Izvor: RTS, 30.Dec.2011, 09:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preko brda do škole
Velimir Nikolić i njegova učiteljica Jelena Mitrić iz Propljenice, sela na planini Čemerno kod Kraljeva, svakodnevno pešače oko desetak kilometara do škole i nazad.
Zbog velike migracije stanovništva prema Kraljevu i okolnim gradovima mnoga sela u kraljevačkom kraju ostala su bez mladih, a škole bez đaka. I istureno odeljenje Osnovne škole "Đura Jakšić" u Propljenici, selu na planini Čemerno čeka ista sudbina, jer je u školi samo jedan učenik.
Najčešće >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << autobusom, ponekad autom prijatelja i retkih prolaznika, mlada učiteljica Jelena Mitrić stiže iz Kraljeva do podnožja Čemerna, udaljenog tridesetak kilometara od grada.
Odatle, pa sve do škole, skoro na vrhu planine mora pešice, osim ako je neko ne sustigne i poveze traktorom ili "ladom nivom".
Jelena kaže da svako jutro, po snegu, ledu, kiši, leti suncu i vrelini, pešaci pet kilometara do škole u Propljenici gde je čeka njen jedini đak, učenik četvrtog razreda Velimir Nikolić.
Najteže joj je, kaže, zimi kad selo prekriju snegovi, karakteristični za to planinsko područje. Ona, međutim, ističe da voli svoj posao i da joj ne pada teško svakodnevno kilometarsko pešačenje od škole i nazad do seoske autobuske stanice na početku sela.
Svakod dana i roditelji Snežana i Dragić ispraćaju Velimira od kuće sa vrha planine ka školi. Majka Snežana kaže da je njenom sinu preteško, jer je sam i dugo pešači kroz snegove, skraćujući put prečicama kroz gustu šumu i proplanke.
"Sreća je da ima plemenitu i dragu učiteljicu, pa se sve teškoće lakše podnesu", kaže Snežana.
Učiteljica Jelena i njen đak najčešće se susretnu baš pred školom, stižu gotovo u isto vreme, kao po dogovoru, gde ih čeka tetkica Snežana, zadužena za čistu i toplu učionicu, naravno, i čaj za okrepljenje od zime i dugog puta.
Život u planinskom bespuću je učinio svoje i Velimir je osim prema roditeljima, učiteljici Jeleni i tetkici Snežani, nepoverljiv prema svima drugima.
Na listu od sveske napisao je da ustaje u šest sati, pešači pet kilometara do škole kao i da usput često sreće razne životinje, najčešće srne i lisice.
Učiteljica ima razumevanje za Velimirov odnos prema nepoznatima. Bez društva je godinama, ali je dobar, poslušan i iskren, a ona, kako kaže, čini maksimalne napore da ga nauči što više.
Pred školom u Propljenici je neizvesna sudbina. Ako se petogodišnja Ivona Miletić i njena mlađa sestra Elena, najmlađi meštani ovog sela sa četrdesetak domaćinstava i oko 150 meštana, s roditeljima ne odsele u grad, kao mnogi drugi, škola će preživeti bar još neku godinu. U suprotnom biće i ona zatvorena kao i mnoge kuće na obroncima Čemerna.
