Izvor: Blic, 19.Apr.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priče iz pasoša br. 881 165
Čudni su putevi povratka u detinjstvo. Zaboravljajući sve, možemo se istinski prisetiti mnogih stvari. Baveći se arheologijom rokenrola, dospeo sam do jednog potkrovlja na Slavujevom vencu. Među ostavštinom neponovljivog Nikole Karaklajića, čoveka koji je pokrenuo prvu pravu pop emisiju na našem radiju („Muzički automat“), prvi specijalizovani rokenrol mesečnik („Džuboks“) i prvu TV emisiju („Koncert za mladi ludi svet“), nisam pronašao mnoge stvari koje bi izložbi „Počeci >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rokenrola u Beogradu”, kojom se zatvaraju ovogodišnji Dani Beograda, dale dodatnu težinu, ali sam u jednoj kutiji nabasao na stari crveni pasoš broj 881165. I unutra vize koje oživljavaju dva važna događaja iz rok prošlosti ovog grada, ove države, ove regije...
Prvi je viza izdata decembra '64. za Holandiju, a druga aprila '66. za Englesku. Zvanično, vlasnik pasoša je novinar, a razlog putovanja je učestvovanje internacionalnog majstora na šahovskim turnirima. No ispadaju priče iz crvenog pasoša: u Holandiju je poneo traku s dva snimka grupe kojoj je, dve godine ranije, u XIV gimnaziji dao ime kad je „Tigrove" preimenovao u „Zlatne dečake". Tamo, u Heveren, Nikola nosi snimke sastava koji svira ono što drugi ne praktikuju: instrumentalne obrade Čajkovskog i Dvoržaka, emituje ih na radiju i uspeva da zainteresuje urednike u izdavačkoj kući „Fontana". I tako „Golden Boys" ubrzo postaje prva grupa (ako izuzmemo Ivu Robića i Mata Kolinsa kao soliste) koja objavljuje ploču u inostranstvu. Zanimljivo, kasnije će te dve uz dodatne numere (Dunavski valovi - Ivanovići i Tema iz Fausta - Šarl Guno) objaviti zagrebački „Jugoton" kao EP ploču. A snimci su nastali u Radio Beogradu, koji je bio deo gluvog i nezainteresovanog sistema PGP RTB za takve pokušaje.
Druga viza je omogućila Nikoli da aprila 1966. povede i „Zlatne dečake" u Englesku. Karaklajić je pozvan na tradicionalni turnir u Hestings, a članove grupe je zbog lakšeg dobijanja vize predstavio kao mlade šahiste. U gradiću Batle, nedaleko od primorskog Hestingsa u Istočnom Saseksu, dogovorio im je nastup u sali u kojoj se okupilo oko 1.500 posetilaca. „Zlatni dečaci" su odsvirali nekoliko stranih hitova, ali najbolje je bila prihvaćena njihova verzija narodne pesme „Jovano, Jovanke”. Zatim su još nastupili u poznatom „Shoreline" klubu i vratili se kući s nešto nove opreme. U gradu Batl, inače, mnogo kasnije osnovaće se slavni engleski bend „Keane".
Izdavanje takve ploče 1965. i gostovanje u Engleskoj 1966. dometi su o kojima su hiljade mladih muzičara u tadašnjoj Jugoslaviji mogle samo da sanjaju.
Taj pasoš, taj omot i sećanje na prve nastupe ovde osnovane grupe u Engleskoj deo su ogromne zaostavštine beogradske popularne muzike. Mnogi od pionira i utemeljivača su daleko od muzike, neki nisu među nama, ali postavka arhefakata u kući kralja Petra na Senjaku vraća nas u dane pravljenih gitara, skromnih pojačala, starih radio-aparata, prvih gitarijada, nepreglednog entuzijazma kad se jednoj generaciji činilo da ih čeka sve ono što njihovi roditelji nisu imali. Kakva zabluda: istina da će osvojiti sve, ali ostati bez sna. Muzika jeste riznica sećanja. Preturanje po njoj ni u jednom sloju ne otkriva žrtve koje prethode svakom sećanju. Još nešto: na pretposlednjoj strani pasoša br 881165, gde su napomene deviznih i carinskih organa, stoji: na putovanje iznesenje tranzistor „standard” (sa čak 10 tranzistora) i isti kasnije vraćen u Jugoslaviju. Overeno sa dva pečata. Takva su to bila vremena. Nikola nije mogao bez slušanja radio-programa. I muzike. Koliko Karaklajića nedostaje današnjoj popularnoj muzici Srbije?
