Izvor: Politika, 11.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premijer moćniji od šefa države
Specijalno za „Politiku” (2)
Tokom 2000–2003. nikakvih ozbiljnijih reformi nije bilo ni u ekonomiji ni u strukturi vlade. Budžet države ostajao je prilično skroman. Dopunska sredstva pristizala su tek na račun promene poreskih i carinskih zakona i, ne preterano uspešnih, pokušaja sprečavanja odliva kapitala u inostranstvo. Liberalni ekonomisti u vladi bili su protiv državnih investicija u ekonomiju. Stvaranje državnih preduzeća protivrečilo je dogmama „tržišne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ekonomije”. Istovremeno, privatni i strani kapital nije išao u one privredne grane koje nisu mogle da obezbede brzu zaradu. Narasle potrebe stanovništva zadovoljavane su uvozom. Važan činilac Putinove popularnosti bio je taj što su „oligarsi” sve odlučnije odstranjivani od uticaja na unutrašnju i spoljnu politiku. Njihovi pokušaji da povrate izgubljene pozicije političkog uticaja odlučno su presecani. Epizode te borbe bili su emigracija (Borisa) Berezovskog i nacionalizacija Jukosa, koji su optuženi za neplaćanje poreza. Ovaj preokret doveo je do ostavke premijera (Mihaila) Kasjanova i (Aleksandra) Vološina, šefa administracije predsednika. Ostavka Vološina omogućila je Putinu da na mesto prvog čoveka svoje administracije postavi Dmitrija Medvedeva, 38-godišnjeg pravnika.
Pri izboru Putina na mesto predsednika za drugi mandat 2004. njegova osnovna zasluga, prema oceni građana, nije bio ekonomski oporavak koji je još uvek bio skroman nego uspostavljena stabilnost, borba sa korupcijom, kriminalom i terorizmom. Rusija je, sem toga, postala odlučnija u odbrani sopstvenih interesa u međunarodnim zbivanjima. Upravo zbog protivljenja Rusije Savet bezbednosti UN nije mogao pravno da potkrepi i legalizuje upad američke i britanske vojske u Irak.
Posle izbora Putina za drugi mandat prioritet njegove politike postao je ekonomski razvoj zemlje, i to kompletnog državnog sektora i budžetskih izvora. Znatno su uvećane takse i carine na izvoz nafte i mineralnih dobara. Nije tajna da je budžet rastao pre svega kao rezultat stalnog rasta cena nafte, gasa i drugih sirovina na svetskom tržištu. Ali to nije bio puki dar prirode. Realizacija prirodnih bogatstava koja se nalaze u Sibiru zahtevala je ogroman rad na izgradnji hiljadukilometarskih cevovoda, novih gradova u arktičkoj klimi i pogona za preradu osnovnih sirovina. Veliki deo te infrastrukture Rusija je nasledila od SSSR-a. U 2001. godini izvoz nafte, naftnih derivata i gasa činio je 53,9 procenta u ukupnoj strukturi spoljne trgovine Rusije, što je budžetu donelo oko 50 milijardi dolara. U 2005. obim eksporta energenata u barelima i kubnim metrima nije se uvećao, a njegova vrednost narasla je na 150 milijardi dolara. Za 2008. od eksporta tih istih resursa planiran je prihod od 290 milijardi dolara. Ukupan obim budžeta, koji je 2001. iznosio oko 2.500 milijardi rubalja, 2006. nadvisio je 6.000 milijardi rubalja. Ovo je pokrenulo diskusiju o najcelishodnijem trošenju pomenutih prihoda za razvoj države. Liberalni ekonomisti, ministar ekonomije German Gref i ministar finansija Aleksej Kudrin počeli su sa stvaranjem ogromnog „stabilizacionog” valutnog fonda i njegovim pohranjivanjem u inostranim bankama.
To su argumentovali tvrdnjom da je dohodak od prodaje nafte – privremen. Istražene rezerve nafte u Rusiji mogle bi biti iscrpene za 20 godina, i to pri najsavremenijim oblicima eksploatacije. Preterano trošenje viška dohotka na socijalne programe i rast zarada građana, što su predlagali drugi članovi vlade, moglo bi da stimuliše uvoz i inflaciju. Treći put, kojem su skloni Putin i Medvedev, ogledao bi se u trošenju svih tih dodatnih hiljada milijardi rubalja i milijardi dolara na ubrzanje razvoja proizvodno-industrijske i transportne infrastrukture u zemlji i na izgradnji onih visokotehnoloških grana proizvodnje koje, trenutno, Rusiji nedostaju.
Znatna dodatna sredstva ulažu se u razvoj nauke, višeg obrazovanja, zdravstvenog osiguranja i poboljšanja uslova života mladih porodica, od kojih zavisi ispravljanje loše demografske situacije u Rusiji. Taj plan, koji je izložio Putin, pretvara vladu u još važniju državnu instituciju, ravnu administraciji predsednika. Čak i u spoljnoj politici, konkretni trgovinski ugovori postaju važniji od svih mogućih samita.
U istoriji Rusije, u prošlom veku bilo je perioda tokom kojih je vlast premijera bila moćnija i važnija od uloge i vlasti šefa države. Takva situacija stvorena je 1906–1911, kada je predsednik vlade bio Petar Stolipin i 1965–1979, kada je na čelu vlade SSSR-a bio Aleksej Kosigin. Razvoj države bio je najdinamičniji upravo u vreme kada su ti ljudi vodili vladu. Iako nisu bili šefovi države, oni nisu ništa manje sprovodili ekonomske reforme i uspešno radili na rešavanju međunarodnih konflikata. Stolipinu smo i danas dužnici za reforme koje su obezbedile naseljavanje pustih delova Sibira, a Kosiginu za pokretanje inicijative za istraživanje i eksploataciju sibirskih izvora nafte i gasa i izgradnju hiljadukilometarskih gasovoda. Kosigin je u SSSR-u počeo i sa određenim tržišnim reformama i bio je inicijator izgradnje fabrike automobila u Toljatiju. Stolipin je bio u sukobu sa državnom Dumom. Za Putina kao premijera takvih problema neće biti.
(Roj Medvedev je ruski istoričar i publicista, a njegov brat blizanac Žores Medvedev je biolog i istoričar. U vreme Sovjetskog Saveza obojica su bila istaknuti disidenti.)
Sa ruskog preveo Slobodan Samardžija
Roj Aleksandrovič Medvedev i Žores Aleksandrovič Medvedev
[objavljeno: 12/03/2008.]
