Izvor: Blic, 24.Maj.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priroda i društvo
U glavnoj trgovačkoj ulici u Frankfurtu na Majni, trista metara od Evropske centralne banke, sreo sam u petak pre podne Radovana Jelašića, guvernera u ostavci Narodne banke Srbije, koji mi je nakon ljubaznog pozdrava zamerio da sam ga „krpio” u prošlonedeljnom komentaru u „Blicu”.
Dan je bio prelep, sunčan, ja u potrazi za krpicama s porodičnog spiska za kupovinu, a guverner na putu između dva sastanka, pa nekako nisam imao volje da tumačim kako je nemam ništa protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << guvernera koji gomila državne rezerve, to mu je u opisu posla, već da imam mnogo toga protiv defanzivne politike Vlade, nesposobne da privredu pokrene s mrtve tačke.
Pretpostavljam da nije neukusno citirati samog sebe. U tekstu s naslovom „Gladni na brdu zlata”, a povodom guvernerove samopohvale o rastu deviznih rezervi, napisao sam: „Dakle, rezerve rastu, ali vrednost dinara opada, održava se visoka stopa nezaposlenosti, privreda je u recesiji, o čemu svedoči i stopa inflacija manja od planirane, s tendencijom daljeg smanjivanja, ali ta dobra vest ima ružno, recesiono naličje: prosto rečeno, niko ništa ne kupuje jer nema para ili, i ako ima, plaši se šta će biti sutra.”
Potvrdu za ovu moju ocenu pronašao sam u jučerašnjem „Blicu” u rečima Rasima Ljajića: „Nema velikih investicija, za osam godina Hrvati su izgradili 1.200 kilometara puta, Albanci za četiri 340 kilometara, a mi ne možemo da završimo put od Novog Sada do Beograda. To je najveći poraz svih demokratskih vlada od 2000. Mora neko da preseče, podvuče crtu i kaže da se ovako više ne može. Čak i da izgubimo izbore, moći ćemo da kažemo da smo nešto ostavili iza nas, makar se nikada više ne vratili na vlast. A siguran sam da bi se takva stranka, barem i posle nekog vremena, vratila.”
Srbija je, u suštini, mrtvo more, sa jasnim strateškim konceptom razvoja i upravom nesposobnom da taj koncept ostvari. Sve naše vlade od takozvanih demokratskih promena bile su preokupirane strančarenjem i jednom vrstom sitničavosti, strahom od izbornog poraza, što pominje i Ljajić, i takvi smo dočekali i ovu globalnu krizu kada je novca sve manje pa je onda i sve skuplji.
Ali, veličina, sposobnost i efikasnost uprave, u porodici, preduzeću, pa i državi, najbolje se vidi u kriznim vremenima kada treba donositi krupne odluke i preuzeti rizik. Oko tog autoputa, recimo, već sam iznosio tezu da bih ga ja sam završio da su mi dali lopatu i ašov.
Aktuelna vlada nalazi se na polovini mandata i neophodno je da preduzme neke korake koji će obeležiti njenu vladavinu i otkloniti sumnju da opstaje zbog slabe i razjedinjene opozicije. Poslednji je čas da učini i nešto više za opštu dobrobit.
Još gore je što se odsustvo vidljivog uspeha nadoknađuje sve češće grlatim populizmom, a na taj talas neko je izgleda navukao i Borisa Tadića, predsednika Srbije, koji bi da menja prirodu i društvo, pa se zalaže da naši preduzetnici budu srpski tako što će svoje pare držati kod kuće, a i njemu je jasno da im je jeftinije i sigurnije da ih drže, recimo, na Kipru.
Kad bi se sad svodio bilans, Vlada bi mogla da se pohvali samo nečim na čemu se izbori ne dobijaju: da nije bilo nekih blagovremenih mera živelo bi se, kako je na nekom neformalnom skupu rekao Mirko Cvetković, premijer, jedno 30 odsto gore!
