Izvor: Vesti-online.com, 28.Sep.2013, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pretresanje kostiju

Ovih dana vrli beogradski sud doneo je istorijski zaključak - Draža Mihailović je mrtav, da mrtviji ne može biti.

Milan Jovanović

Zakon je zakon, a on kaže da si živ dok se ne dokaže suprotno. Još ako su svedoci tvoje sporne smrti otegli papke, ima da rodiš mečku da dokažeš da više nisi na ovom svetu.

Čiča je, dakle, posle mukotrpne borbe u tome uspeo. Svaka njegova koska se raduje što su se stekli svi uslovi da sudski dokaže da nije bio koljač >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << sopstvenog naroda, švapski prirepak i izdajnik kakvog svet nije video.

Ali, kad malo mućneš glavom - čemu sve to?

Oni koji ga smatraju bradatim zlotvorom i vođom krvožednih lešinara neće dati ni pet para za odluku o rehabilitaciji.

 

Vrisnuće kako se istorija silom menja, a saradnici okupatora slave umesto da trunu u lagumima istorije. Reći će da je istina odavno utvrđena i da je ovo sada samo koprcanje potomaka i sledbenika četničkih zverova.

Oni koji Čičinu sliku drže kraj slavske ikone nikad nisu ni sumnjali da je bio prvi gerilac Evrope, bespoštedni borac protiv fašizma (dobro, i komunizma), i baš ih zabole da li će tamo neki sud da to potvrdi, ili ne.

U Srbiji uvek postoje dve istine. Četnička i partizanska, prvo i drugosrbijanska, zvezdaška i grobarska, nacionalna i evropejska... Šta tu sud, uopšte, ima da se meša?

Pa, mi još nismo utvrdili da li je Vuk Branković bio izdajnik, ili pametan čovek koji je video da kola idu niza stranu, pa spasao bar neku glavu ispod Bajazitove sablje.

Mi i dalje gledamo "Sulejmana", opčinjeni njegovim haremom i Hurem, verujući da je to bio divan sultan koji je donosio blagostanje i divni otomanski duh svuda gde je žario i palio.

Žilave su obe te Srbije. Rađaju se novi naraštaji koji, zavisno od kućnog vaspitanja i dostupne literature, nastavljaju stopama prethodnih. Tako jedna deca nose kokarde i mašu lobanjama i ukrštenim kostima (jer su tako videli kod g. Bulajića), druga vezuju pionirske marame i ponosno poziraju pred Kućom cveća, u kojoj prema drevnom i nikad potvrđenom predanju, počiva Najveći sin svih naših (bivših) naroda i (bivših) narodnosti.

Kad Srbinu skloniš batinu iznad glave, on se načisto pogubi. Čim mu više ne brane da misli i govori šta mu padne na pamet, a da ne dopadne zatvora, krene da tumara za svojim mišljenjem.

Tup tamo, tup 'vamo, sav u čvorugama lunja tražeći svoju istinu, dok ne shvati da su istine uvek - dve. Pa, pobogu, nismo valjda Hrvati koji svi smatraju da je Pavelić bio heroj koji je stvorio kroatsku državu, pa ga zbog toga zli srbočetnički komunisti proterali u tuđinu kletu.

Nema više straha od zatvora, pričaj šta 'oćeš, nit te ko sluša, niti čuje. Nisu ovo tamo neke sedamdesete godine prošlog veka kada je jedan čiča Dragačevac pred seoskom prodavnicom zapevao, ponet rakijom:

- Kralju Pero, bogtejebo, što ne dođe kad si treb'o!

Dojavili, dabome, svesni ljudi tamo gde treba, pa se čiča obreo pred sudijom i optužbom da je veličao proteranu nenarodnu monarhiju.

- Aman, ljudi, kak'o crno veličanje, pa ja sam ga psov'o!

- E, za psovanje kralja nemamo paragraf - odgovori mu sudija.

Nikad mi istoriju, niti iz istorije, nećemo ništa naučiti. Kao mali Vranjanac, kad ga je učitelj pitao: Šta je bilo kad je Napoleon umreja?, odgovorio: Pa, sarana, be učitelju!

- E, pa ako je takoj, da ti lepo dođeš u avgus' na četeres dana.

Kasno smo se setili prave istorije, prekasno. Istrunulo pamćenje, istrunuli svedoci, umreja Napoleon, umreja Miloš Minić, a ni mi se ne osećamo baš najbolje.

Neće, bre, ni Radoš Bajić pomiriti Srbe, kamoli sud.

Pustite Čiču da počiva na miru, od tog posla vajde nema.

Nastavak na Vesti-online.com...