Izvor: Politika, 04.Apr.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prijateljstvo
Možda je hteo da mi poruči kako neke uspomene ne treba kvariti
Kada sam se upisao na studije filmske režije, imao sam nepunih devetnaest, i tu odluku sam doneo – mogu to sada sebi slobodno da priznam – iz snobizma. Šta osamnaestogodišnjak zna o tako složenim stvarima kao što su filmska umetnost ili donošenje odluka o sopstvenoj budućnosti? Uradio sam to, dakle, nasumice, nošen sumnjivim pobudama, ali sam kasnije, tokom života, imao prilike da kroz razne krize tu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odluku preispitam. Polagao sam ponovo nekoliko puta prijemni ispit – i to pred samim sobom.
Studirao sam u stranom gradu, živeo u jadnim uslovima studentskog doma i bio okrenut sve samim strancima i provincijalcima, koji su, po prirodi stvari, sačinjavali moje okruženje. Ipak, odmah sam se zbližio sa kolegom sa klase, Čehom iz Brna Vojtjehom. On je bio četiri godine stariji, veoma obrazovan i prema meni dobronameran. Valjda sam mu bio simpatičan, onako nebulozan i spreman na raznorazne gluposti koje sa sobom nosi mladost.
On je nenametljivo, da to nisam ni primetio, na sebe preuzeo moje dodatno obrazovanje. Ono je, svakako, bilo puno rupa, a Prag je bio grad kao poručen da čovek dozna sve što ga interesuje. Vojtjeh me je pažljivo uvodio u sve tajne civilizacije, od arhitekture, preko literature do filozofije. Pomenuo bi mi neko ime ili naslov knjige, zapodenuo razgovor o teškim temama ili doneo ploču sa klasičnom muzikom i pustio je na svom „suprafon” gramofonu. Ja sam u međuvremenu odrastao i polako sticao sopstvene poglede na film, koji su se, dabome, bitno razlikovali od Vojtjehovih, ali sam ipak sve vreme zadržao poštovanje prema učitelju. Mogu reći kako sam imao osećanje da sam stekao još jednog oca, ovoga puta duhovnog.
A onda su nas, što se kaže, rastavile okolnosti. Pred kraj našeg školovanja Rusi su upali u Čehoslovačku (jedna od njihovih „bratskih pomoći”), pa sam se ja vratio u Jugoslaviju, a Vojtjeh kući, u Brno. Bio sam sav okrenut prvim stvaralačkim problemima i sve vreme odlagao trenutak kada ću ponovo sresti prijatelja. On se takođe ućutao, njegova zemlja je, za razliku od moje, preživljavala teške trenutke.
Prolazile su godine, a da nisam čuo ni reč o njemu. Poneki od zajedničkih prijatelja bi mi s vremena na vreme rekao kako Vojta radi na televiziji, da nema baš mnogo uspeha, teško živi i – ništa više. Meni je u to doba baš krenulo i bilo mi je nekako nezgodno da ga tražim i podsećam kako sam, za razliku od njega, uspešan. Zaokupljen poslom, nisam ni primetio da je proteklo više od dve decenije otkako nisam video prijatelja.
A onda se situacija u našim zemljama preokrenula. Kako je vreme proticalo, Česi su postajali sve srećniji, a mi, stanovnici već nepostojeće Jugoslavije, sve nesrećniji. U teškim trenucima često sam razmišljao o Vojtjehu i pokušavao da zamislim kako je podnosio nedaće, kojih sada verovatno više nije imao, dok su se one u mome životu sve više gomilale. Pamtio sam ga kao stamenog i visoko moralnog čoveka i pokušavao da ga, sada, kada je za mene sve krenulo nizbrdo, još jednom uzmem za primer.
Ali i dalje nismo stupili u kontakt. Kada se pojavio internet, počeo sam da ga pratim i saznao detalje iz njegove profesionalne karijere, ali nikako nisam uspevao da pronađem njegovu imejl adresu. S vremena na vreme bih obnovio te pokušaje, ali sve se završavalo kontaktima sa ljudima koji s mojim prijateljem nisu imali nikakve veze. Kao da je bio začaran.
A onda sam pre mesec dana dobio poziv da dođem na nekakav studentski festival u Brno. Odmah sam shvatio kako je to prilika da pronađem Vojtjeha. Čim sam stigao, dao sam klincima iz organizacije festivala zadatak da ga pronađu. Oni za takvu osobu nisu čuli, ali su, izgleda, dali sve od sebe da ga pronađu. Nisu u tome uspeli. U hotelu sam uzeo telefonski imenik, pronašao dva broja čiji je vlasnik bio neko ko se zove kao on, ali niko nije odgovarao na moje pozive.
Na festivalu sam sreo kolegu iz Bratislave koji je studirao u isto vreme kad i ja i saopštio mu svoj problem. On se setio prijatelja koji poznaje Vojtu i ovaj je najzad pronašao broj njegovog mobilnog telefona. Kolega ga je nazvao i saopštio mu kako se u Brnu nalazi njegov prijatelj iz mladosti koji želi da ga sretne. Na pomen moga imena, Vojtjeh je jedno vreme ćutao, a onda odgovorio kako ne želi da sretne sa mnom. Kolega je bio zapanjen: „Zašto, kako?!” Vojtjeh je ponovio da ne želi da se vidi sa mnom, da je bolestan i – spustio slušalicu.
Bio sam zapanjen. Hteo sam da mu saopštim ono što mi se četrdeset pet godina motalo po glavi, kako verovatno ne bih bio to što jesam da nije bilo njega, ali on, jednostavno, nije hteo da me čuje... Da me uteši, kolega iz Bratislave mi je rekao kako je Vojta delovao zaista bolesno, u najmanju ruku mu je glas bio čudan. Ali svejedno, nisam mogao da razumem zašto odbija da sa mnom razmeni makar nekoliko rečenica.
Te večeri i jutro pre polaska pokušao sam nebrojeno puta da mu telefoniram, ali on nije dizao slušalicu. Krenuo sam kući ophrvan pitanjima: da li je ljut na mene? čime sam ga povredio? da li smatra kako sam svih ovih godina ja bio dužan da ga pronađem? možda je stvarno teško bolestan, od čega? Nikada, verovatno, neću saznati odgovore. A onda mi je, u avionu, prošlo kroz glavu: da li mi je moj prijatelj još jednom saopštio nešto mudro? Možda je hteo da mi poruči kako neke uspomene ne treba kvariti, pogotovu ako pripadaju davno prošloj, srećnoj mladosti.
Goran Marković
objavljeno: 04.04.2014.
