Izvor: Vesti-online.com, 06.Jul.2015, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Priča o Miloradu

Milorad Andrović iz Starog Vlaha - nekadašnje ime za okolinu Nove Varoši, bio je za života, u to daleko vreme, nadaleko čuveni oružar. Toliko dobar da su ga Turci odveli u Istanbul da im pazi na oružje. Godinama nije bilo ni traga ni glasa od Milorada; samo katkad bi sjenički trgovci donosili u Novu Varoš nepotvrđene vesti da je još živ. Najčešća vest bi bila: "Milorad živ i zdrav koje i njima u Varoši želi."

Vreme teče i Miloradov brat, Dobrivoje, na samrtnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << postelji ostavlja amanet porodici da bilo šta dokuči o bratu, Miloradu.

Prvi pouzdaniji glas koji je stigao iz Carigrada u Novu Varoš, a bilo je to nešto posle 1917. godine, glasio je: "Milorad je živ i zdrav; živi u Istanbulu; oženio se sultanovom kćerkom (?); promenio veru"...

Stari Vlah i Nova Varoš oslobođeni su ispod Turaka posle 500 godina okupacije. Od Milorada i dalje nije bilo glasa, ali u Novu Varoš stižu, s vremena na vreme, pokloni iz Istanbula. U jednom od njih su i zlatne kašičice - dar Milorada rodnom kraju. Živ je, dakle.

Malo zatim, sjenički trgovci donose još jedan poklon iz Istanbula - gibtihon, ikonu Bogorodice Trojeručice sa Hristovim raspećem, kakve su se u to vreme prodavale na carigradskim bazarima.

Priča o Miloradu bi se ovde završila, ali...

Krajem prošlog veka počela je izgradnja crkve u Ljubičinoj Ravni, kod Nove Varoši. Zorka Andrović, supruga već počivšeg, Dobrivoja, brata Miloradovog, odluči da ikonu njenog devera pokloni crkvi. Zamoli kćerku, Šanu, da je malo očisti i opraši. Šani ikona padne iz ruku staklo se razbije i na kartonskoj poleđini se ukažu davno ispisane, izbledele i isprekidane Miloradove reči; očito ispisane u žurbi, pred slanje iz Istanbula.

Danima su ih znalci odgonetali. Na jednom bolje sačuvanom deliću rekonstruisali su samo: "... jer volim da pošaljem... nek znadu da časni krst bolje vamo držimo neg tamo (u Srbiji)... Šaljem vam Svetu Bogomateru da je uramite i da se sećate da sam ja Srbin još tri sata".

Bila su mu ostala još 2-3 sata do ceremonije preobraćanja u islam; otišao je u crkvu, kupio ikonu; na njenoj poleđini ostavio pisanu ispovest - ili olakšanje duše - i poslao svojima u Novu Varoš.

Koliko se znalo, Milorad Andrović nije doneo odluku da se pokrsti pod prisilom. Uostalom, jedno od islamskih načela glasi: "La igraha fi din" - Ne sme da bude prisile u veri.

Ko zna kakva se i kolika tragika dešavala u duši nesrećnog Milorada kada je odlučio da bude Srbin još samo 2-3 sata?

Današnje konvertite - političke pogotovo - ne grize savest. Oni idu na poklonjenje u Srebrenici. A na korak od Srebrenice, u Bratuncu, nalazi se najveće srpsko groblje u Bosni - 1.300 srpskih žrtava ratnog zločinca Nasera Orića. Njima niko nema da pošalje ikonu. Jer je ikona naših novih konvertita (da ih ne dopisujem, dopišite sami) Evropska unija, Amerika, neke EU integracije i drugo preživelo smeće.

I sve mi se čini da Miloradova vredi i danas. I da "časni krst" bolje čuvaju tamo u Istanbulu nego "vamo" u Srbiji.

Nastavak na Vesti-online.com...