Izvor: Blic, 29.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priče o zanatima
Kada je zanat potpuno savršen i sasvim uspešan, onda možemo govoriti o umetnosti, kazao je jednom davno Džordž Miler, australijski reditelj. I prestao da snima filmove. Taj, "azijatski" pogled na zanat svakako jeste legitiman, u izvesnoj meri i tačan, ali nije primenljiv na evropske rabote kakve su fudbal i film. (Film evropska stvar? Nego kako: braća Limijer su snimili onaj voz u Parizu, a evropska kolonija preko bare još je ispirala zlato po Montani i drugim krajevima sveta koji najbolje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << izgledaju iz aviona.)
Zanat, dakle, jeste osnova svega. Kada, recimo, tražimo razliku između našeg i ostalog fudbala, uvek se zanat ispreči kao kninski balvan na autocesti smisla igre. Naši, brate mili, igrači, a osobito treneri, ne vladaju svim elementima svog zanata, i zato nam ni još tri dosadna derbija ne mogu pomoći, baš kao što je opšti pad zanatskog znanja doveo do toga da osim dvojice-trojice po ekipi iz plej-of društva jedva da je moguće sastaviti čestit tim koji bi izašao na crtu ortacima sa Dorćola kad se skupe uz pivo, subotom po podne.
Polufinala Lige šampiona, po definiciji, trebalo bi da budu ključni događaji sezone. Tri engleska tima internacionalističkih shvatanja i jedan umoran italijanski, međutim, nude umerena uzbuđenja zasnovana na odličnom zanatu, bez osobite mašte i velikih dometa. Zvuči kao opis rutinskog holivudskog filma? Upravo tako: razlika između fudbala i filma jeste u tome što se i najgora fudbalska utakmica može, volšebnom logikom igre, izroditi u vrhunski triler, a film koji je loše počeo - retko postaje bolji. U tom svetlu jeste sasvim poražavajuće to što su odigrali Liverpul i Čelsi, ma kako Drogbin i Džo Kolov uradak bio izvrstan. Zanatski izvrstan.
Fudbal, tačnije Liga šampiona, jeste šou-biznis. U tome nema ništa loše, naprotiv. Cela stvar je izmišljena ne bi li "šou" postao jednako važan kao i "biznis", još tačnije: prvo direktno pospešuje drugo. I kada smo, pre koju godinu, preživeli ono italijansko finale, bejaše to kriza. Onda su došle te lude utakmice, posle kojih je se činilo da je fudbal stigao u predele tradicionalno ostavljene žanru trilera ili velikog pozorišta. No, američki kapital, ruski prljavi novac i italijanska tradicija učinili su da ovogodišnja polufinala izgledaju kao vrhunsko zanatsko traženje mogućnosti da se gol ne primi. Da budem još oštriji: ni sudar Fergusona i Ančelotija nije doneo sve one golove kao posledicu izuzetnosti, nego zbir velikih grešaka, popuštanja u taktičkoj disciplini, medicinskog biltena ekipa i tek ponekog bleska velike fudbalske radosti. Znanja, dabome, nije manjkalo. Kao što nam je pokazao Rajan Gigs. I kao što nam nije pokazao precenjeni portugalski šiljokuran. (Van svake sumnje: talentovan igrač, odlično upotrebljen u Premijer ligi, ali sasvim daleko od, recimo, mesijevskih prodora mašte i srčanosti.) Ovim neću reći kako nisam povremeno uživao u toj utakmici; ne, samo mi je nedostajalo "ono nešto" zbog čega uporno gledam fudbal.
Velike zanatlije, one na terenu, kao i one na klupama, tako, prikazuju toliko taktičke odgovornosti da se čovek povremeno zabrine nad činjenicom da je trenerski zanat postao dominantan u odnosu na igračko nadahnuće, umesto da bude tlocrt, osnova na kojoj se ima graditi velika arhitektura igre, puna smislenih detalja. Solidne građevine Čelsija, Liverpula, Mančestera i Milana, precizno statički balansirane, čistih i jasnih linija, izdašno iznutra opremljene, međutim, ostavljaju nas hladnima, baš kao što je to slučaj s najvećim delom savremene poslovne arhitekture: više od lepote na snazi je demonstracija korporativne moći.
Te četiri velike korporacije imale su ove sezone najviše uprosečenih vrhunskih zanatlija, i sada su, eto, nadomak osvajanja velikog trofeja. Retko kad sam bio ovoliko ravnodušan prema pitanju ko će to, na kraju, zaista i uraditi. A kada sam, pre neku godinu, počeo kukati nad murinjovsko-abramovičevskom fuzijom ljutog zanata i prljavih para, mislio sam upravo na ovo što se sada zbiva. Posle one faze u kojoj su veliki igrači odlazili u velike klubove za velike pare, kapital je, osobito vanevropski - a tu mislim i na gubenatora one sibirske vukojebine - primenio svoju logiku: bolje dvadeset solidnih, ali ne i izuzetnih, nego jedan Zidan. I jeftinije.
To je smrtni udarac fudbalu.
Jer, stvari stoje upravo suprotno. Zidan je igra, a Karvaljo, Makelele, Sedorf, Rise, O'Šej i njima slični - čak i sjajni Skols, samo su vrhunske zanatlije. A mi na stadione i pred ekrane idemo zbog Zidana, zbog igre, zbog umetnosti. Da nije tako, Liverpul ne bih pamtio po Dalglišu i Kigenu, recimo. A svakako ga niko neće pamtiti po napadačkoj liniji koja se sastoji od Kujta i Belamija. Ta dvojica kao da su direktno pobegla iz onog užasavajućeg O'Lirijevog Lidsa, te čete kasapa bez mašte, od kojih se poneki, poput Viduke, Smita ili Li Bojera, još vuku manje značajnim ledinama ili retko ulaze u igru u većim preduzećima za proizvodnju odbrambenih linija. Fudbal je davanje golova; Kujt, Belami i Krauč mogu biti efikasni, ali se u njima naprosto ne može uživati. Na drugoj strani, fudbal nije puka proizvodnja rezultata, inače bismo pamtili razne utakmice Čelsija, umesto što se sećamo Barseloninih.
Ostalo je nešto malo nade, tamo u Milanu i Mančesteru, da se fudbal spase od davljeničkog zagrljaja velikog zanata i malih stvaralačkih moći.
Kaka je rešenje?
Pa, recimo.
