Izvor: B92, 27.Jan.2012, 17:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Priča preživelog srpskog logoraša

Beograd -- Jedini Srbin koji je preživeo zloglasni koncentracioni logor Flosenburg, 86-godišnji Ljubiša Letić, jedan je od šezdesetak živih logoraša u Evropi.

Pre nego što je otputovao u Nemačku, na obeležavanje Međunarodnog dana sećanja na Holokaust, Letić je za B92 ispričao kako je izgledala najgora godina u njegovom životu, koju je proveo u logoru.

"Sve sam zapamtio. Da sam pis'o, možda ne bih bolje zapamtio", kazao je on.

Imao je nepunih 18 godina >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kada su ga odveli. Nakon što su mu oca streljali, uhapšen je u rodnom selu Loku zbog pomaganja partizanima. Put ga je vodio od logora u Bačkoj Topoli, preko mađarskih radnih logora, pa sve do koncentracionog logora Flosenburg u Nemačkoj.

"Ni pomišljao nisam da ću ikada izaći odande i videti sveta. SS-ovci su nam govorili: doveli smo vas da radite dok možete, ko ne može - neki će umreti, neke ćemo poubijati, neki će u gasnu komoru, neki će na žice, a živ niko odavde izaći neće", kaže on.

U Flosenburgu je vladao zakon jačeg. Logoraši su se tukli zbog parčeta hleba i repe, svima je najteže padala glad.

"Jeo sam i puževe jer nije bilo hrane, i konjsko crknuto meso. Nogu od konja sam ogulio, pola kože meni, pola dao kolegi. Pa skinuo meso sa kostiju, pojeli smo i to. Ostale kosti, a u kostima ima srž, kažem ja njemu: Joco, idi traži gvožđe da lupamo kost pa da pojedemo i tu srž", priča Letić.

Na istom mestu, živ je dočekao dolazak američke vojske. Kada su ih oslobodili, imao je samo 32 kilograma.

"Gledam sad SS-ovca koji je sa mnom mogao da uradi šta hoće tamo, da uzmem pištolj i da ga ubijem. Neću. Ko zna šta ima na duši pa da ja nosim. Neću. I nisam ga ubio", kaže Letić.

"Amerikanac nosi beli hleb pod rukom i otvorenu konzervu meda. Kida beli hleb, zamače u med i meni tura u usta. Ja sam uzeo u usta i dobio šok. Svi viču, kolega pita šta mi je, ja sve vidim, ali sam tada mislio da ću umreti od radosti", dodaje ovaj preživeli logoraš.

Četiri meseca su ga, kako kaže, Amerikanci lečili od pegavog tifusa i dnevno hranili sa 30 različitih jela. Skoro 70 godina kasnije, nezadovoljan je odnosom države prema bivšim logorašima i pita se zbog čega se on borio...

"Svi imaju svoje obeležje u crkvi i koliko ih je bilo i odakle su. Samo mi nemamo, Srbija. Ni zastavu našu nemamo, a sve zemlje imaju. Ja stojim pa plačem. Imamo tamo grobnicu, 3.500 Srba je zakopano. Svi polažu tamo vence, ja šipak", zaključuje on.

Nastavak na B92...