Izvor: B92, 16.Apr.2023, 12:45

Pri svetski rat i Srbija: Spomenik preminulim vojnicima u Holandiji i kako su zarobljenici dospeli tamo

U Garderenu, na senovitom lokalnom reformističkom groblju, nalaze se tri mermerna spomenika sa uklesanim imenima 64 vojnika koji su preminuli od španske groznice po povratku iz zarobljeništva u Nemačkoj i Austrougarskoj.

U srcu Holandije, na sat vožnje od Utrehta ka unutrašnjosti kroz šume Veluve, krije se gradić Garderen.

Na lokalnom groblju starom 150 godina, pokošenom i urednom, pokraj niskih protestantskih nadgrobnih spomenika i podšišane živice, stoje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tri znatno viša, a na jednom je pravoslavni krst.

Na poleđini, natpis na ćirilici:

"Umrli za Srbiju. Blagodarna otadžbina Srbija".

Ovde, na severozapadu Evrope, 1.400 kilometara daleko od otadžbine, 1919. godine sahranjeni su srpski vojnici preminuli od španske groznice, posle zarobljeništva u nemačkim i austrougarskim logorima.

Do crkve u Garderenu, u kome živi oko 2.000 ljudi, može se doći vozom i međugradskim autobusom.

Očekivala sam seoce, a zatičem varošicu sa nekoliko spomenika, protestantskom crkvom, benzinskom pumpa i nekoliko kafića.

Tu je i holandski nacionalni simbol - vetrenjača.

Nema zgrada, uglavnom su kuće od braon cigle i svaka ima mali vrt, isturen prozor bez zavesa okrenut ka ulici i po pravilu, solarne panele na krovovima.

One starije imaju seno na krovovima, koje se i danas koristi kao izolacija.

Desno uz ulicu, nailazim na groblje na kom se sahranjuju meštani od 1872. godine.

Otvaram nisku gvozdenu kapiju i stazom od šljunka idem pravo, pogledom tražeći pravoslavni krst - tu je, uz levu ivicu i tri visoka spomenika.

Na srednjem i levom su uklesana srpska prezimena, a na desnom je u mermeru prikazan vojnik sa odlikovanjima, šajkačom na glavi i opancima na nogama.

Na groblju je još samo zaposleni čuvar koji održava groblje i na engleskom me odmah uputi u sve što zna o spomenicima preminulim vojnicima.

Pruža mi letak na srpskom i holandskom.

"Svake prve subote u oktobru okupe se ovde, dođe pravoslavni sveštenik iz Roterdama, održe pomen na groblju, a zatim idu u staru zgradu na ručak.

"Dođe 20-30 ljudi, mahom oni koji žive u Holandiji", kaže Kejs Flur.

"Svi oni su tu, grobovi nikad nisu oštećeni", dodaje mršavi Holanđanin plavih očiju.

Do prošle godine je pored spomenika stajao i niz od 29 starih belih krstova od drveta, ali su izvađeni zbog oštećenja, kaže.

U planu je da se u maju ili junu postave novi, kameni krstovi.

U mermer su uklesana imena 64 vojnika koji su posle Prvog svetskog rata boravili u holandskim kampovima u Enshedeu, Najmegenu i Milingenu.

Prema raspoloživoj dokumentaciji, srpski zarobljenici su u najbližem kampu, u Milingenu, bili zajedno sa francuskim.

Međutim, neposredno pred povratak u Srbiju na ovom području je zavladala epidemija španskog gripa od koje je umrlo 29 srpskih vojnika između 22. i 31. januara 1919. godine.

Iscrpljeni i neuhranjeni, posle više godina u zarobljeništvu, brzo su podlegli bolesti.

Već u aprila 2019, poslanstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca podiglo im je spomenik, koji je 2006. obnovljen.

Prvo prezime na njemu danas je Đ. Vukosavljević.

Tokom istraživanja je Tatjanu i Fabijana kontaktirala njegova praunuka Zorica Jelača. Ona čuva dirljiva pisma i razglednice koje je njen predak iz zarobljeništva slao supruzi Lepi.

U prepisci koju je ustupila za objavu u knjizi, Vukosavljević je opisivao nedaće s kojima se suočavao, ali i čežnju za porodicom.

Poslednje pismo datira od 30. juna 1918. godine. Tada je, kako piše, bio odvojen od Srba, sa kojima je proveo dve i po godine od jeseni 1915.

Draga Lepa, ako ne dobiješ skoro moja pisma, znaj da nisam više živ. Jer volijem i umreti sada nego docnije slep ići po svetu. Ćorav čovek ne radi u rudniku.

Ako se izbavim odavde javiću ti. Samo mi je žao što još nisam dobio sliku dečiju i tvoju, da bih mogao videti i Ružicu.

Draga Lepa, evo ti danas šaljem dvadeset i pet maraka. Kupi deci što oćedu, neka znadu da im je od oca a naročito Ružica koja me još ne zna kao i ja nju.

Ana Jelić, , istoričarka umetnosti i kustoskinja Muzeja rudničko-topličkog kraja, istraživala je za potrebe knjige sudbinu braće Rajačić iz Gornjeg Milanovca, varoši koja je do Drugog svetskog rata imala 3.000 stanovnika.

Oni su, kaže, bili gradska, imućna porodica trgovaca koji su imali štampariju u centru grada još pre Prvog svetskog rata.

Vladimir, otac Sretena i Draga koji su se našli u zarobljeništvu, bio je član upravnih odbora banaka.

"Sreten je podlegao epidemiji španskog gripa, koja se prvo javila među britanskim vojnicima.

"Pošto su bili slabog zdravlja i najmanja infekcija za njih je bila pogubna", kaže Jelić za BBC na srpskom.

Sreten Rajačić bio je među 91 srpskim vojnikom koji je preminuo u Holandiji 1919. i tamo je sahranjen.

Drago je zbog znanja u oblasti medicine bio angažovan u holandskoj bolnici po povratku iz nemačkog logora u Soltau.

"Postoji članak u holandskim novinama o sahrani četvorice srpskih vojnika koji su preminuli u Holandiji od španskog gripa, da su sahranjeni uz sve vojne počasti u februaru 1919.

"Navedena su imena, kao i da je član porodice jednog od preminulih prisustvovao sahrani i bilo mu je dozvoljeno da baci grumen zemlje u bratov grob, a to su Drago i Sreten Rajačić, Milanovčani", kaže Jelić.

U nizu podudarnosti desilo se i da je baš Drago Rajačić javio supruzi Đorđa Vukosavljevića da joj je muž preminuo.

U istraživačkom poduhvatu Holanđana, Tatjanin prvobitni zadatak bio je da transkribuje prezimena sa spomenika, upisana francuskim pravopisom.

Ali je ubrzo otkrila nešto neočekivano.

Uporedivši imena sa holandskim sertifikatima preminulih, utvrdila je da je jedan od preminulih iz Miločaja - njenog rodnog sela u okolini Kraljeva.

"Moji roditelji žive u Miločaju i ja sam tamo živela do 18. godine i brzo sam pozvala tatu da pitam da li postoji neko s ovim imenom i prezimenom, on je rekao `da, da postoji, sad ću da pozovem`.

"Taj čovek koji sad ima oko 90 godina je rekao, `to je Miloš Gavrović, on je bio moj stric`,

"On je mislio da je stric bio sahranjen u Nemačkoj, nije znao za Holandiju, naježila sam se jedno 15 puta", kaže Tanja dok razgovaramo preko video poziva.

U međuvremenu, Tatjana i Fabian su se venčali i danas žive u Holandiji.

Tokom traganja su u Arhivu Jugoslavije pronašli "delić slagalice" koji je nedostajao - gde su posmrtni ostaci danas.

Znalo se da su sahranjeni u Garderenu, i da su ostaci preminulih 1938. odvezeni negde, ali ni srpska zajednica ni šira javnost nisu znali gde su tela odneta posle ekshumacije, kaže ona.

Odgovor se skrivao "na dnu jedne stranice" - preneti su u Jindrihovice u Češku, u mauzolej koji su početkom 1930-ih zajedno otvorili jugoslovenski kralj Aleksandar i Tomaš Masarik, predsednik Čehoslovačke.

"Kad smo otišli prvi put u Jindrihovice sam saznala da je to veće stratište nego Zejtinlik, ima više sahranjenih, više u mauzoleju i okolnim šumama, a to se ne zna", kaže Tatjana Vendrig.

U mauzoleju se, kaže, lako uočavaju limeni kovčežići iz Holandije, jer su svi ostali drveni.

Kada su 1938. limeni kovčezi sa posmrtnim ostacima srpskih vojnka na granici s Nemačkom predati, tamošnje vlasti su organizovale vojne počasti, navodi se u monografiji.

Dočekalo ih je 150 vojnika tada moćnog Trećeg rajha, ispaljena je počasna paljba, a vojni orkestar je svirao posmrtni marš.

Komandant nemačke vojske položio je venac na sanduke nekada neprijateljskih vojnika koji su baš u njegovoj zemlji bili u zarobljeništvu.

Klupko ironije sudbine tek se zapetljalo.

Njihovi posmrtni ostaci položeni su u mauzolej u češkoj Sudetskoj oblasti, baš onoj koju će Nemačka anektirati četiri meseca kasnije.

Čitava Evropa bila je u ratu sa Hitlerovom Nemačkom već naredne godine.

"Nagoveštaj novog rata pojavio se prenosom posmrtnih ostataka srpskih vojnika koji su umrli u Holandiji", piše u knjizi Vendrgovih i Stinena.

U logorima Centralnih sila tokom Prvog svetskog rata bilo više od 222.000 srpskih oficira i vojnika, od čega je umrlo 62.800 i to je "tragični bilans", kaže istoričar Mile Bjelajac za BBC na srpskom.

Najviše, približno dve trećine, bilo je u Austrougarskoj, mada je logora za ratne zarobljenike bilo u svakoj državi, jer je to bio standard po međunarodnom ratnom pravu.

Dešavalo se i da saveznici jedni drugima ustupe zarobljenike za potrebe poljoprivrednih radova u polju ili fabrikama, jer su njihovi muškarci odlazili na front.

"Prvi zarobljeni su bili oni srpski oficiri i vojnici koji su se u trenutku objave rata 28. jula 1914. zatekli na teritoriji Austrougarske, najčešće oni koji su se u banjama oporavljali od bolesti ili povreda tokom Balkanskih ratova.

"Oni su odmah internirani, a među njima je bio i vojvoda Radomir Putnik, koji je bio u češkoj banji, tada u okviru Austrougarske", kaže Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

Vojvoda Radomir Putnik bio je srpski vojskovođa, vojni ministar i načelnik Generalšaba srpske vojske tokom Balkanskih ratova 1912-1913 i u Prvom svetskom ratu.

On je 1914. interniran u Budimpešti, na povratku u Srbiju, ali je pušten da se vrati preko Temišvara i pridruži vrhovnoj komandi.

"Najviše je palo u zarobljeništvo, negde oko 168.000 u toku operacija 1915. kada su zajednički tri sile napale Srbiju - Bugarska, Nemačka i Austrougarska.

"Taj broj je gotovo prepolovio ondašnju srpsku vojsku koja je 1915. ušla u rat sa oko 420.000 vojnika i oficira", kaže Bjelajac.

Kustoskinja Ana Jelić je učestvovala u organizaciji izložbe o preminulim vojnicima.

"Uglavnom se ljudi iznenade zato što niko nije znao te podatke da su srpski vojnici bili primljeni posle Prvog svetskog rata na holandsko tlo.

"Malo se zna i o pomoći koju je Holandija pružala, ne samo na kraju, već i tokom rata, da je u Mastrihtu 15. februara 1915. osnovano međunarodno udruženje Međunarodno milosrđe za ranjene i ratne zarobljenike svih zemalja", navodi Jelić.

Od 1917. imalo je i srpsku sekciju, na čijem čelu je bila obrazovana Miroslava Mirka Grujić, ćerka Jevrema Grujića, diplomate i državnika.

"Holandija je tokom rata uputila zarobljenim Srbima u logorima Austrougarske i Nemačke više od 47.000 paketa pomoći, što je takođe malo poznata činjenica", dodaje ona.

O ovom delu istorije i spomenicima se i danas ne zna mnogo u Srbiji, kažu Vendrigovi.

"Nije ni da krivim ljude u Srbiji, na dnevnoj bazi se toliko istorije dešava, ko će da se brine o tome šta se desilo pre sto godina, a treba da kupimo hleb za danas", kaže ona.

Fabian se nadovezuje, poredeći pristup Francuza i Srba prema preminulim vojnicima.

"Neverovatno je šta oni sve imaju, sve je na sajtovima, podaci o spomenicima, a u Srbiji sam jedva našao knjigu o spomenicima iz svetskih ratova za 16.000 dinara.

"Znanje postoji, ali nedostaje infrastruktura da se do toga dođe i to je vrlo tužno, jer je istorija deo vašeg DNK i vašeg identiteta i možemo učiti iz nje", zaključuje Vendrig.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...