Izvor: Blic, 07.Apr.2010, 01:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Priča o ljubavi kada svi plaču

Poznati beogradski reditelj Janko Baljak proslavio se kao autor dokumentaraca, ali ovog proleća će predstaviti svoj prvi igrani film „Plavi voz”. Reč je o komediji o grupi beogradskih maturanata iz 1980. godine koji moraju da se prilagode novim društvenim okolnostima nastalim smrću Josipa Broza Tita. Film će premijerno biti prikazan na platou ispred Muzeja „25. maj” i to baš 25. maja, na nekadašnji Dan mladosti.

Baljak je scenario za ovaj film počeo da piše još >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pre deset godina, ali je tek prošle godine dobio sredstva od gradske komisije, pa je snimanje moglo da počne. „To je scenario koji ima dosta autobiografskog, jer je to neko vreme koje sam i ja preživeo”, kaže Janko Baljak za „Blic”. „To sam vreme zapamtio kao jednu od najbitnijih stvari u mom odrastanju. Tito je umro 1980, vreme je bilo divno kao sada, proleće je počinjalo, a proglašena je opštenarodna žalost koja je trajala sedam dana. To se desilo prvi put koliko ja pamtim sve žalosti. Nisu radili ni bioskopi, sve vreme je išla ona ’grobljanska’ muzika... Bilo mi je zanimljivo da se stavim u poziciju nekog ko ima 18 godina, dočekuje svoju maturu, želi da se ponaša veselo, zaljubljuje se, a opšta situacija u gradu i društvu je krajnje tužna, pogrebna i potresna. To je vrlo zgodno za komediju.”

Mogu li se nekako povezati klinci iz tog perioda s onima iz devedesetih? Kako se stiglo od njih do Kristijana Golubovića iz vašeg dokumentarca „Vidimo se u čitulji”?

- Ja to zovem gubljenjem nevinosti. Bukvalno tokom tih sedam dana žalosti počeo je jedan potpuno novi period u našoj istoriji. Tada se poslednji put desilo neko sabiranje naroda i građana, a vrlo brzo nakon toga ta država će se najkrvavije raspasti. Ta generacija će još samo nekoliko godina živeti u verovatno najzanimljivijem periodu u Beogradu posle rata, to su te osamdesete koje pamtimo po muzičkom „novom talasu”, po energiji kada je Beograd što se tiče rokenrola bio odmah iza Londona. Ti koncerti i energija koja se osetila u gradu bili su poslednji trzaj, jer već krajem godine kada je Tito umro počinje ludilo u Beogradu i Zagrebu... Zato nama ovaj period izgleda kao bolje, bezbrižnije, naivnije i interesantnije vreme. Stara Jugoslavija je na neki način bila neki mini-model nečega čemu ujedinjena Evropa sada teži. A u eks-Ju zemljama je još uvek prisutan Titov kult. U Sloveniji, koja je najrazvijenija od svih republika i koja je u Evropskoj uniji, Titov kult je najjači.





Može li se u vašem filmu naslutiti šta će se desiti s njegovim junacima za desetak godina, kao što se moglo naslutiti s junacima filma „Bela traka” Mihaela Hanekea, koji se bavi decom u Nemačkoj uoči Drugog svetskog rata?

- Može da se povuče ta analogija. Ali, ovaj film nema mnogo veze s Titom. Sada se pojavljuje i Vrdoljakov dokumentarac o Titu, kao i film Lordana Zafranovića, s dve različite ideološke pozicije jer je jedan levičar, a drugi desničar. A za mene, koji sam se najviše bavio dokumentarcima, ovaj film najmanje ima veze s nekim dokumentom. Tito me nije zanimao kao istorijska ličnost, nego zbog okolnosti. Zato mislim da je ovaj film univerzalan. Smrću jednog čoveka nastao je jedan vakuum, procep i neizvesnost. Osim tih iskrenih suza, a one jesu bile iskrene jer niko nije mogao da natera milion ljudi da stoji ispred Skupštine i da plače u mimohodu, ja to pamtim kao veliko osećanje neizvesnosti. Osnovno pitanje koje je lebdelo na ulicama je bilo: „Šta će se sa nama desiti?”. To je bilo tako zato što je Tito za života stvorio takvu vrstu i harizme i kulta ličnosti da nikada nije govorio o svojoj smrti. Bio je hedonista, a kada bi pričao šta će biti posle, jer je znao da je smrtno biće, on je govorio: „Kad ja odem”. To sad izgleda malo smešno, ali dok je bio živ niko nije mogao uopšte da zamisli da on može da umre! A onda se desio vakuum. Da li će nas okupirati Rusi, šta će nam se desiti... Naravno, ništa se od toga nije desilo, nisu nas okupirali ni Rusi ni Amerikanci, sami smo sebi najveći neprijatelji ispali.

Film je pučka umetnost

Na opasku da je Boris Tadić nedavno bio na snimanju serije „Selo gori, a baba se češlja”, Baljak odgovara: „Tadić ide na ta snimanja iz marketinških razloga. Nije ni on neki filmofil. Političari danas više vole pozorište, jer rado odlaze na fensi premijere, gde je važno biti viđen. Film još uvek važi za pučku umetnost.”

Nova lica u filmskoj ekipi

„Okupili smo ekipu mladih ljudi, koji prvi put igraju uloge na filmu. Previše je istih lica koje gledamo u filmovima i u domaćim serijama, i mislim da će biti prilično osveženje. Kao na primer kada se pojavila serija Darka Bajića ’Sivi dom’, svi su bili iznenađeni brojem nepoznatih mladih glumaca, koji su sada vodeći glumci naše i evropske kinematografije. To je i moja ideja s ovim filmom. U filmu igraju Sanja Popović, Ljubomir Bulajić, Aleksandar Radojičić, Suzana Lukić (’Hadersfild’), a tu je i razred u školi, u kojem uglavnom igraju naturščici. U epizodnim ulogama se pojavljuju Nebojša Milovanović (profesor marksizma), Lena Bogdanović (direktorka), Goran Sultanović (deda glavnog junaka i oficir Udbe), Aleksandar Đurica...”

Tito je filmska ličnost

„Tito je bio filmska ličnost, kao što je to Kristijan Golubović”, kaže Janko Baljak. „Postoje ljudi koji su filmski likovi i koji šire takvu harizmu, bez obzira na to da li je ona pozitivna ili negativna. Tito je voleo film, voleo je vesterne, imao je svog privatnog kinooperatera. To nešto govori o njemu. Jedan sitan detalj otkriva šta se nama zapravo desilo kasnije. Kada su pitali Slobodana Miloševića koji mu je omiljeni film, znate li šta je rekao? ’Bolji život’.”

Nastavak na Blic...

NaDlanu.com: Premijera filma Plavi voz za 25. maj

Danas: „Plavi voz“ na Dan mladosti