ KEBS, koja je rezultirala donošenjem Helsinškog finalnog akta 1. avgusta 1975, a tadašnja SFRJ je bila učesnica KEBSA i potpisnica HFA.
* Nakon usvajanja Pariske povelje 1990, dolazi do formiranja stalnih organa i 1995. KEBS menja ime u OEBS.
* Formalno, Srbija je članica OEBS-a od 10. novembra 2000. godine, a po potpisivanju HFA, Pariske povelje i Istanbulskog dokumenta.
* Srbija učestvuje i u radu Parlamentarne skupštine OEBS-a, čije je 20-godišnje zasedanje održano u Beogradu jula 2010.
