Izvor: Blic, 31.Jan.2012, 10:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Probili smo smetove i spasli zavejane invalide"
Dva dana i dve noći Novopazarci Zdravko Ćurčić i Boško Mihailović probijali su se kroz sneg tri metara visok. Pred sobom su imali jasan cilj: Milivoju Dramićaninu iz Vučaka nadomak Ivanjice morali su da dostave neophodan insulin, a njegovom komšiji Živoradu lekove bez kojih je bio nekoliko dana.
U udaljeni zaseok niko pre njih nije uspeo da stigne iako su pokušavali danima, teškom mehanizacijom, motornim sankama... Zdravko i Boško su od prijatelja i preko medija saznali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da je dvojici staraca neophodno pomoć. I ni trena nisu razmišljali. Krenuli su iz Novog Pazara ka snegom zavejanom zaseoku kraj Ivanjice.
Dva momka su pripadnici gorske službe spašavanja, ali se ne bave aktivno tim poslom. Zdravko studira DIF, a Boško je asistent na Učiteljskom fakultetu u Novom Pazaru.
Dve nedelje pod smetom
Porodice do kojih su dopremljeni lekovi zahvalne su hrabrim momcima, ali i kriznom štabu koji je koordinisao čitavom akcijom.
- Posle dve nedelje smo ostvarili kontakt sa spoljnim svetom zahvaljujući ovim mladićima. Da ne govorimo koliko su nam hitni bili lekovi. Nadamo se da će ubrzo biti očišćeni prilazi, ne možemo više da izdržimo ovako zatrpani - kažu meštani.
- Kad sam video u novinama kakva je situacija u Ivanjici, odmah sam pozvao prijatelja on mi je ispričao da je najgore u tim udaljenim zaseocima i da je čoveku potreban hitno insulin, ali je nemoguće probiti se do njega. Pokušavali su da pročiste put motornim sankama, ali ne vredi.
Zaista me je to potreslo. Nisam puno razmišljao, pozvao sam Boška da krene sa mnom, i za sat vremena bili smo na putu prema Ivanjici - priča Zdravko Ćurčić čija porodica živi u ovoj varoši.
Tridesetak kilometara ostalo je pod nogama ova dva hrabra mladića koja ni smetovi od tri metra nisu uplašili. Bilo je teško, upadali bi u sneg preko glave, strahovali i brinuli jedan o drugom. Ali, želja da pomognu vodila ih je do kraja.
- Spakovao sam se za deset minuta nakon Zdravkovog poziva. Bio sam spreman. Zajedno smo pohađali školu za spasioce posle koje nismo prešli u profesionalni tim. Osetili smo da možemo pomoći ljudima. Bilo je naporno. Prvo smo pešačili do škole u Vučaku gde smo napravili pauzu - objašnjava Boško.
Tu se odmorili. Napunili baterije, saslušali uputstva meštana kuda da se kreću...
- Nastavili smo. Što smo se više penjali, sneg je bio sve viši. Ni na kraj pameti nam nije bilo da odustanemo.
Tu nas je zatekla noć. Prespavali smo u domaćinstu Ćurčić, ujutro nastavili put. Uspeli smo na vreme da dostavimo insulin i lekove za komšiju - kaže Boško.
U povratku, pošto su jedini uspeli da se probiju do ovog zaseoka, obišli su svako domaćinstvo na koje su naišli i pomgli koliko su mogli.
- Zadržali smo se kod jednog starijeg domaćina. Nije danima hranio stoku jer mu je sneg zatrpao sena. Pomogli smo mu, očistili sneg i dopremili do štale da mu stoka ne ugine. Jednoj baki su neophodni lekovi, rekla nam je da ima još za dva dana. Mi smo morali da se vratimo, kasno noćas smo krenuli put Pazara jer obojica imamo obaveze. Ali ako put ne bude pročišćen za dva dana, vratićemo se da odnesemo lek do bake - pričaju Zdravko i Boško.
