Izvor: Politika, 17.Jun.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevario me je i Milošević
Cica Knežević mi je prvo mnogo obećavala, a onda nije htela da podigne slušalicu. – Rasim Ljajić je prvi političar koji mi je konkretno pomogao
Sledeći razgovor između Jovanke Broz i Cice Knežević bio je preko telefona, kad je našu sagovornicu obavestila da se radovi zbog sredstava odlažu za 15 dana.
– Rekla mi je da nije naišla na razumevanje ni predsedništva, ni Aleksića, ali da se nada da će uspeti da se dogovori, a da se ja strpim, kao i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da će radovi biti završeni do kraja godine. Posle sam je zvala, ali ona više nikada nije htela da preuzme vezu. Njena sekretarica je uvek nalazila neki izgovor, te na putu je, te na sastanku, tako da sam i ja prestala da je zovem – hronološkim redom priča Jovanka Broz i nastavlja:
– Sve je to bila velika laž, kao i Cicina rečenica da će Slobodan Milošević biti moj donator, valjda da ne bih protestovala što se u to vreme Milošević useljavao u Užičku 15, gde je bilo mnogo Titovih i mojih privatnih stvari"
Posle Aleksića, na njegovo mesto je postavljen Ostojić...
– ...koji se za sve vreme direktorovanja nije ni udostojio da vidi ovaj objekat kojim rukovodi. A ja sam iz novina pročitala da je kupio akumulacione peći i uljne radijatore za mene, pošto već godinama nemam grejanje, ali ta grejna tela nikada nisu doneta u ovu kuću – priča Jovanka Broz, napominjući da ne zna kuda su odlazila ta finansijska sredstva, navodno obezbeđena za nju.
Svi ovi pokušaji da se kuća osposobi za normalan život nisu urodili plodom. Kako koja komisija dođe, konstatuje da je lakše nabrojati šta ne treba popraviti, nego ono što treba, počevši od krova, elektrotehničkih i termotehničkih instalacija, kanalizacije, o čemu svedoče i dva nalaza stručne komisije, koje slučajno poseduje i Jovanka Broz. Tome treba dodati i nova oštećenja, nastala od bombardovanja 1999. godine, kad je nedaleko od nje pogođen Maršalat. Njena kuća udaljena jedva pedesetak metara odatle, od udara bombe pomerena je iz temelja.
– Povremeno su dolazili neki majstori, ali su problemi ostajali. Ne znam da li nisu hteli ili nisu znali da urade popravke, uglavnom ja već godinama strepim od svake kiše, jer voda prodire u kuću, što preko loših instalacija, što preko krova ili terase.
Osam godina sam strepila i od zima, jer toliko dugo nisam imala grejanje. Pisala sam o tome gospodinu Miroljubu Labusu, potpredsedniku vlade, ali mi on nije odgovorio.
Saznala sam onda da je na Dedinje stigao gradski toplovod, ali me nisu priključili, navodno zato što su se vojska i civili sporili oko toga ko treba da plati to priključenje.
Dolazila su i dva bivša gardijska oficira kod mene i videli da se smrzavam. Preneli su to komandantu garde Ćosiću, a on mi je poručio da će grejnu podstanicu osposobiti za osam dana. Međutim, to se nije ostvarilo, jer je Ćosić smenjen posle ubistva dva vojnika u Topčideru.
Pisalo se da je ministar Rasim Ljajić bio prvi političar koji Vam je konkretno pomogao?
Za moje probleme se pre oko dve godine, iz čisto ljudskih pobuda, zainteresovao ministar za ljudska prava Rasim Ljajić, koji je, čim se upoznao sa stanjem u kući, insistirao na tome da se odmah uradi grejanje. To je i učinjeno, za samo osam dana, koliko je bilo potrebno da se uradi priključak na toplovod koji je svih tih godina bio na samo nekoliko metara od ove kuće.
Sad je mnogo, neuporedivo bolje nego kad nisam imala nikakvo grejanje i kad sam zime provodila u kući u kaputu i rukavicama, ali nažalost, zbog nekog kvara koji majstori nisu uspeli da pronađu, greje se samo donji sprat, a u isto vreme postoji i problem sa dolaskom tople vode iz toplane, pa kubik tople vode dnevno odlazi negde u temelje.
Ali mnogi problemi su ostali uprkos njegovom zalaganju?
Da bi se sprečilo ili koliko-toliko ublažilo prokišnjavanje, vlaga i memla, gospodin Ljajić se založio da se poprave i krov, kupatila i uradi izolacija na terasama. Posetio me je u svojstvu ministra za socijalni rad, sa Radmilom Hrustanović, zamenicom gradonačelnika, i gradskim arhitektom Bobićem, još jednom ženom arhitektom i dve tehničarke. Sa njima je bila i gospođa Nikolić, rukovodilac reprezentativnih objekata.
Arhitektica i tehničarke su obišle celu kuću od podruma do tavana i napravile predračun za krov. Drugog, trećeg dana po njihovom odlasku, došla su dva vodoinstalatera i počela da rade instalacije u kupatilima, ali su ih povukli jer su naprasno iskrsli neki radovi u Klubu ministara.
Kad su radovi na krpljenju krova i saniranju terasa konačno počeli, ispostavilo se da su zakasneli, jer je zima već nastupila, pa se stanje pogoršalo. Kad su majstori otišli, primopredaja radova, ni za krov, ni za oluke, ni za terase, nije obavljena. Voda je nastavila da curi posle prve kiše.
Umesto da od prvih izvođača traže da posao dovrše, doveli su drugu firmu, koja je takođe loše odradila posao.
Tu je zatajila gospođa Nikolić koja nikada nije došla da izvrši nadzor. Obmanula je i mene i ministra Ljajića, pa smo zajedno zaključili da ona nije uradila ništa.
Da li smatrate da je sve to iznurivanje bilo namerno?
To se vidi po mom ukupnom položaju. Zar ja jedina nisam uspela ništa da zaradim, zar ničim nisam doprinela za život dostojan čoveka, pita se na kraju bivša prva dama.
-----------------------------------------------------------
Automobil mi je dat, pa prodat
Jedan od mnoštva razloga zbog kojih je Jovanki Broz, udovici bivšeg predsednika Jugoslavije, ograničeno kretanje jeste i taj što već godinama nema čime da ode iz „privremene” kuće u koju je smeštena protiv svoje volje, o čemu je ukratko govorila u svom prvom intervjuu za javnost.
Naime, kad je za „Politiku” pristala da prvi put objasni javnosti zašto već nekoliko godina ne dolazi da kao nekad položi cveće na grob svog pokojnog supruga Josipa Broza Tita, između ostalog smo napisali i ovo:
– Već godinama nemam kola kojima bih mogla da odem na grob. Doduše, ona koja su mi pre dosta godina povremeno bila na usluzi jesu bila stara, ali je neobično da su na popravci već nekoliko godina. A ako bih zamolila nekog rođaka da me odveze, morala bih to da prijavim i da tražim dozvolu...
Ipak, u naknadnom razgovoru smo razjasnili da „njena” službena kola nisu bila na popravci, već prodata. Ili njenim rečima: – Svojevremeno mi je dodeljeno službeno vozilo marke „mercedes 230”, koje je bilo proizvedeno 1980. godine i tim kolima me je punu deceniju vozio Stevo Jekić. Onda je izbio rat, a Jekić je dobio zadatak da vozi za Unprofor. Ta kola koja su meni data na korišćenje, prodata su bez mog znanja 16. juna 2000. godine, a ko je za njih uzeo pare nisam uspela ni do danas da saznam, osim da je tadašnji šef garaže bio čovek po imenu Miodrag Nikolić, a da su na održavanju radili izvesni Dane i Živorad.
Na mesto prethodnog vozača došao je gospodin Tešanović, koji mi je odmah saopštio: „Ponudiće vam jedna kola, koja su sa otpada. Eno ih u radionici, ali ja ne mogu da prihvatim da vozim takva kola jer znam da su imala tri karambola, da im je motor stradao, da im se mešaju ulje i voda”... Eto, još od tada nemam nikakvo prevozno sredstvo, a neophodno mi je, kako bih mogla da odem i kupim hleb i mleko, ili neke druge namirnice, ili da odem kod rođaka i prijatelja u posetu" Ne mogu da putujem gradskim prevozom u ovim godinama, a kola sebi ne mogu da kupim, jer za njih nemam para.
-----------------------------------------------------------
Moji preci su sa Kosova
Za vreme Drugog svetskog rata Jovanka Broz je ostala bez svoje rodne kuće, a posle smrti muža, Josipa Broza Tita, predsednika Jugoslavije, bez adekvatnog i trajnog smeštaja. – Nisam ja, što bi rekao naš narod, repa bez korena. Moji preci potiču sa Kosova, tačnije iz Prizrena i Peći. Pošli su otuda još pre Kosovske bitke, putovali su preko Crne Gore i Hercegovine i dugo su se zadržali u Dalmaciji i onda naselili u Liku 1482. godine. Spominje se tada da su se naselili u Ličkom Novom, kraj Gospića. Posle toga dolaze na Krbavsko polje i osnivaju selo Pećani, kome su dali ime po svom zavičaju i opevali ga u pesmi „da ih želja mine i stari spomen ne izgine”. To selo i danas postoji, ali su ga 1941. godine zapalile ustaše. Za moje vreme bilo je u selu oko 150 domaćinstava, a sada ih ima samo nekoliko – priča Jovanka Broz i nastavlja:
– Kuću gde sam se ja rodila spalili su Italijani 1942. godine, jer je tu dugo bio njihov štab. Bili su okupirali Liku, a kako je moja kuća bila velika, koristili su je kao štab, a kad su odlazili, zapalili su je. Druge dve kuće koje je imao moj otac, a koga su zvali bogati Amerikanac, zapalile su ustaše. Selo je danas ostalo, kažem, s nekoliko kuća. Moj predak Toma Budisavljević, pravoslavni prota, pradeda je Nikole Tesle, po njegovoj majci Đuki. Dobio je francuski orden časti koji mu je lično Napoleon stavio na grudi 1811. godine. Tada su bili ratovi, pa su ličke regemente ratovale za Napoleona.
Toma Budisavljević je poznat po tome što je do podne služio svetu liturgiju u crkvi, a po podne kao major sa svojom vojskom čuvao i branio granicu, a okupljao je ljude po selima i borio se protiv unijaćenja, pokrštavanja, objašnjavao im zašto ne treba to da rade i to je, po meni, njegova najveća zasluga. Moja dična starina bio je i izumitelj. Svojim rukama je napravio zaprežna kola, pa je i po tome bio poznat. Izuzetan i neobičan čovek.
-----------------------------------------------------------
Vojna tajna
– Koliko je sve što se događalo s mnom bilo konspirativno, svedoči i pismo koje sam dobila od jednog generala u kojem mi se poručuje „nećemo Vas grejati, jer nema mazuta”. To pismo, gurnuto kroz kapiju, a uručio mi ga je dežurni policajac, nosilo je oznaku „Vojna tajna – strogo poverljivo” – kaže Jovanka Broz.
Nada Torlak
[objavljeno: 17/06/2009]
