Izvor: Blic, 10.Jul.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privatno i javno
Već neko vreme skandal potresa Veliku Britaniju, ali je tek sada stigao do naše javnosti: novinari jednog tabloida, inače najtiražnijeg u Britaniji i u vlasništu slavnog Ruperta Mardoka, prisluškivali su tuđe mobilne telefone.
Javnost je posebno uzbudilo prisluškivanje telefona roditelja devojčice koja je nestala da bi posle nekoliko meseci bila nađena mrtva. Uistinu, zvuči lešinarski, a spisak se time ne okončava. Između ostalih, praćena je i elektronska pošta roditelja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekih vojnika poginulih u Iraku.
Mardok je u početku pokušao da zaštiti urednicu tabloida, a sada je objavio da ga ukida i da će prihod od prodaje poslednjeg broja ići u dobrotvorne svrhe. Da li je dobio napad pokajanja, drugo je pitanje: ovaj skandal ugrožava njegovu nameru da preuzme najveću domaću televizijsku komercijalnu mrežu, a i veliki oglašivači prete bojkotom.
Dakle, stvar se zakuvala i u javnosti i u Donjem domu britanskog parlamenta. Ovo drugo je, pre izvesnog vremena konstatuje „Independent", posebno bitno: političari, uključujući i britanske premijere, godinama su bili prilično servilni prema Rupertu Mardoku.
O opasnostima od monopola na medijskom tržištu govori se mnogo. Britanija ima antimonopolske zakone, čak i praksu i formalno Mardok nema monopol - samo ako je neko vlasnik najtiražnijeg tabloida, malo koji političar neće o njemu posebno povesti računa.
Ali postoji i jedno principijelno pitanje. Famozni slogan "javnost ima prava da zna” bio je omiljena parola brojnih holivudskih filmova o hrabrim novinarima. Pitanje koje se može postaviti, a koje je javno prilično nepopularno, jeste: Da li javnost ima prava sve da zna i, ako nema, šta javnost ima prava da zna?
Odgovor se na prvi pogled čini prilično jednostavnim: javnost ima prava da zna sve što je od javnog interesa. Lep odgovor koji jedva da išta znači jer za njim sledi novo pitanje: šta javni interes jeste i ko ga određuje?
Prateći mejlove roditelja poginulih vojnika novinari su došli do saznanja o nekim propustima u samoj vojsci. Rezultat bi se mogao uklapati u pojam javnog interesa, ali da li je način kojim se do tih saznanja došlo - u javnom interesu?
U svim pristojnim zemljama postoje jasno propisani uslovi ko i pod kojim uslovima može prisluškivati telefone i nadgledati poštu. Nakon velikih terorističkih napada pravila su u mnogim zemljama postala krajnje rastegljiva, što je u delu javnosti sa pravom kritikovano. Ali se, takođe u ime javnosti, ta pravila ne smeju ukidati, posebno kada se pod interesom javnosti često podrazumeva borba za tiraž.
Ako zaboravimo pravo na privatnost, onda žrtve neće biti samo političari već i roditelji ubijene devojčice.
