Izvor: Vesti-online.com, 16.Maj.2010, 13:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Preživeo sam Dahau i batine Udbe

Kad se u beogradskoj porodici Mitrović rodilo muško čedo 8. marta 1928, niko nije ni slutio da mu je sudbina namenila život koji se lako smešta u novinske priče, a u udžbenicima zove istorija.

Da je čovek samo slamka koju nose istorijski vetrovi Nikodije Mitrović je shvatio već kao 16-godišnjak, onog septembra 1944. kad je kročio ispod kapije na kojoj je na nemačkom pisalo "Rad oslobađa". Nikodije je učio nemački u gimnaziji, ali ga niko nije naučio šta je to koncentracioni >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << logor. Tu lekciju će bubati sam punih osam meseci.

Ne zna da li je još neki od 20 maloletnih logoraša iz njegove grupe preživeo, niti je sreo bar jednog od njih na svečanosti obeležavanja 65. godišnjice oslobađanja preostalih zatvorenika ovog prvog izgrađenog logora u nacističkoj Nemačkoj.

Kad su američki vojnici 29. aprila 1945. zauzeli logor, Nikodije je bio živi kostur, ali je napunio 17 godina. Bio je živ i čekala ga je otadžbina. Ali ona više nije bila ista. To saznanje Nikodije je platio novom lekcijom. U zatvoru Udbe naučio je da ako nećeš da budeš komunista, onda te bole bubrezi od batina i mokriš krv. Izdržao je robiju od tri godine, ali je iz inata zamrzeo komunizam. Pobegao je u Kanadu, bilo mu je dosta istorije i njenih lekcija. Učio je engleski jezik, završio dva razreda njihove škole i pokušavao da studira slavistiku, ali nije imao novaca za školovanje. Prvo je radio na poljoprivrednoj farmi, a kako je bio malo školovaniji i pismeniji od onih naših Srba tamo, uspeo je da se zaposli kao poštar. Kasnije je zbog narušenog zdravlja počeo da radi državni službenik u Kanadi. Sa prvom suprugom ima dve kćerke. Danas živi u Kanadi pod imenom Nik Martel.

- Tokom četiri ratne godine Beograđani su se jedva snalazili da prežive. Mi deca smo bili više gladni nego siti, pa sam odlučio da "trgujem" s nemačkim vojnicima. U školi sam učio nemački jezik i dosta dobro sam ga savladao. Nemcima sam nosio rakiju a od njih dobijao ili hleb ili cigare i tako se snalazio. Nemački vojnici tada su bili smešteni kod osnovne škole "Vojislav Ilić", u onoj rupi gde je danas fudbalsko igralište "Obilića".

Kada sam poslednji put nosio rakiju nemačkim vojnicima, zamolio me je jedan stariji dečak da ide sa mnom ne bi li i on nešto zaradio. Obavio sam posao i vratio se do ulazne kapije a on je zaostao. Odjednom, prasak razbijene flaše. Dečak je ispustio flašu i bacio se pod tenk poturajući ručnu bombu.

Dvojica nemačkih vojnika skočila su na njega i odvedoše ga. Onda su došli i po mene i odveli me. Svog druga nikad više nisam video. Mene su odveli u tadašnji zatvor Gestapoa u Dom Armije i tu sam proveo dve-tri nedelje gde su me ispitivali, ali me nisu tukli. Popio sam nekoliko šamara. O svom drugu sam samo znao gde živi i ništa više.

- Poslali su me u radni logor kod Beča. Čuvali su ga stari Austrijanci koji nisu bili za front. Vodili su nas da čistimo ruševine po Beču. Uspeo sam čak i da pobegnem i pet-šest nedelja se skrivao gde sam stigao. Ipak su me pronašli i sproveli u logor Dahau. Bilo nas je 20 maloletnih u grupi. Samo su jedan Francuz i jedan Čeh bili

- Kada sam se 1999. godine vratio iz Kanade u Beograd, niko nije imao nikakav dokumenat o tome da sam uopšte živ. Išao sam u šestu mušku gimnaziju i imam svedočanstva iz 5, 6. i 7. razreda ali su mi rekli: "Izvinite druže, vi ne postojite, izbrisani ste iz svih knjiga". Podneo sam zahtev za ličnu kartu i tada sam rekao službenici: "Meni ne date da se vratim u Srbiju, a Karađorđevićima dozvoljavate". Na te reči ona se naljuti i istera me iz kancelarije. Kasnije sam morao da kupim ličnu kartu i pasoš Srbije.

mlađi od mene, imali su 13-14 godina. Ne znam da li je neko od njih preživeo logor osim mene. Moram da priznam da nama deci ništa nije falilo, mi nismo morali da radimo nego smo samo vođeni na spisku da smo tu. Nismo imali ni zatvorenički broj, niti smo morali da ga nosimo na odeći. Mi deca smo ponekad dobijali dvostruku porciju, jer su uveče naručena sledovanja ostajala posle onih koji su tokom noći umirali. Tada sam upoznao većinu od tih dvadesetak Srba logoraša. Nažalost, nisam im zapamtio imena, ali znam da su u logoru Dahau svi bili kao komunisti. Nikada taj spisak Srba u logoru Dahau nije sačinjen.

- Pojma nismo imali šta se dešava u logoru, da ima trovanja gasom ili spaljivanja u krematorijumu. Posle sam čuo da je velika baraka u koju je moglo stati nekoliko stotina ljudi bila kupatilo gde smo se kupali, ali su umesto vode nekad puštali gas. Tako su nam to posle objasnili. Kada su nas oslobodili, bio sam veoma slab, sa 16 godina imao sam samo 33 kg. Preležao sam u logoru te zime 1944/45. godine trbušni tifus i pegavac. Kada su me videli kako izgledam, Amerikanci su me odveli u neku privremenu vojnu bolnicu za američke vojnike i tu su me prehranili. Na moju sreću, tu je bila neka Hrvatica iz Detroita koja je znala naš jezik i ona me je, da tako kažem, hranila.

- Posle oporavka u američkoj bolnici, kamionom sam stigao u tek oslobođenu Jugoslaviju. U junu 1945. godine nas nekoliko stotina smo u američkim kamionima preko Trsta došli u Ljubljanu. Tu su nas sačekali naši partizani i Arsa Jovanović, načelnik Generalštaba tadašnje Jugoslavije, držao je neki govor. Sećam se da me je Arsa Jovanović uzeo u ruke, podigao i rekao: "Evo, preživelo srpsko dete i ovo je naša budućnost!" Nisam bio baš neka budućnost!

- Kada sam stigao u Beograd, brat Ilija je pozvao oca i rekao mu da ga traži neko ko ga podseća na brata Nikodija. Svi su me već bili prežalili. Hteo sam da završim gimnaziju jer sam izgubio dve školske godine. U jesen 1945. godine primili su me na partizanski kurs, bila je to večernja škola gde su išli svi stariji koji nisu uspeli zbog rata da završe školu. Od mene su svi bili stariji. Kada su proveravali kasnije moje podatke, shvatili su da nisam komunističko dete i isključili sa kursa. Napisali su u obrazloženju "ne ispunjava uslove" i tako nisam završio gimnaziju.

- Onda me 1947. iznenada uhapse i optuže da sam sarađivao sa Dražom Mihailovićem iako sam u to vreme bio dete. Na sudu u Beogradu sam osuđen na tri godine robije i dve godine gubitka građanskih prava. Za vreme boravka u zatvorima u Srbiji dobijao sam mnogo batina jer nisam hteo da prihvatim komunizam, bubrezi su mi bili toliko propali da sam godinama mokrio krv, trajalo je to pet-šest godina. Dobio sam i kožnu bolest od okova na nogama koje sam nosio u zatvoru Udbe na

Jednom sam posle zatvora otišao sa devojkom u bioskop i u pola filma prekidaju predstavu i pale se svetla. Ušla su dvojica "oznaša" u kožnim kaputima sa jednim civilom koji je prstom pokazao na mene i izveli su me a preko zvučnika objavili da hapse lice koje je izgubilo građanska prava i nema prava da ide u bioskop. Izveli su me, išamarali i rekli da ne smem da idem u bioskop.

Obilićevom vencu. U podrumu gde je nekada bio ćumur, dve nedelje su me u lancima držali obešenog na zid a da me nisu ni ispitali. Posle su me noću pozvali na sprat na saslušanje i tražili da kažem zašto sam uhapšen, a ja nisam imao pojma o tome. Sećam se nekog islednika iz Sarajeva, Laze bez noge, koji me je tukao i govorio da će od mene napraviti skojevca pa makar me u zatvoru držao 10 godina.

- Posle tri godine provedene u Zabeli u Požarevcu nisam mogao da smislim komunizam. Na slobodu sam izašao 1950. ali to nije bila sloboda. Ubrzo su me pozvali na regrutaciju. Odredili su da idem u "disciplinske jedinice"! Bila je to nova kazna. Odlučio sam da bežim iz zemlje. Pobegao sam 1950. godine iz Jugoslavije i došao u Minhen a odatle emigrirao u Kanadu. Uspeo sam zahvaljujući jednom Slovencu koji je preko granice prevodio ljude za 200 do 300 dolara. Nabavio mi je dokumente u Austriji i preveo do prihvatnog centra, a odatle je otišao za Kanadu. Bili smo poznanici i Slovenac nije hteo ništa da mi naplati. U Kanadi sam iz praktičnih razloga promenio ime u Nik Martel, a sve do 1999. nisam smeo da se vraćam u otadžbinu.

- U zatvoru sam odležao skoro pune tri godine. Kada je Aleksandar Ranković postao ministar unutrašnjih poslova, izjavio je da je kroz jugoslovenske zatvore posle rata prošlo pet miliona zatvorenika, da je to veliki broj i da će on to smanjiti. I zaista on je pustio na slobodu nekoliko hiljada zatvorenika, najveći broj su bili "žitari", kako su nazivani seljaci iz Vojvodine, i sa njima jedan broj nas sa manjim kaznama.

Zahvaljujući razumevanju jedne službenice u današnjem memorijalnom centru Dahau, Nik Martel je dobio spisak Srba koji su prošli kroz ovaj logor. To su Mirko Vidojević, Vladislav Ristanović, Miodrag Todorović, Miroslav Petrović, Branko Filipović, Velizar Popović, Radomir Ilić, S. Topalović, Petar Jovanović, Dragoslav Radenković (zatv. broj 111288), Milan Vasilić, Novak Vuletić, Milan Joganović, Lazar Vejnović, Gojko Milošević i Ljubomir Vukotić. Ilija Mitrović je uspostavio kontakt sa još dvojicom logoraša iz Dahaua, to su Boro Stanković iz Novog Sada i Egon Štajner iz Beograda.

Nastavak na Vesti-online.com...