Izvor: Vesti-online.com, 30.Okt.2012, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priznanje
Kada god nova garnitura dođe na vlast, odmah se zakunu da novci neće da ih iskvare i da im ne pada na pamet da omaste brke. To je manir kom samo retki glasači pridaju pažnju, ali nekako ide uz vlast, posebno kada je borba protiv korupcije i organizovanog kriminala u jeku, da sve ječi.
A, rekli bi normalni, šta će im da kradu kada samo poslanici prihoduju prosečno po dve hiljadarke mesečno, što od plate, što od ostalih prinadležnosti. Da ne pominjemo ostale >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << pogodnosti, od skupštinskog restorana do putnih naloga i službenih stanova, koliko da državne tajne i još više stranačke, ne razvlače po hotelima.
Pa što da se misli, možda bi ih u nekom hotelskom sobičku zaskočila Al Kaida, terorizam je svetska pošast, ne spava, kao nekada unutrašnji i spoljni neprijatelji.
E, rekao bih, u politici to tako ne ide.
Čim nešto dobiješ zine ti za još. Tako se jedared i meni desilo, priznaću mirne duše, zastarelo je odavno. Samo ću imena aktera da sakrijem, jer mi je saučesnik završio visoko u administraciji, a to mu je jedini greh iz mladosti, što bi rekao bivši ministar policije Dragan Jočić kada se saznalo da je u svoje vreme otvorio trafiku, valjda ćuskijom.
Elem, moralno sam posrnuo već na početku srpskog višestranačja, u vreme kada su nam Miloševićevi ministri drali kožu inflacijom. Behu li tada još među njima Beko i Mišković, ne sećam se, ali čini mi se da su se Toma i onaj njegov visoki tek spremali da uđu u kolo i od Slobe za taj posao dobijene stanove.
Sve sam nešto zalazio u sedište male stranke, koja će kasnije da uzjaše zajedno sa ostalima i sa brojem ministara i poslanika koji su prevazilazili njihovu realnu moć.
Nije mi bilo do politike, nego skupljalo se tamo dosta mlađeg i zgodnog ženskog sveta, raspoloženog od žestokog pića koje se točilo džabe.
I koliko god da sam zaobilazio politiku, ona nije mene. Pa sam tako iz nekih statutarnih razloga bio i delegat na osnivačkoj skupštini, pošto je za taj posao bilo predviđeno više otaca stranke na osnivačkoj skupštini nego što je bilo članova. A zavisi i ko vas zamoli.
Kako odoleti napućenim, sočnim usnama?
U to vreme stigne iz inostranstva donacija za stranku, čitavih 600 švajcaraca, što je iznosilo oko 300 plata moga oca. Stranačko rukovodstvo vizionarski odluči da za te pare kupi tepih, koliko da se ne brukaju pred gostima. Ne znam samo kojim. A odluče i da razmenu novca sa uličnim dilerima povere saučesniku i meni. Verovatno im se nije izlazilo na ulicu sa sumom dovoljnom da se plate tri profesionalne egzekucije, pa vele, ako koga izbodu neka to budu žutokljuni studenti, na kojima ne leži teret misije demokratizacije Srbije. I tako se rešimo da im naplatimo.
Odemo na Zeleni venac, tada srpski Vol strit. Saučesnik stane podalje, ali dovoljno blizu da zenica dilera deviza ne bude manja od mušice tetejca. Lepo objasnim čoveku da posle svih vojski i rezervi bez plate ne nameravamo da se olako odričemo para, a da bi se sve miroljubivo završilo slažem ga da imam još nekoliko puta toliko i da ću da dođem već sledećeg dana da razmenim. Legao je na rudu. Pokupim one dinare u oveću torbu, a ostalo je 50 franaka. Saučesnik mi reče da je najbolje da ušur ne delimo na ulici, već se videlo da će daleko da dogura.
Predsedniku stranke, još je stalno na televiziji, manjak objasnimo dnevnom fluktuacijom na tržištu deviza srpskog Vol strita. Niko nam nije poverovao, ali kad da proveravaju, trebalo je trčati po tepih dok se sve ono u torbi nije prepolovilo inflacijom.
I tako sam uprljao ruke već na prvom koraku u politici, ma koliko sam mislio da to ne može da mi se desi, kao što se danas kunu sve iz jasala ili sa navučenim zobnicama.
Ali, nije mi neprijatno, stranačjem nisam hteo da se bavim, a to malo novaca potrošeno je pametnije nego što bi smislili stranački čelnici. Zamislite samo koliko ste u to vreme mogli nekoga da obradujete sa 25 švajcaraca. Kako odoleti napućenim, sočnim usnama?
Nastavak na Vesti-online.com...
