Izvor: Politika, 25.Jul.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prekomerni rad i greške u tretmanu pacijenata
Da li su zaista sposobni da oba posla obavljaju kvalitetno i uz punu koncentraciju
Kontroverza oko dopunskog rada zdravstvenih radnika posledica je nedorečenosti zakonskog okvira koji definiše uslove za obavljanje ove aktivnosti. U zakonu je ova oblast definisana samo kroz četiri člana, i to prilično nejasna u pogledu kriterijuma koji dozvoljavaju dopunski rad. Pregledom liste dopunskih aktivnosti, koje su objavile neke ustanove, vidi se da one obuhvataju i standardne usluge >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (pregledi) i usluge koje ne pokriva obavezno osiguranje. S druge strane, dosadašnja praksa upućuje na zaključak da pacijenti kupovinom dopunskih usluga skraćuju vreme čekanja na preglede i možda imaju povoljniji tretman u datoj ustanovi. Ovakvo ponašanje je prvi negativan rezultat sporne regulative, jer se na veoma grub način narušava usvojeni princip jednakosti građana u okviru državnog sistema zdravstvene zaštite.
Druga negativna posledica ovog rešenja jeste u domenu nejednakosti između privatnog i državnog zdravstva. Privatni sektor je diskriminisan, jer za obavljanje delatnosti osnivači plaćaju nabavku opreme, održavanje i prostor, dok radnici u državnoj ustanovi imaju na raspolaganju državnu opremu, logističku podršku i prostor. Znamo da se materijalni troškovi ustanova pokrivaju iz sredstava Fonda za zdravstveno osiguranje, dok se nabavka medicinske opreme finansira iz budžeta – sredstvima građana. Pitanje je kakvo knjigovodstvo vode ustanove kod naplate dopunskog rada i da li mogu tačnoda obračunaju sve nastale materijalne i administrativne troškove(amortizacija, struja, voda, rad pratećih službi itd.) i da pokriju izdatke za te troškove od dobijene zarade. Takođe nije jasno zašto pravo da koriste postojeću infrastrukturu imaju samo zaposleni u datoj ustanovi? Svi građani su podjednako ulagali u izgradnju i opremanje zdravstvenih ustanova, samim tim imaju isto pravo da koriste datu infrastrukturu.
Treća negativna posledica dopunskog rada jeste mogući premor zdravstvenih radnika koji će na duži rok da se negativno odrazi na kvalitet rada, a možda i na njihovo zdravlje. Poslednjih godina aktuelizovano je pitanje prekomernog rada zdravstvenih radnika i posledičnih grešaka u tretmanu pacijenata. Poslednja studija objavljena u martu ove godine, urađena na uzorku 500 zdravstvenih ustanova u SAD, upozorava da je 46 odsto zdravstvenih radnika prijavilo bar jedan simptom iscrpljenosti. Druge studije su jasno ukazale na korelaciju između grešaka u tretmanu i premorenosti. EU je usvojila direktivu o radnom vremenu, prema kojoj je maksimalno dozvoljen rad od 48 sati nedeljno (osim za neke profesije), uključujući i prekovremeni rad. Prema našem zakonu, zdravstveni radnici imaju pravo da uz redovni radni angažman provedu još trećinu vremena na dopunskom radu. Ovo rešenje je u suprotnosti sa direktivom EU, ali je od toga važnije da li su zaista sposobni da oba posla obavljaju kvalitetno i uz punu koncentraciju. Znamo da lekarske greške ne mogu naknadno da se ispravljaju, posledice uglavnom snose pacijenti.
Uz sve ove dileme postavlja se pitanje zašto nam je potreban dopunski rad zdravstvenih radnika. Iz njihovog ugla odgovor je jasan– ostvaruju pravo na mogućnost dopunske zarade koje imaju i sve druge profesije. Naravno da ovo pravo nije sporno, sporno je što se javni zdravstveni sektor koristi u privatne svrhe na način koji nije dostupan nijednoj drugoj profesiji. Takođe, treba razgraničiti nestandardne usluge od dopunskog rada. Takozvane luksuzne usluge (smeštaj, određeni doktor, posebni tretmani i sl.) svuda u svetu posebno se naplaćaju i one nisu deo dopunskog rada.
Potreba za dopunskim uslugama, koje u krajnjoj liniji omogućuju dodatni prihod vrhunskim stručnjacima, nestala bi kada bi se promenio postojeći sistem nagrađivanja. Sadašnji sistem ne pravi razlike u kvalitetu obavljenog posla kao što je slučaj u drugim profesijama, tako da stručnjaci koji ulažu u svoje znanje i imaju dobre rezultate primaju istu naknadu kao i oni koji su po kvalitetu rada daleko ispod njih. Ovo naravno otvara pitanje ocene kvaliteta rada zaposlenih, jer postoje dobro razrađeni parametri koje primenjuju druge zemlje. To otvara i pitanje konkurencije između ustanova, što je normalna praksa u svetu, koja vodi ka kontinuiranom unapređenju zdravstvene zaštite. Kada se budemo posvetili povećanju kvaliteta usluga i nagrađivanju prema stvarnim efektima rada dopunski rad neće biti tema za raspravu.
Viši stručni saradnik, Ekonomski institut, Beograd
Ljiljana Pejin Stokić
objavljeno: 25.07.2013.
