Izvor: Politika, 09.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pretežno oblačno
Prošlonedeljni jeftini i beskorisni performansi u obliku održavanja predavanja Unmik železnici o međunarodnom pravu su nemaštoviti rimejk viđenih „balvan revolucija” koje su završavale tako što bi se posle nekih završenih izbora u Srbiji, iz Beograda presekle veze sa revolucionarima. Skoro sve što se na našoj političkoj sceni događa zbog, u vezi, povodom i oko Kosova namenjeno je samo nama samima, odnosno za unutrašnju politiku. Drugim rečima, sve je to predstava u kojoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smo svi zajedno i publika i glumci, u kojoj neki gledaoci uživaju manje, neki više, neki joj se izruguju, a nekima kreću suze na oči. Fabulozno veličanstveni narodno-građanski mitinzi sa spontano-legitimnom pirotehnikom; najave da ćemo Ameriku i druge zapadne sile tužiti Međunarodnom sudu pravde koji skoro nijedna stalna članica Saveta bezbednosti, uključujući Rusiju, ne priznaje; ređanje novih kneževih kletvi u vidu skupštinskih rezolucija – deo su politike koja za svoj objekat i cilj nema stvaran problem u vremenu i prostoru, već je usmerena na formiranje javnog mnjenja, tj. na sadržinu malih sivih ćelija.
Nije svaki trud i borba za Kosovo i ljude na Kosovu beskorisna i nerealna. Ipak ono što najviše šteti bilo kakvom rešenju je dominacija onog ritualnog, pretvornog i deseteračkog elementa u toj borbi, koji je tu ponajviše zbog unutrašnje politike (čitaj: vlasti). Naš sukob sa omraženim i licemernim pojmom „realnosti”, koji nas podseća da život nije uvek ono što bismo mi voleli da jeste, dovodi nas u situaciju da na primer svakog dana po više puta gledamo vremensku prognozu za Prištinu, iako tamo nema skoro nijednog preostalog Srbina, pardon, nijednog preostalog lojalnog građanina Srbije. Da li je ta prognoza namenjena pripadnicima Garde cara Lazara koji eto svakog dana mogu odlučiti da izvrše desant na Prištinu pa da znaju da li da u redovnu opremu uvrste i kišobran ili kremu za sunce?
Da li bi bila toliko velika trauma za naše građane kada bi možda umesto za Prištinu čuli najavu vremena za Kosovsku Mitrovicu ili Štrpce ili bi se time ugrozio kredibilitet naše politike i pregovaračke pozicije? Ukoliko je odgovor potvrdan i odlučimo da sve ostane kako jeste, barem u našoj uobrazilji, onda bih predložio da se u svakom televizijskom jutarnjem programu daju kompletne servisne informacije: koje autobuske linije tog dana neće saobraćati u Prištini, koji delovi grada neće imati struju i vodu i gde slučajno možemo naići na ulične radove da neko ne uleti bespotrebno u krkljanac. To bi nesumnjivo bio veliki doprinos nacionalnom jedinstvu, doslednom sprovođenju Ustava i više puta gromoglasno potvrđenoj politici od strane Narodne skupštine, bez obzira na minornu činjenicu da bi od javnog mnjenja i dalje samo pravili bure baruta koje ćemo sprečiti da eksplodira samo gurajući ga u još veći autizam i negaciju trenutnih dešavanja.
Kao što je neko rekao da posle 17. februara ne sme doći 18. dok se Kosovo ne vrati u Srbiju i da vreme mora stati do tada, postoji puno razloga i interesa da se nezaokružena situacija na Kosovu održava u stanju permanentne tenzije. Kao što na bedžu piše „Kosovo je Srbija”, ne može biti stabilne Srbije dok nema stabilnog i održivog rešenja za Kosovo, kakvo god ono bilo. Zamrznuta situacija na terenu u odnosu severa i ostatka Kosova jednaka je zamrznutom odnosu političkih snaga u Srbiji, odnosno zadržavanju postojećih političkih trendova. A ti trendovi su takvi da će se zbog nestabilne politike pogoršavati ekonomsko stanje i povećavati broj (ne)tranzicionih gubitnika – glasača SRS-a, dok će evropska opcija koju predvodi DS gubiti kredibilitet. Ne toliko zbog neiskorišćenog penkala i dokazivanja svoje društvene odgovornosti kroz dugotrajnu participaciju u politici u kojoj nema inicijativu, već zbog suštinske nemogućnosti da se nađe realno rešenje za kosovski problem kada javnost nije pripremljena za bilo kakvo odstupanje od nerealne i neiskrene politike, koja je čak i pod oznakom zvanične državne tajne, jer niko ne sme da priča o čuvenom Akcionom planu. Zato se što pre mora izaći sa realnim ciljevima na Kosovu, bez bojazni da će iko biti iznenađen i da će sudbina međunarodnog prava ostati bez poslednjeg branioca.
Društvu će biti teško da krene napred ukoliko se od njega bude tražilo da se „naoruža strpljenjem” za trpljenje posledica politike o kojoj ne sme ništa da zna. To će se uvideti vrlo brzo kada bude jasno da je nemoguće držati na duži rok opozvane ambasadore na konsultacijama, i da će biti potrebno naći nekakav iole dostojanstven razlog da se oni vrate na svoje radne zadatke. Trenutna politička situacija je neka vrsta prelaznog perioda posle koga će ili normalizacija odnosa sa EU i Zapadom biti neizbežna, ili će blokada odnosa postati dugoročnija varijanta koja će tada prestati da bude politička posledica, a postaće uzrok i determinanta novih političkih dešavanja.
Činjenica da je u suštini Kosovo tema koja zaglušuje druge diskusije dokazuje da ovo društvo ne može da krene napred dok se ovo poglavlje istorije ne završi. Naravno, to je pod uslovom ako govorimo o Kosovu kao mestu gde žive ljudi od krvi i mesa u određenom vremenu i prostoru, sa čijim nesrećama možemo saosećati ili ne, a ne ako govorimo o Kosovu kao kosmičkoj metafori sukoba dve civilizacije i dve različite etike, gde mi naravno pripadamo onoj bezgrešnoj i moralno perfektnoj. Koliko je takva naša percepcija iskrena zna svako od nas vrlo dobro, isto onoliko koliko je iskreno naše interesovanje da će do kraja nedelje biti pretežno oblačno u Prištini.
Saradnik Instituta za evropske studije
Vladimir Todorić
[objavljeno: 10/03/2008]
