Izvor: Večernje novosti, 20.Okt.2012, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prepoznajemo samo ekstremno nasilje

GOTOVO da nema nedelje u kojoj bar jedan pijani vozač „ne pokosi“ nedužnog pešaka, ili ne bude podmetnut eksploziv ispod nečijih kola, ili, na ulici ili žbunju, ne osvane bar jedan leš. U kojoj se na „Jutjubu“ ne pojavi snimak vršnjačkog ili huliganskog nasilja, ili u kojoj se meštani tog i tog sela ne šokiraju zbog brutalnog porodičnog ubistva ili rodoskrnavljenja. A njihove komšije su dotle bili „baš fini ljudi“... Ili možda i nisu, samo to niko nije primećivao pošto >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << smo postali otporni na grube reči, šikaniranje, šamare. Nakon skoro cele decenije ratova, inflacije i krize, i još jedne decenije „ljuljajuće“ demokratije i nemaštine, sa svakodnevnim scenama krvi u medijima, došli smo, slaže se većina sagovornika „Novosti“, do toga da prepoznajemo samo ekstremno nasilje. Ono svakodnevno, poput svađanja u redovima u pošti, ili koškanja u gradskom prevozu, više i ne registrujemo kao agresiju. A kako bismo je i registrovali posle scena u kojima se komunalni policajci, dakle predstavnici države, fizički obračunavaju s putnicima, ili kada se, umesto navijača, tuku igrači i fudbalski funkcioneri (kao na utakmici mladih reprezentacija Srbije i Engleske). Uprkos tome što je delegat na toj utakmici zaključio da nije bilo rasističkih ispada prema tamnoputom engleskom reprezentativcu, posle Kruševca ostaje ozbiljno pitanje - da li smo zaista postali toliko netolerantni kao što ponekad ostavljamo utisak? Da li su nam se „fitilji“ toliko skratili da baš uvek reagujemo „na prvu loptu“, makar ona bila šutnuta i u publiku? I da li je nasilje postalo naša svakodnevica, pa kao društvo reagujemo samo kada „dara prevrši meru“? A ako do tog stadijuma dođemo, po mišljenju sociologa Srećka Mihajlovića, onda se granice pomeraju i sve veća količina agresije postaje dozvoljena. Psiholog Milan Kostić konstatuje da mnogi događaji ukazuju da je u našem društvu u porastu ekstremno ponašanje, posebno kada su ljudi u grupi. Tada gube kriterijume, moralnu svest, obzire, i čine ono što pojedinac ne bi možda nikada učinio „mimo čopora“. - Ovi, iako sve češći, incidenti ipak ne govore da smo izuzetak u svetu. To je postao opšti trend. Nismo ni agresivniji, ni netolerantniji, ali to ne treba da nas teši, već država treba da preduzme ozbiljne mere - kaže Kostić. A to su, po njemu, ozbiljnije kazne i preventivni rad. Recimo, sportski klubovi moraju da rade s navijačima, a ne da ih puste da „rastu“ kao samonikli korov. Prosvetni radnici moraju da rade sa decom u školama i da postepeno formiraju njihovu netrpeljivost prema nasilju. - Ne može odgovor države da se svede samo na izgradnju sigurnih kuća. U praksi sam često viđao da ni stručnjaci, ali ni buduće žrtve, ne prepoznaju uvertiru u ozbiljno nasilje, pa onda izostane preventiva. A i kada žrtve primete da nešto nije u redu, nemaju kome da se obrate i tako spreče najgore - kaže Kostić.BEZBEDNIJE U SOCIJALIZMU NA pitanje u kom periodu su se osećali najbezbednije, pre devedesetih, tokom njih, ili posle 2000. godine, oko 60 odsto građana odgovorilo da je to bilo u doba socijalizma, dakle pre devedesetih, pokazalo je istraživanje BCNP i CeSID-a. Interesantno je i da se veći procenat žena (12:8 odsto) lično osećao bezbedno tokom samih devedesetih. Jedno od mogućih objašnjenja, kažu istraživači, jeste da žene u Srbiji nisu u tom periodu učestvovale u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Srećko Mihajlović objašnjava da iza povremene eskalacije agresije ipak stoji stalni nivo nasilničkog ponašanja u našem društvu. On je delom izazvan našom tradicijom, jer je nasilje prema deci, supruzi, pa i starijima, ugrađeno u našu kulturu, dobrim delom i zbog viševekovnog života u ropstvu i čestih ratova. Druga grupa razloga vezana je za državno nasilje i ekspanziju kriminala od kraja osamdesetih i početka devedesetih, a treća se odnosi na konstantno pogoršanje uslova života i standarda. - Živimo nesigurno i rizično, malo ko zna šta ga čeka sutra - smatra ovaj sociolog. - Plašimo se neizvesne budućnosti, zaposleni brinu da li će ostati bez posla, da li će dobiti platu, da li će biti šikanirani u firmi, penzioneri strepe da li će dobiti penzije i naći lekove, većina mladih i obrazovanih nema nikakve izvore prihoda. Sve je to neka vrsta nasilja nad građanima, koja i nama samima smanjuje imunitet na agresiju. Tako prestajemo da primećujemo ne samo nasilje niskog intenziteta, već smo neosetljivi i na maltretiranja državnog aparata. - Svaki susret sa administracijom kod nas se pretvara u jedan vid maltretiranja građana, a ne u normalnu saradnju između državnog servisa i ljudi. I ova silna korupcija takođe je vid gadnog nasilja. Tu spadaju, iako ih ne registrujemo kao takve, i pretrpane ulice i gužve u saobraćaju kad idemo i vraćamo se s posla - smatra Mihajlović. Istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i CeSID-a pokazalo je, ipak, da se približno tri četvrtine građana Srbije oseća potpuno ili uglavnom bezbedno. Žene se nešto manje osećaju fizički bezbedno od muškaraca (73:77 odsto), a manje se osećaju bezbedno i u sopstvenoj kući (84:85 odsto). Najveća razlika je u osećaju sigurnosti koji uživaju u kraju u kojem žive (74 odsto žena se oseća sigurno u svom kraju, dok je kod muškaraca ovaj procenat za skoro 10 odsto veći). Uzrok nebezbednosti žene vide u porastu uličnog kriminala i nasilja, pa tek onda u lošoj ekonomskoj situaciji i narkomaniji. Muškarcima je na prvom mestu loša ekonomska situacija, a zatim porast kriminala i nasilja, ali i loš rad državnih organa. - Oblici nasilja su različiti, ali ljudi obično prepoznaju samo porodično i huligansko - primećuje Maja Bjeloš, iz BCBP. - Društvo i država generalno ignorišu nasilje sve dok ono ne postane ekstremno, a „najslabije karike“ u efikasnom odgovoru su preventivno delovanje i male sankcije za počinioce, odnosno njihovo neprimenjivanje i nepoštovanje. Time se šalje poruka da je nasilje dozvoljeno. Kriminolog Zlatko Nikolić podseća na to da nam je agresija prirodno data kao odbrambeni mehanizam, ali je ne ispoljavaju svi na isti način. Ispoljavanje zavisi od strasti, a one su, objašnjava, rezultat vaspitanja: - Ako dete na vreme ne nauči šta je društveno prihvatljivo i dopušteno, a šta ne, nasilje prerasta u krvoločno. To se dešava ako vas u porodici ili školi nisu naučili da savladate probleme na svestan način, razgovorom. Ipak, on ne veruje da su građani Srbije agresivniji ili netolerantniji od drugih, ali se slaže da je socijalno-ekonomska situacija dovela do izvesne tolerancije prema agresiji, jer su ljudi hronično isfrustrirani. - Ovde je sve normalno u nenormalnim uslovima. Ali treba podsetiti na to da su ti isti Englezi, sa kojima trenutno imamo problema zbog utakmice u Kruševcu, izmislili huligane, a ne mi. I treba podsetiti da je cela Srbija reagovala kada su nedavno onom Japancu ukrali bicikl ispred tržnog centra „Ušće“. U drugim zemljama to ne bi bilo ni vestica u novinama. Ali ti isti Englezi su prošli školu i velikim delom uspeli da suzbiju stadionsko huliganstvo, poručuje Srećko Mihajlović. Zato država treba da preuzme iskustva drugih zemalja koje su donekle rešile svoje probleme, da razvija društvenu osetljivost i „istrenira“ svoje građane, ali i samu sebe, da prepoznaju i osude agresiju. 4.000 ZLOSTAVLJANJA KOD KUĆE U toku prošle godine policija je podnela čak 173 krivične prijave za ubistvo i 96 za teško ubistvo. Registrovano je 1.197 prijava za nanošenje teških telesnih povreda, 1.823 za nanošenje lakih, 258 za učestvovanje u tuči, 325 za ugrožavanje opasnim oružjem pri tuči i svađi. Za nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi podneto je 310 prijava tužilaštvu, a za generalno nasilničko ponašanje 1.897. Drastičan je i broj registrovanog nasilja u porodici - 3.850 slučajeva, plus 84 prijave za zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica. Kada se svemu tome doda 131 prijava za silovanje, ošamućeni od svih tih brojki zaboravljamo da nasilje može biti i napuštanje nemoćnog lica ili nepružanje pomoći. Pa onda dođemo do toga da je za prvo delo podneto samo šest krivičnih prijava, a za drugo tri, a sigurno ih je bilo na desetine puta više.

Nastavak na Večernje novosti...