Izvor: Politika, 16.Jul.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prezaduženi traže pomoć od prezaduženog
O tome šta država daje sportu, a šta dobija od njega i obrnuto već dugo je problem koji svako osvetljava samo iz svog ugla i nikako da pređe s reči na dela
Država i sport se ponovo nadmudruju ko koliko kome daje i koliko bi to trebalo da bude. Poslednja partija u tom šahovskom meču je odigrana nedavno kada su na poziv Ministarstva omladine i sporta za sto seli predstavnici klubova.
A počeo je još pre Prvog svetskog rata. Pioniri našeg sporta su godinama pokušavali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da Skupština Kraljevine Srbije izglasa zakon o viteškim udruženjima. Nadali su se da će poslanici lakše da dignu ruku za viteštvo, za zdravu i razvijenu omladinu, koja će danas-sutra da zatreba vojsci kad krene u oslobađanje braće u porobljenim krajevima.
Jedno od naših najstarijih sportskih društava je bio Srpski mač. Samo ime mu kaže kakva mu je bila namena, a osnovao ga je – Belgijanac! Šarla Dusea je dovela naša država 1891. da predaje mačevanje na Vojnoj akademiji. Njemu se u Beogradu toliko dopalo da je u njemu ostao do kraja života (umro 1929).
Srpski mač je pored „borenja” počeo da neguje i loptanje (tako se zvao fudbal do 1945), pa je 1907. napravio prvo fudbalsko igralište u gradu, u današnjem parku kod Studentskog doma „Kralj Aleksandar” (ranije „Lola”). Do tada je teren po svim propisima bio samo Sokolov u Košutnjaku, ali je u to vreme to bilo daleko od grada. Po ugledu na Srpski mač svoja prva igrališta su na Trkalištu (naziv je nastao šezdesetih godina XIX veka, jer su se tu održavale prve konjske trke u Beogradu), uredili i BSK (1911) i Velika Srbija (1913), koja je posle Prvog svetskog rata promenila ime u Jugoslavija. Ona su bila duž Bulevara od Univerzitetske biblioteke do Grobljanske ulice (sada Ruzveltova).
Eto, to je jedan od načina da država pomogne – da dovede stručnjaka. Beogradska opština je, pak, izdavala dozvolu, gde mogu da se grade sportski objekti. Kasnije je ona promenila namenu tog zemljišta, jer je odlučila da tu bude univerzitetsko središte, a Jugoslavija (1926) i BSK (1927) su preseljeni tamo gde su danas Zvezdin i Partizanov stadion.
I država i grad su u to vreme bili „bezdušni”, iako su tadašnji beogradski „večiti rivali” već bili, što bi danas neki rekli za njihove naslednike, „nacionalna dobra”. Jugoslavija je ostala bez stadiona, iako je bila ne samo prvi klub iz predratne Srbije prvak Kraljevine SHS, nego i prvi dvostruki uzastopni šampion nove države (1924. i 1925). Treću titulu nikada nije osvojila. Najbliža tome je bila baš 1926, ali je u finalu, u Zagrebu, izgubila od tamošnjeg Građanskog. Utakmica je bila takva da se prvi put javno govorilo i pisalo o „našima” i „njihovima”.
BSK je 1927. gradio stadion. A te godine su jugoslovenski klubovi prvi put učestvovali u međunarodnom takmičenju – Srednjoevropski kup je otvorio vrata za našeg prvaka (bio je to Građanski) i vicešampiona (BSK).
Međuratne novine su pune zapomaganja klubova da im se smanje dažbine, jer su procenat od prihoda sa svake utakmice uzimale i opština i država, a i Jugoslovenski nogometni savez (JNS) i nadležni podsavez (npr. Beogradski). Pa još ako klub nije imao svoje igralište, morao je da namiri i vlasnika.
Sadašnja nevolja je u tome što prezaduženi traže pomoć od takođe prezaduženog! I klubovi, i država, kao i firme, premošćuju finansijske probleme uzimanjem kredita. A onda na to dođu kamate... Kako je to iz ličnog iskustva znamo i mi, obični smrtnici.
Ova boljka ne može da se izleči, ako se ne nađe šta je izaziva. Problem je u tome što je danas prava retkost, a možda uopšte i ne postoji, celina (ako je nekome lakše – sistem), koja sama sebe može da izdržava!
To ne uspeva ni Sjedinjenim Američkim Državama, a kamoli Srbiji. To ne mogu, ma koliko bili nacionalna znamenja, ni klubovi na Zapadu (na primer škotski Rendžers), ni na Istoku (najsvežiji primer bugarski CSKA).
Spas od bankrota se uglavnom nalazi mimo celine, to jest sistema. Neko sa strane mora da doliva. Negde su to gradovi (na primer, Madrid i Barselona), negde „novi Rus” (Abramovič), negde američki milioner (Glejzer), negde šeik koji ne zna šta će s parama od nafte...
Ali, dokle tako može? Izdaci su sve veći (plaćanje igračima, izgradnja i održavanje sportskih objekata i slično) i, pojednostavljeno rečeno, jednog dana postaviće se pitanje da li uopšte ima toliko para da se za sve to plati.
Da bi izašli iz vrzinog kola, a što pre to bolje, naši savezi i klubovi, vlada i ministarstva, trebalo bi da se pruže prema guberu, to jest da u sportu u opticaju bude onoliko para koliko on sam može da stvori.
Primanja igrača i trenera, na primer, mogu da budu u srazmeri s onim koliki prihod donesu klubu. Sada njihova cena zavisi od veštine pregovaranja.
Pošto je porez proizvoljna kategorija (država određuje da li će za pelene i cigarete isto da „šiša”, koliko će za korišćenje dvorane da plaćaju sportisti, a koliko estrada i slično) može da snizi namete sportskim udruženjima. Ali, sport to mora da opravda.
Sutra: Šta rade ambasadori ako su sportisti najbolji ambasadori
Ivan Cvetković
objavljeno: 16.07.2013.
