Izvor: Politika, 21.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pretenciozna štakara
Čepeler nije znao da su ovde davno isušena ritišta
U „Politici” od 15. decembra objavljen je tekst pod naslovom „Da li nam je potrebna zgrada koja lebdi za 65 miliona evra”. Odgovor je: ne, ne i nipošto ne! U pomenutom tekstu čitaoci se, uglavnom, na osnovu izjava direktorke Centra za promociju nauke (CPN), obaveštavaju da se uveliko privode kraju pripreme za otpočinjanje gradnje zgrade CPN-a. Pitanje u naslovu je postavljeno krajnje umesno, pa se na njega krajnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ozbiljno treba i osvrnuti.
U pitanju je nepromišljena, rasipnička investicija koju bi racionalni mozak morao bukvalno odmah da zaustavi. Jer, eventualna gradnja predstavljenog centra, suprotno izjavama direktorke, bila bi atentat na zdrav razum, na budućnost nauke, njene asove, na uzdrmanu ekonomiju države, na skromnost koja mora biti u srazmeri sa objektivnim mogućnostima društva u celini.
Eventualna predložena realizacija CPN značila bi ozbiljan koruptivni poduhvat koji, u zbiru sa sličnim, godinama drži Srbiju u vrhu zemalja kojima je zbog korupcije srozan ugled.
Podvala je već počela. Najavljena investicija od 15 miliona evra, dok još nije zakopan nijedan ašov, popela se na 65 miliona evra! Kako će se kroz razne anekse ova suma povećavati to ni vidovnjaci nisu u stanju da kažu. Sve zavisi koliko će vešto da se, u krajnju cenu, ugrade vešti procentaši. Ali ovo žongliranje s cenom možda je beznačajno u odnosu na druge nevidljive abnormalnosti.
U mojoj kolumni objavljenoj u Kulturnom dodatku „Politike” pod naslovom „Svadbena torta”, namenjenoj tada zahuktaloj maniji da u Beogradu grade vrhunski svetski arhitekti, naveo sam primer Zahe Hadid sa mastodontom kod „Šivare”, Libeskindov oblakoder, oboje devalvirajući Kalemegdansku tvrđavu, sivi, depresivni, betonski „oblak” preko koga bi se silazilo s kalemegdanskog šetališta na savski amfiteatar. I, naravno posebno napadnu CPN građevinu Volfganga Čepelera. Ne sporeći ni slučajno autoritet i ugled tih stranih arhitekata, napisao sam da su u pitanju nečista posla.
Strani arhitekti sa svojim biroima ostvariće profit, a naši investitori će njihovim imenima pokriti svoju nameru. A namera je što duže razvlačiti magičnu građevinsku dozvolu. Što više odugovlačenja, to više procenata u igri.
U pomenutom tekstu napisao sam: „Čist egzibicionizam je Čepelerov Centar za promociju nauke, koji je bez ikakvih razloga predviđen da bude gigantska sojenica, visoko izdignuta iznad tla, na tankim, kao roda štrkljavim nožicama. Možda Čepeler nije znao da su ovde davno isušena ritišta, da su tu danas lepe kuće i parkovi. U takvu kuću ne bi se moglo ući bez skupe opreme raznih dizalica i mehaničkih pomagala.”
Nisu mi poznate reakcije na ovo moje mišljenje. Prošlo je godinu dana od tada, o tome se ćutalo, a arhitekte su mislile da je ovaj galimatijas odbačen, pogotovo zato što je zemlja u dubokoj krizi, veoma zadužena, s armijom nezaposlenih i s ljudima na kazanima. I sad, odjednom, kao čupavac iz kutije pojavljuje se direktorka CPN i govori o kapitalnim vrednostima ovog projekta. Najavljuje skoru izgradnju, uz napomenu da će svi projekti biti gotovi u maju 2014. Direktorka je izjavila i da ,,93 odsto građana želi ovako moderan objekat” (!). Ovo je van svake sumnje skandalozna izjava. Ko je anketirao građane? Zar nije bilo primerenije da su se konsultovali sa naučnicima, arhitektama, ekonomistima, sociolozima?
Dobro je što je „Politika”, pored proizvoljnosti direktorke, prenela izjave najviših naučnih autoriteta SANU i dr Željka Šljivančanina, naučnog savetnika iz instituta „Vinča”, koji s razlogom tvrdi da ozbiljni naučnici nemaju najosnovnija sredstva za naučni rad, da su „naučni instituti na ivici bankrotstva”. I sad, u špicu ekonomske krize, i to malo što je preostalo za nauku treba pod neprirodnim okolnostima potrošiti na pretencioznu štakaru. CPN će se graditi uz neke kredite, ali njih neće vraćati procentaši nego oni koje niko ne pita kako se rasipaju društvena sredstva.
Ako su lobisti za Čepelera i direktorka CPN nepoverljivi prema našoj stručnoj eliti, neka se zamisle nad rečima predsednika prošlogodišnjeg Bijenala u Veneciji Paola Barata, koji je povodom sličnih dešavanja izjavio: „Građansko društvo čine pojedinci i institucije koje često nisu sposobne da otkriju potencijale koje arhitektura nudi. Mi neretko angažujemo te arhitekte i od njih se traži da kreiraju zapanjujuće svadbene torte.”
Država Srbija ne sme da ostane gluva ni na reči prof. dr Branislava Đorđevića: „Naučni radnici Srbije su listom protiv takvog rasipanja novca – novca iz zajma. Konsultovao sam se sa stotinama naučnih radnika i svi kipte od besa i negodovanja.”
Predsednik Akademije arhitekture Srbije
Mihajlo Mitrović
objavljeno: 21.01.2014.
