Izvor: Politika, 19.Feb.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Primamljiv plac za gradnju
Može li da se desi da biseri srpske kinematografije završe u rukama privatnika koji uvoze pelene
Šta bi danas, da su živi, rekli reditelji Aleksandar Saša Petrović i Žika Mitrović, koji su na daleko preneli slavu domaće kinematografije, kada bi čitali o nameri republičke Agencije za privatizaciju da proda filmove koje su režirali, da bi se namirili dugovi „Avala filma”, firme u bankrotstvu koja je vlasnik producentskih prava. Kao što smo juče pisali, za mesec do >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dva, kada se sredi imovinsko-pravna dokumentacija „Avale” verovatno će biti ponuđeno na prodaju oko 250 filmova ovog producenta, kao i deo njegove imovine.
Ko će se eventualno javiti na oglas agencije, ne treba mnogo pameti da bi se zaključilo – oni koji imaju para. Danas u Srbiji to su isključivo oni koji su stekli novac mešetarenjem u privatizaciji, uz pomoć političkih zaštitnika, u narodu poznatih kao – tajkuni. Zašto bi za kupovinu „Avala filma” mogli da budu zainteresovani novopečeni bogataši?
Kako saznajemo od bivšeg rukovodstva, „Avala film” raspolaže gradskim građevinskim zemljištem površine 32 hektara, s tim što na 10 hektara pravo korišćenja ima i Javni medijski servis – RTS. Sve ovo zemljište nalazi se na beogradskom Košutnjaku, preko puta Vodotornja, na vrlo atraktivnoj lokaciji za gradnju. Van takozvanog Filmskog kruga na Košutnjaku su svuda stambene zgrade. Ko ovde kupi plac, mogao bi za kratko vreme da podigne stambenu zgradu i obogati se od prodaje stanova. Pored toga, „Avala film” ima poslovne zgrade površine oko 20.000 metara kvadratnih, od čega su četiri filmska studija. Dva od njih su sa bazenima za podvodna snimanja. Filmadžijama dobro poznati „Atelje 1” je po veličini i karakteristikama potrebnim za filmska snimanja drugi u Evropi, dok je velika sala tonskog studija po zvučnoj izolaciji i ostalim uslovima za tonsko snimanje među najopremljenijim na Starom kontinentu, i u nju može da stane simfonijski orkestar. Sve to pravljeno je i opremano po uzoru na „Činečitu”, čuveni italijanski studio za snimanje filmova. Građeno je po principu zgrada u zgradi, što znači da postoje dupli zidovi sa peskom između, kao najboljim zvučnim izolatorom.
Poslednja procena vrednosti celokupne imovine „Avale” bila je 2008. godine i ona je iznosila oko 105 miliona evra, bez procene vrednosti filmova. Prema nezvaničnim procenama, vrednost oko 250 filmova čija producentska prava ima „Avala film” je oko milion evra. Ona je određena na bazi takozvane prinosne metode, zapravo smatra se da vrednost prikazivanja jednog filma u nacionalnoj TV kući iznosi oko 1.000 evra. Dug „Avale filma” 2008. bio je oko milion evra, s tim što nije mogao da bude naplaćen i pored tužbi sudu. U međuvremenu, on se nagomilao višestruko po principu kamata na kamatu, o ciframa smo juče pisali, pa je proglašen stečaj i na kraju bankrot. Sad se namirivanje dugova traži u prodaji imovine i filmova, ali da li će taj posao glatko da prođe, ostaje da se vidi. Jer prodajom filmova na doboš, bila bi povređena autorska prava filmskih reditelja i svih onih koji su učestvovali u njihovom nastanku, poput scenografa, snimatelja... Pojedini reditelji već najavljuju tužbe ako usledi prodaja njihovih filmova. Dobar broj tih filmova su kulturno blago Srbije, a ono nema cenu i zaslužuje posebnu zaštitu. Bar u zemlji koja drži do nacionalnih vrednosti.
Međutim, šta bi još moglo da se zaključi o nameri onih koji žele da prodaju imovinu „Avale”? Sagovornik „Politike” izuzetno verziran na ovu temu, koji je insistirao da mu se ne iznosi ime u novinama, kaže da je „Avala film” otišao u stečaj zbog blokade tekućeg računa od strane „Dunav osiguranja”, a iznos je bio 85 miliona dinara. Privredni sud Beograda priznao je „Dunavu” potraživanja prema „Avali” od 114 miliona dinara na predlog Agencije za privatizaciju. Naime, na ročištu 14. septembra 2011. umesto 85 miliona koliko je dug iznosio 23. maja 2011. na dan stečaja, poverenik agencije predložio je da se uveća potraživanje „Dunava” na 114 miliona dinara. Zanimljivo je da je istog dana kada je Privredni sud Beograda usvojio potraživanje „Dunav osiguranja”, i doneo rešenje o bankrotstvu, 14. septembra 2011. zaključen ugovor između „Dunav osiguranja” i „Dunav filma”, o preuzimanju potraživanja „Dunav osiguranja” prema „Avala filmu”. Većinski vlasnik „Dunav filma” je privatna kompanija koja uvozi pelene i čokolade, a transakcija je iznosila 90 i nešto miliona dinara po diskontnoj ceni. Zato je logično pitanje može li da se desi da filmovi, među kojima su i biseri srpske kinematografije, koji predstavljaju nacionalno blago, završe u rukama privatnika koji uvoze pelene? Ili će se među kupcima filmova naći neki bogataš sa zvučnim imenom?
Radojica Džunić
-----------------------------------------------------------
Kod ministra po pomoć
Zoran Janković, poznati producent, vlasnik „Košutnjak filma” i predsednik Stručnog saveta Filmskog centra Srbije (FSC), izjavio je juče za „Politiku” da postoji predlog mera FSC za spas „Avala filma” od odlaska u ruke tajkuna, budući da se radi o producentskoj kući i centru od nacionalnog značaja. On je istakao da će se ovih dana jedna ekipa filmadžija sastati sa ministrom kulture Bratislavom Petkovićem da bi se videlo kako država može da pomogne mada, kako smo juče objavili, ministarstvo smatra da „Avala” nije u njegovoj nadležnosti.
objavljeno: 20.02.2013
