Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prijatelji nepravde
Arhitekti priznavanja nezavisnosti Kosova u Vašingtonu i Briselu računaju na to da će ipak da uspeju u svojoj aroganciji i nemoralnosti zbog toga što se nadaju da će kod većine građana Srbije pobediti želja za materijalnim dobrima
Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina u Americi desilo se nešto ključno za izgradnju demokratije u ovom društvu. Pokret za građanska prava uspeo je da sruši skoro sve zvanične barijere formirane na osnovu rasne pripadnosti, pokazujući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da obični građani mogu da dovedu do pravih promena samo ako su odlučni i spremni da, uz sopstveni rizik, dignu glas protiv nepravde i sile. Taj aktivizam zasnovan je na jednoj skromnoj pojavi nazvanoj „posvedočenje” (bearing witness). To znači da su obični građani iz raznih delova Amerike išli direktno u južne države da bi učestvovali u demonstracijama i pokretima građanske neposlušnosti da, jednostavno, svojim prisustvom osramote lokalne vlasti koje su tada podržavale rasnu podelu Amerike i diskriminaciju crnaca.
U Srbiji je sličan aktivizam bio prisutan devedesetih godina na ulicama skoro svih većih gradova, kada su obični građani s pištaljkama u ustima i često sa decom šetali po hladnim ulicama. U Americi za vreme pokreta za građanska prava i u Srbiji za vreme uličnih protesta protiv režima Slobodana Miloševića građani su pokazivali do koje mere su spremni da žrtvuju sopstvene interese, pa i rizikuju život.
Zato mi je čudno da se mnogi u Srbiji, koji su se aktivno borili protiv režima Slobodana Miloševića i svake vrste nepravde koju je taj režim predstavljao, sada odjednom direktno ili indirektno zalažu za jednu politiku koja računa na pasivnost ili čak tihu podršku najnovijoj nepravdi počinjenoj na ovim prostorima – priznavanju Kosova od strane Amerike i velikog broja zemalja EU. Maltene, jedan broj građana Srbije opravdava ovu nepravdu, i to na bazi jednog interesa, tj. „trebalo bi da zaboravimo na Kosovo da bismo mogli bolje da živimo u Evropskoj uniji”. Meni se čini da se ovakva vrsta razmišljanja zasniva na jednoj sebičnosti. Sebičnosti koja se krije iza velike brige za „bolju budućnost Srbije”. A u suštini, mnogi od ovih ljudi koji podržavaju ovakav stav prema Kosovu i EU ne vide da pitanje nezavisnosti Kosova jeste u suštini pitanje prihvatanja nepravde.
Možda je i u ovome razlog zašto oni nemaju razumevanja za one među nama koji misle da glavni razlog zbog čega se, povodom Kosova, treba boriti protiv bahatosti, nepravde i kršenja međunarodnog prava jeste baš to što budućnost Srbije mora da se zasniva na spremnosti građana da nešto rizikuju da bi izgradili normalnu i stabilnu državu koja predstavlja moderno demokratsko i ekonomski prosperitetno društvo. Baš zbog toga imamo obavezu da se borimo protiv ove i svake druge nepravde, ne mareći da li je počinila Vlada Srbije ili Amerika, ili čak Evropska unija, iste one koja „nema alternativu”.
Srpski plivač Milorad Čavić možda zbog toga što je školovan u Americi, ali možda i zbog toga što je verovao u sve ono što smo obećavali da ćemo da promenimo u Srbiji kada se rešimo Miloševićevog režima je odlučio da snosi rizik i da možda uskrati sebi mogućnost za još veću slavu i uspeh kao sportista. Ali ipak, Čavić je digao svoj glas i „posvedočio” protiv nepravde koja je napravljena Srbiji i koja je u velikoj meri poremetila međunarodne odnose ne samo na Balkanu nego i drugde, od Izraela do Tibeta. On je uradio nešto što nije bilo samo vrhunac nesebičnosti nego takođe i primer lične hrabrosti. Što je mnogo važnije, on je to uradio na jedan dostojanstven i miran način.
Nažalost, neki u Srbiji su to osudili. Na stranicama „Vremena” i NIN-a ponuđen mu je savet da „ćuti i pliva”. Neki čitaoci vesti B92 su mnogo oštrije osudili Čavića, pišući: „Ako mu je toliko stalo do Kosova i slanja ’pozitivne’ energije (?) neka ide i trenira na bazenu Mitrovice ili Prištine”.
U suštini, reakcije protiv Milorada Čavića ovih dana u velikoj meri ukazuju na ozbiljne probleme u društvu Srbije. Postoji jedna glasna grupa ljudi koja misli da budućnost Srbije jedino može da se izgradi u Evropskoj uniji, pa makar ta unija bila nedemokratska i nasilnička. Uz to, ti ljudi smatraju da Srbija, pa čak i pojedinci, ne bi trebalo previše da ljute one zemlje Evropske unije koje arogantno misle da im je sve dopušteno; čak i to da gaze međunarodno pravo, pokazujući time kako „sila Boga ne moli”.
Ovakav mentalitet je najbolji prijatelj svakoj autokratiji i nepravdi. Arhitekti priznavanja nezavisnosti Kosova u Vašingtonu i Briselu računaju na to da će ipak da uspeju u svojoj aroganciji i nemoralnosti zbog toga što se nadaju da će kod većine građana Srbije pobediti želja za materijalnim dobrima nad željom za stvarnom demokratijom. Oni bi želeli ne samo da Srbi prihvate nepravdu u vezi sa Kosovom nego i da im se zahvalimo zato što su od nas napravili „jedinstven slučaj” njihove spoljne politike. Ovakva Evropska unija predstavlja samo kratkoročnu materijalnu dobit za Srbiju. Ako neko u Srbiji stvarno traži one vrednosti na čijoj osnovi je izgrađena ta ista Evropska unija, moraće da ih nađe na nekoj drugoj adresi.
Srbija može da se prepusti na milost ili nemilost sile koja predstavlja veći deo članstva Evropske unije, ali ti koji u suštini zagovaraju ovakvu Srbiju moraju da budu svesni da to rade za kratkoročne interese, i to u velikoj meri sopstvene. Dugoročno, za Srbiju je mnogo važnije da što veći broj građana ponovo skupi dovoljno hrabrosti i da odlučno uđe u borbu protiv nepravde i politike koja predstavlja prošlost. Prošlost koja je puno koštala građane Srbije, ali i ceo Balkan. Prošlost koja je zasnovana na uverenju da sila može da odluči sve i da demokratija može da se izgradi nedemokratskim sredstvima. Za one koji vide Srbiju na ovakav način, i koji vide spas Srbije u ovakvoj Evropskoj uniji, Milorad Čavić i ljudi poput njega ne mogu nikako da predstavljaju nešto pozitivno. Za mene, Milorad Čavić i ljudi poput njega predstavljaju onu budućnost koju želim Srbiji.
Obrad Kesić
[objavljeno: 07/04/2008]
