Izvor: Politika, 17.Apr.2013, 15:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregovarači koji umeju da kažu ,,ne”
Zašto nismo uputili zvanični demarš u kome bismo taksativno naveli od čega se sve naša strana odrekla od početne pozicije i upitali da li se druga strana u pregovorima od bilo čega odrekla
U međunarodnim pregovorima, potrebna je smelost i umeće da se kaže ,,ne”. To je uobičajena taktika u pregovaranju i očekivani odgovor u situacijama kada se pokušava nametnuti maksimalni zahtev jedne strane u pregovorima. Nije slučajno da se pregovarači koji umeju da kažu ,,ne” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smatraju ozbiljnim ili, kako se to obično kaže, tvrdim pregovaračima koji se, zbog toga, i respektuju. Ne vidimo šta bi nas sprečavalo da primenimo tu taktiku ako su nam uslovi koje pokušavaju da nam nametnu potpuno neprihvatljivi i nisu rezultat pregovora već ultimatum. Kako očekujete da vas respektuju kao učesnika u pregovorima, kada se vi sami ne respektujete ili dopuštate da vam se tuđa volja nameće, bez uvažavanja vaših zahteva?
Ukoliko nam je stalo do pozitivnog stava medijatora u pregovorima, u ovom slučaju EU ili glavnog „sponzora” kosovske strane – SAD, zašto im nismo uputili zvanični demarš u kome bismo taksativno naveli od čega se sve, u postupku pregovaranja bona fides, naša strana odrekla od početne pregovaračke pozicije i upitali da li se druga strana u pregovorima od bilo čega odrekla? Kakvi su to pregovori u kojima se očekuje da samo jedna strana popušta, a druga se čvrsto drži početnih pozicija? Otvoreno se moglo istaći da ovde nema ni reči o pregovorima i da mi na takav postupak ne pristajemo, očekujući da medijatori i „sponzori” utiču na drugu stranu da se korektnije postavlja.
Ovo bi istovremeno bila i dobra priprema za izricanje našeg ,,ne” na ovakav pristrasan i jednostran pristup medijatora – EU i glavnog ,,sponzora” kosovske strane – SAD u pregovorima, kao put ka normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Bez obzira na njihovo očekivano neraspoloženje prema našem odbijanju ultimatuma, koje će svakako biti praćeno pretnjama, daljim pritiscima i uslovljavanjima.
Ako nas ovako tretiraju u pregovorima u koje smo ušli sa željom da postignemo pozitivno i obostrano prihvatljivo rešenje, kako će nas (kao meke i slabe) pregovarače, tretirati u pregovorima za članstvo u EU, koji imaju 34 teška poglavlja i koji mogu trajati u nedogled. Ako toga nismo svesni, onda smo stvarno u teškoj situaciji i podložni prihvatanju nametnutih rešenja, bez stvarnih pregovora i bez vođenja računa da se zadovolje makar minimalni interesi iz naše početne pregovaračke pozicije. A to bi zapravo bio potpuni neuspeh navodnih pregovora i, što je još važnije, time bismo pokazali da ćemo i ubuduće biti žrtve nametnutih rešenja.
Kao što se može zaključiti, pregovaračka veština, samopoštovanje i smelost naših funkcionera nužan su uslov dobrog postavljanja u međunarodnim odnosima, koji se sve manje zasnivaju na principima suverene jednakosti država, a sve više na supremaciji jedne sile i njenih saveznika. Toga moramo biti svesni i pre polaska na početak pregovora o bilo kom pitanju od nacionalnog interesa.
U ponedeljak, 8. aprila 2013. godine, Vlada Republike saopštila je i zvanično prosledila EU odgovor na predložena rešenja za okončanje pregovora Beograda i Prištine o Kosovu. Odgovor je bio „ne” za ponuđene modalitete koji nisu vodili računa o najosnovnijim našim zahtevima, ali „da” za nastavak pregovora, bez obzira na pritisak famoznog datuma za početak naših pregovora o članstvu u EU. Doneta je, kako se čini, racionalna i opravdana odluka kojom se odbacuju ultimatumi i pritisci, vremenski tesnaci i pretnje.
Redovni profesor Megatrend univerziteta
Vladimir Prvulović(2)
objavljeno: 17.04.2013.
