Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o identitetu
Mirjana Vasović: Čini mi se da je deo problema u našoj nedovoljnoj identifikaciji sa Evropom u tome što prvo treba da se identifikujemo sami sa sobom,a to se još nije dogodilo.
Radmila Nakarada: Mi apsolutno nemamo uporište za naš nacionalni identitet.
Ljubinka Trgovčević: Evropa je deo naše kulturne baštine. Proces stvaranja moderne države Srbije počeo je 1804. godine i ona uzima Evropu kao kulturni uzor. Srbija je ustvari bila okružena dvema najzaostalijim carevinama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na evropskom prostoru – Osmansko carstvo i Austrougarsko – knez Miloš je to veoma rano shvatio, Srbija je bežala i zato joj je Evropa bila uzor.
Mirjana Vasović: U našem odnosu prema Evropi razlikujem dve stvari. Prvo, reč je o identifikaciji sa Evropom, a drugo, radi se o odnosu prema evropskim integracijama. Verovanje u evropske integracije ne ide uvek zajedno sa identifikacijom. Ustvari, podrška integracijama u vezi je sa korišću, ali nije nužno u vezi sa jačanjem identiteta. Grci, Portugalci i Irci su veoma profitirali od evropskih integracija, ali to nije nužno ojačalo njihov evropski identitet, naprotiv. Evropska istraživanja pokazuju da mnogo ljudi veruje u evropske integracije, ali ne veruje u zajednički kulturni identitet. Dakle, te dve stvari ne idu nužno jedna sa drugom. Treba razlikovati racionalni odnos i razlikovati emocije u odnosu na Evropu.
Kod nas je stvar veoma komplikovana. Suštinski pojam evropejstva blisko je povezan, proističe i prosto se preliva sa nekim našim unutrašnjim raskolima. Kod nas se na tu ideju odražava napetost i na političkom i na etničkom planu. A kada postoje razne vrste napetosti izlaz se često nalazi u tome da se zalažemo za nešto nadnacionalno. Nalaženje tog psihološkog izlaza iz napetosti kroz identifikaciju sa nekim nadnacionalnim identitetom može da vodi netolerantnosti na nekoj drugoj osnovi. To se kod nas na neki način dešava i, suštinski, jedan deo naše elite teži ka psihološkoj asimilaciji sa Evropom. I suštinski preuzima ideološki diskurs ka tome, dakle, više emocionalno nego racionalno. Došli smo do toga da se evropejstvo i proevropski stav smatra za meru demokratičnosti. Doživljava se kao ulaznica u prosvećeni svet demokratije. Evropski identitet se, kao što vidimo, suštinski vidi kao ona drugost u odnosu na približavanje na nacionalnom osnovu u jednom delu i evropskih postkomunističkih zemalja. To se vidi kao neko određenje, diferencijacija u odnosu na komunističku autoritarnu prošlost. I to se onda izjednačava sa svetlom budućnošću, sa nečim što je ideološka orijentacija. Kao što se u Nemačkoj desilo posle Drugog svetskog rata da bi se raščistilo sa nacističkom Nemačkom. I to je jedan ideološki a ne racionalan diskurs. Šta od Evrope očekujemo u racionalnom smislu, treba odgovoriti na to pitanje a ne samo na pretpostavku da ako sam ja Evropejac – znači nisam nacionalista. Kod nas se rasprava apsolutno vodi na tom nivou. S druge strane, želela bih da pokušamo da razumemo stanovište onih koji se plaše Evrope... Raspad jednog političkog sistema, raspad jedne ideje kao vodilje, raspad države, međuetnički rat, sankcije, situacija je koja nas određuje, a mi u tom haosu pokušavamo da rekonstruišemo svoj identitet i na državnom nivou, i to u atmosferi kada se Evropa javlja kao pretnja u višestrukom smislu. U trenutku pokušaja rekonstrukcije identiteta, koji u svojoj osnovi ima ideju suverenosti, jasno je da se taj jedan bitan oslonac gubi. Jer suverenost podrazumeva nezavisnost od uticaja drugih i teritorijalni i državni integritet.
Proces rekonstrukcije koji je normalan i koji se desio svim evropskim zemljama dešava nam se u trenutku kad moramo da prihvatimo Evropu koja je suštinski doprinela našem raskolu i koja je smetnja težnji da se saberemo na jedan civilizovan način. Jer mi smo Evropu doživljavali kao polje slobode, a ona je odjednom postala autoritarna zato što je preuzela jednu civilizacijsku ulogu – misiju demokratizacije. Nastupa kao neko ko širi civilizaciju među varvarskim plemenima i imam utisak da njena takva uloga sprečava da se na dobar način rekonstruiše naš identitet da bismo mogli tako rekonstruisani da uđemo u EU – kao i uostalom i sve druge zemlje.
Radmila Nakarada: Ako ste opredeljeni za Evropu, onda o njoj govorite samo na jedan način. U našoj javnosti mora da se osnaži obaveza kritičkog razmišljanja o svemu i svima, uvažavanje svih lica i svih složenosti, unutrašnjih i spoljnjih, jer samo na taj način možemo da pojačamo sposobnosti strateškog razmišljanja i otkrivanja nekih manevarskih prostora koji su možda sada skriveni. Jedno od tih podela je i matrica koja nas opet zarobljava – izolacija ili približavanje EU.
Sonja Liht: Evropa je jedinstvo različitosti. U nekada hrišćanskoj Evropi sve je veći broj nehrišćana, a oni su ista ta Evropa. Onih četiri do šest miliona muslimana u Francuskoj, u Nemačkoj i drugim zemljama, i oni su Evropa. Mi idemo ka takvoj toj Evropi, prema tome, evropska identifikacija biće sve složenija i složenija. Ali bitno je da prihvatimo jednu prostu stvar: Evropa je jedan klub u koji se ulazi tako što se na njegova vrata kuca, a oni kažu da li se može ili ne može ući.
Vida Ognjenović: Mislim da procenat od 70 odsto građana koji žele u Evropu najbolje govori treba li da idemo ili ne. Grupacija koja zagovara izvestan zazor ili strah od Evrope, oprez od Evrope, upotrebljava vrlo često, odnosno zloupotrebljava, kulturne kriterijume, kriterijume kulture, i možda je to jedini put kad se kulturi uopšte obraća ili kad se kultura uopšte citira. Ali, kulturni identitet, gospodo koja zagovarate da ostanemo u ovom našem karantinu, u ovom našem rezervatu koji smo sami sebi divno izgradili, koji zagovarate da ostanemo da bismo sačuvala svoju kulturnu samobitnost – ulaskom u Evropu zapravo potenciramo svoju kulturnu samobitnost jer će nas Evropa pitati šta nosite, šta nam donosite. Sa stanovišta kulture mi ne smemo ni na trenutak imati dilemu o tome pristupiti ili ne pristupiti, bez obzira na sve manjkavosti, bez obzira na to što nas možda nekada neće dobro razumeti, što nas neće vrednovati onako kako mi smatramo da to treba –ali bićemo tu i borićemo se.
[objavljeno: 27/01/2008.]
