Izvor: Vesti-online.com, 23.Nov.2012, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prkos jataka
Znali smo, i pre sramne odluke Haga, da su Hrvati najhrabriji narod, ne zato što se nikoga ne boje već kako je to pesnički cinično izrazio legendarni Jovan Dučić, zato jer se ničega - ne stide. Tako je bilo i u danima proslave oslobođanja hrvatskih generala.
Da je živ, Dučić bi verovatno danas rekao nešto slično i za Srbe: da su izuzetno pametni, ne zato što svaku odluku mudro promisle, već što ne propuštaju priliku da u prelomnim istorijskim situacijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << uvek izaberu rešenje na sopstvenu štetu. Tako je i sada kada nam pravdoljupci iz Haga po milioniti put otvaraju oči.
Otuda je, umesto bavljenja Hrvatima, ponašanje Srbije, posle oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, prvorazredno političko i nacionalno pitanje, neka vrsta "blagoslovenog šamara", kako je to slikovito rekao jedan kolega, možda poslednja prilika za otrežnjenje i da se Srbija vrati - sebi. Istovremeno i nesvakidašnja prilika u kojoj se ispoljava visok stepen saglasnosti nacije i njenog ogromnog neslaganja sa onim što misli, govori i radi aktuelno državno i političko rukovodstvo, crkveni velikodostojnici i naučna i intelektualna elita oličena u srpskim akademicima.
Nije najveći poraz Srbije što su Evropa i svet na početku 21.veka posredstvom haške odluke abolirali etničko čišćenje osam odsto stanovništva iste nacionalnosti i ubistva nejači, pa makar oni bili i Srbi, što se time pokazuje da iza takvog antisrpskog projekta stoje daleko moćniji i licemerniji od Hrvata, što je to poraz pravde... Za Srbiju je najtragičnije što ona na to nema nikakav nacionalni strateški i politički odgovor. Srbija sramno ćuti i poput izlizane ploče na pokvarenom gramofonu poručuje da nastavlja svoj "evropski put bez alternativa".
Porazno je i jer nam haška presuda pokazuje da politička i intelektualna elita u Srbiji nije dorasla odgovornosti i trenutku u kome se nameće radikalna, ali za Srbiju korisna odluka: prekinuti sa politikom ustupaka i žrtvovanja najvećih državnih i nacionalnih vrednosti zarad nekog imaginarnog blagostanja u nikad dostižnoj EU. I dok je to u ovim danima sve očiglednije najvećem broju običnog sveta, vlast nas i dalje zaluđuje promašenom strategijom da će nam umiljavanje Zapadu doneti bolji život.
Zašto Srbija, posle svega, ne bi mogla da zamrzne, ako ne i konačno da odustane od razgovora o ulasku u EU? Da li je korisnije to ili dovoditi srpsku državu u situaciju da kleči kao kandidat i pred, pored ostalih, političkim prvacima najhrabrijeg naroda.
Zašto Srbija ne bi svoje državne odnose sa Hrvatskom uslovila bespogovornim povratkom proteranih Srba i njihove imovine, principom punog reciprociteta kad je reč o ekonomskoj, kulturnoj i svakoj drugoj saradnji? Kako bi izgledalo kada bi srpska država zatražila one uslove i tržišni prostor za srpske biznismene u Hrvatskoj, koji je u Srbiji dat hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću.
Zašto Srbija, posle svega, ne bi pozvala svoje građane da ne odlaze na odmor na hrvatski deo Jadrana, ili recimo da bojkotuju nastupe egzaltiranih hrvatskih pevača koji vole Beograd i Srbiju do poslednje kinte. Tako bismo, hladne glave, kako to ovih dana govore srpski političari, prvo vratili sopstveno dostojanstvo i pokazali da i kao država i kao građani još imamo malo prkosa u sebi.
A kako bi uverili svet da nam s razlogom pripada titula najpametnijih, ostaje nam, kako reče često citirani profesor Beogradskog univerziteta, jedini razuman korak u ovoj situaciji: da se svaki Srbin lično prijavi Seržu Bramercu u Hag i prizna da je bio jatak i krio generala Mladića. Tako bismo dokazali da se Srbija iskreno i bez kolebanja suočava sa prošlošću!
Nastavak na Vesti-online.com...
