Izvor: Blic, 18.Maj.2010, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premalo zvezda u noći
Postoje te večne pesme, one uz koje se zaljubljuje, uči ples, dižu čaše veselja i one koje se čuvaju za sahrane dragih. Ima i onih zajedničkih koje su uticale na izmenu društvenog i političkog pejsaža. Ali, kad si mlad kao tvoja vera, star kao tvoja dilema, zelen kao tvoje samopouzdanje, mator kao tvoj strah, nevin kao tvoja nada i istrošen kao tvoj očaj, dobro znaš koliko je muzika zapravo apstraktna. Koliko živi od svoje poetike i metafizike i koliko joj danas malo toga ide u prilog. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Pesma ima čaroliju da stvori doživljaj sveta koji je drugačiji od racionalnog, narativnog i simboličkog.
Tragovi i otisci takve muzike u noći muzeja. Kiša sprala Beograd bolje od najboljih komunalaca. Asfalt blista kao u filmu „Ljubav i moda". Los Lobosi šire radost teks-meks muzike od Doma sindikata preko Save i Dunava. Grad pulsira u maršu mladih što seku noć od jedne do druge izložbe. Na ćošku Vlajkovićeve i Kosovske devojka nežnih godina pita svog pratioca: Hoćemo li prvo u muzej automobila ili u podrum prve diskoteke? Izbor između niklovanih oldtajmera i vriska Vilsona Piketa ili Sila Džonsona. Silazak u ogromnu garažu ili uspon u skučenu „rupu" razuzdanih šezdesetih. Kroz mirisne i tajnovite krošnje Palmotićeve vidim nebo ukradeno sa platna Peđe Milosavljevića. Prati me najlepša od svih beogradskih pesama. „Pod sjajem zvezda ove noći, što moj nosi mir, za dragim likom u samoći, čeznu oči bez sna..."
Pod sjajem tih dalekih namiguša prepoznajem potrebu da se poklonim seni gospodina Predraga Ivanovića. Ovaj grad je nekako olako preboleo njegov nedavni odlazak. A takve gospode, takvih pionira i takvih stvaralaca nikad dovoljno. No, to je sudbina predvodnika. Prođu grbavim putem i mnogo urade da bi urezali trag, taj se rad onda nacionalizuje kao nešto što se podrazumeva, da bi na kraju njihova smrt bila vest od nekoliko šturih redova. Gospodin Ivanović je zaslužio mnogo više. Sa tim trubačem, klaviristom, aranžerom, kompozitorom, dirigentom i diplomcem Berklija, tihim genijem muzike, imao sam čast da razgovaram nekoliko puta u životu. Poslednji put krajem aprila u holu Kolarca na koncertu čudesnog Nakarjakova. Grize me savest što sam sedamdesetih kao zaluđeni rokenroler nedovoljno obraćao pažnju na njegov rad u Radio Beogradu, bez obzira na to koliko držao do muzike za davne filmove, a album „Pod sjajem zvezda", objavljen sa velikim kašnjenjem, oduvek smatrao biserom svoje vinilske diskoteke.
Memorija pesme „Pod sjajem zvezda" podrazumeva smisao neprolaznosti, talog vremena i elegično spokojstvo. Istovremeno, iskorak iz surove običnosti, iverje noćnih maštanja, fini vez svilenih sećanja, krpice prastarog padobrana i miran zaliv posle olujnih plovidbi. Usred noći, umoran od nezavršenih pisama u glavi i potrage za kasnim pićem, u tako glupom trenutku osećam da se lepo složili: hipnotična pesma, harmonija večnih glasova i Beograd što ne spava. Zanosni vokali koji ne zahtevaju „noge za igranje i izgled za foliranje" već „srce za razumevanje" čine svetom i moju samoću na pokislom asfaltu.
