Izvor: B92, 24.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Reporter" Banja Luka
pise: Dragan Novakovic
Nebojsa Ristic, urednik TV-Soko, posle osam meseci zatvora
Pomirio sam se sa sudbinom
Nebojsa Ristic, glavni i odgovorni urednik sokobanjske televizije TV-Soko, prvi je i jedini novinar u Srbiji koji je u poslednjih pola veka "zaglavio robiju" - godinu dana, bezuslovno. Od 13. aprila ove godine, nezvanicno, a od 23. aprila i zvanicno, Ristic se nalazi na izdrzavanju kazne u Okruznom zatvoru u Zajecaru, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << desetak kilometara od rodne Sokobanje. Razlog: sirenje laznih vesti, odnosno, njegova "namera da izazove neraspolozenje ili uznemirenje gradjana i da osujeti sprovodjenje odluke i mera drzavnih organa, ili da umanji poverenje gradjana u takve mere, dana 27. marta 1999. godine, u vreme vazenja odluke o proglasenju ratnog stanja, na staklo TV-Soko zalepio plakat FREE PRESS - MADE IN SERBIA"... Kriv je. U ime naroda! Tako kaze zvanicni dokument suda, potpisan rukom sudije Opstinskog suda u Zajecaru Dragana Marjanovica.
Nije mi jasno: "Ni posle osam meseci mi nije jasno zasto sam u zatvoru. Niko mi jos nije rekao sta je to sto sam napisao ili objavio laznu vest... U presudi stoji da sam uradio ili ovo ili ono ili ovo... Ne pise za sta sam konkretno kriv, ali dobro, sta je tu je, pomirio sam se sa tim da cu kaznu morati da odradim do kraja", pocinje razgovor za "Reporter" Nebojsa Ristic. "Kada je poceo rat, 24. marta, moja prva asocijacija je bio onaj sukob u Zalivu, koji je CNN direktno prenosio, kao nekakvu fudbalsku utakmicu. Pretpostavio sam da cemo i sada, ako pratimo CNN, znati kada, odakle i ka kojim ciljevima polecu NATO-bombarderi i da te podatke treba da znaju i nasi gledaoci, kako bi mogli da se pripreme da reaguju, da se sklone, pogase svetla ili da mirno spavaju... U uverenju da bi trebalo da reemitujemo program CNN-a ucvrstila me je programska politika RTS-a, na cijem je Prvom programu, u trenutku kada su prve bombe padale na Pristinu, bio direktan prenos izvlacenja brojeva nekog lotoa", istice Ristic. Drzavni organi od 24. marta, pa do kraja rata, nisu uputili niti jedno zvanicno uputstvo po kom bi mediji trebalo da rade u ratnim uslovima.
Prve ratne subote u prostorije TV-Soko, u pratnji desetak inspektora lokalnog OUP-a stize Ranko Sipka, inspektor Saveznog ministarstva za telekomunikacije (prethodno iskustvo stekao u zatvaranju RTV-Pirot), i zabranjuje dalji rad te televizije. Zbog toga sto je program te televizije "stvarao paniku i izazivao uznemiravanje gradjana, rusio ustavno-pravni poredak i odbrambenu sposobnost zemlje", tvrdi Sipka. Uz asistenciju policije Sipka pecati vrata rezije, dok je na vrata redakcije stavljen opstinski pecat. "Medjutim, policija je zaboravila da skine plakat Otpora' koji se nalazio sa unutrasnje strane staklenih vrata redakcije, pa su kasnije bili primorani da ga prelepe nekim belim nalepnicama", kaze Ristic, koji je po zatvaranju TV-Soko, u znak protesta, na vrata zgrade SO Sokobanja, takodje sa unutrasnje strane, zalepio plakat "Free press - made in Serbia".
Sta je bilo posle: Odmah sutradan, u nedelju 28. marta, Centru za obavestavanje i uzbunjivanje javnosti u Sokobanji u nekoliko navrata stize ista anonimna prijava i zahtev da se "to" odmah ukloni. Posto su ljudi u Centru imali pametnija posla te prve nedelje rata, poziv stize i u OUP, cija je patrola narednog jutra plakat skinula, a Nebojsi Risticu ostavila pozivnicu na informativni razgovor.
"Inspektora Djokica je samo interesovalo ko je i zasto zalepio plakat. Rekao sam da je to moje delo i da sam to ucinio iz protesta sto su nam zatvorili televiziju. Dobro, rekao je Djokic, i to je bilo to. Jesam li slobodan? Jesi... Tako je i bilo do 12. aprila, kada me je u istoj kancelariji sa Djokicem docekao i neki inspektor Zoran iz SDB-a. Taj me je cedio do devet uvece. Uopste nije pominjao plakate, vec su ga interesovala neka moja razmisljanja o zivotu, politici, svetu... Najvise mi je zamerio sto smo sest meseci ranije konkurisali da od USAID-a dobijemo novi predajnik. Kao, zasto saradjujem sa neprijateljima, kao da sam ja tada znao da cemo mi zaratiti sa njima! Na kraju razgovora mi je rekao i nesto sto i nije za novine. Posle toga, patrola sa Djokicem na celu odvozi me kuci, pretresaju. U stanicu smo se vratili oko ponoci i onda su me slikali, uzeli otiske prstiju, popisali stanje zuba, kako oni to zovu, i otvorili mi licni dosije. To ne mora nista da znaci, kazu mi. U tom trenutku ulazi inspektor Djokic sav sludjen i kaze: "'Jedan kaze hapsi, drugi nemoj da hapsis, ne znam sta da radim sa tobom. U materinu, ne znam... 'Ajde, hapsim te!' Seda i kuca mi resenje po nekoj ratnoj uredbi i odredjuje pritvor od 30 dana. U Zajecar, preko Rtnja, krecemo oko 3.30 ujutro, a bombe samo pice po brdima oko nas... Prethodno sam ih zamolio da svratimo do moje kuce da uzmem bar sapun, peskir i cetkicu, ali nisu mi dozvolili, kao nema potrebe, bicu u pritvoru tek dva-tri dana!? Coveku na zatvorskoj prijavnici nije bilo jasno kako to novinar pa u zatvor. Cudom se cudio. I glasno dodao: Jebi ga, mutno vreme, sta ces! Dobio sam cetvorokrevetnu sobu sa velikim gvozdenim vratima, klasicnim prozorom sa resetkama i celicnom zicom, i u toj sobi sam bio sam. Sutradan me odvedu na sudjenje, dum godinu dana, vrate me u celiju i - kraj. Tek posle sedam dana je dozvoljeno majci da me poseti i tek tada sam dobio pribor za higijenu", prica Ristic paleci cigaretu za cigaretom.
"Posle desetak dana su me premestili u kolektivnu sobu, gde sam bio sa dvojicom mladica optuzenih za kradju, jednim pod istragom za ubistvo i pokusaj ubistva i sa jednim Zajecarcem optuzenim da je krao jagnjice za svoju pecenjaru. Od polovine maja sam prebacen u poluotvoreni rezim - stekao sam pravo na posete prve i trece nedelje u mesecu od 14 do 16 casova, izlazak u grad, kao i na posetu porodici jednom u mesecu, takozvani vikend, od petka u 14 do nedelje u 20 casova", kaze Ristic. On je, kao osudjenik, najpre radio na poljoprivrednom dobru - sadio paradajz, kasnije je prebacen u veseraj, a sada radi i u zatvorskoj kantini. Za to dobija i platu - 224 dinara mesecno.
Nema nade: "U prvo vreme mi je sve to bilo jako interesantno, jer nikada tu nisam bio. Mozda sam u pocetku i ocekivao pomilovanje, ali vremenom shvatas da, kada si u zatvoru, ne treba da se nadas, ali da treba da budes spreman na sve. Zvuk zatvaranja velike plave zatvorske kapije za tobom natera te da se miris sa sudbinom. Sami smo. Ja i mojih godinu dana. Kada se sada vidim i pricam sa drugarima ili prijateljima i kada mi oni pricaju o svojim problemima - deluju smesno. Mozda sam sazreo. Ili nesto novo naucio - u zatvoru ako imas problema, to su zaista PROBLEMI. Sve drugo je... Ne znam", zastaje Ristic. Na pitanje sta ce raditi po isteku kazne spremno odgovara: "Putovacu. Od kada sam u zatvoru, stalno sanjam autobuske stanice, vozove, brodove, avione... Nista odredjeno. Ali to je ono sto cu prvo uciniti, a onda ponovo u novinarstvo..."
"Danas"
pise: Imre Sabo
Rade Serbedzija, nakon uspeha u Trstu
Menjao bih sadasnju slavu za ono sto sam bio!
Specijalno za "Danas"
Dve veceri za redom, 21. i 22. decembra, Rade Serbedzija je, u Slovenskom stalnom gledaliscu u Trstu, burnim aplauzima nateran da bezbroj puta izlazi na "bis" i otpeva ili odrecituje jos ponesto. Gostovanju ovog, danas u svetu nesumnjivo najafirmisanijeg glumca iz nasih krajeva, italijanska stampa posvetila je centralna mesta u svojim kulturnim rubrikama.
Jednom ste rekli kako bi sukcesijom trebalo i vama nesto da pripadne jer ste jedan od umetnika koji je stvarao Jugoslaviju i dodali "neka im; meni pripadaju lepe uspomene i secanja a to je nenaplativo". Tu vasu izjavu beogradski Ekonomist naveo je kao primer jugonostalgije - lepih secanja bez mrznje. Je li to korektna interpretacija?
- Tocno, su to moji stavovi. Samo jos malo da pojasnim te stavove koji su dozivjeli razne interpretacije upravo zbog mog jugonostalgicarstva. Ta kvalifikacija sluzi nekima da nas odmah svrstavaju medju nekakve politicke protivnike. To je glupo i neprimjereno. Niko pametan ne sanja o nekoj novoj Jugoslaviji. Nje vjereovatno nece biti nikada vise. "Nostalgicari" samo zele da budu nosioci neke veze medju ljudima u danas razlicitim drzavama.
Na Frankfurtskom sajmu knjiga knjizevnici nekadasnje Jugoslavije formirali su Grupu 99 - za jedinstveni kulturni prostor. Pozoriste i film su nekada imali tu isprepletanost. Ima li kod vas volje da ucestvujete u necem slicnom?
- Ja, nazalost, organizaciono ne pripadam vise tom prostoru. Tako da ne znam ni sta se desava. Vrlo se rijetko susrecem sa ljudima iz moje profesije. Moje misljenje je da je knjizevnicima to lakse. Oni su individualci, pisu sami i potpisuju svojim imenom i prezimenom. U teatru i filmu je drugacija stvar. To su kolektivne umjetnosti, ponekad ljudi koji rade jednu predstavu pripadaju najrazlicitijim politickim opredeljenjima. Ima ih od onih koji mrze nekoga do onih koji vole nekoga. Ali ja ipak mislim da ce se nesto takvo morati desiti. Eto neka vrsta suradnje pocela je na filmu bar time sto se prikazuju najnovija ostvarenja iz drugih sredina. To je vec neka vrsta medjusobnog uvazavanja.
Jeste li vi jedan od onih, koji bi, kako neki kazu, trebalo da podignu spomenik razbijacima nekadasnje zajednicke domovine, jer ste tek nakon odlaska napravili karijeru koja vas je potvrdila kao umetnika u svetskim razmerama?
-Ja bih jos uvjek mijenjao svu svoju "slavu" za onu moju poziciju koju sam imao u Jugoslaviji. Ne samo zbog bivse Jugoslavije i politicke ideje naroda koji su ziveli zajedno, nego zaista zaradi mog licnog statusa, moje licne srece u jednoj zemlji u kojoj sam se bavio svojom profesijom na najbolji moguci nacin. Ja nikada nisam bio onemogucavan da odem i drugde. I ako sada mogu to sto cinim, mogao sam i tada kada sam bio mnogo mladji i prijemciviji za kameru. Za to nikada nisam imao potrebe. Jednostavno to nisam zelio jer sam bio sretan sa svojom profesijom, a imali smo sjajan film, sjajno pozoriste, kazaliste, gledalisce...
Jos cemo doci i do Ljubise Ristica...
- Zasto da ne, imali smo sjajnog Ljubisu Ristica.
Vazi tvrdnja da je Trst poslednji jugoslovenski grad. Ovde ni u vreme najzesceg ratovanja nije bilo medjunacionalnih sukoba. Ovde jos stoji grafit "Zivelo bratstvo i jedninstvo naroda federativne Jugoslavije". Kako je taj Trst vas primio?
- Ja sam Trst dozivljavao kao grad u koji se islo kupovati. Nisam razmisljao o ljudima koji tu zive. Interesantno je da i drugdje u svijetu gdje zive nasi nema medju njima sukoba. Ali ja mislim da je to prevashodno s toga sto je masovno otislo onih ljudi koji se nisu mogli miriti sa situacijama. Nije to samo slucaj nekakvih "Jugoslavena" iz statistike, nego cak i mozda nacionalista, koji su se izmaknuli od tog uzasa. U pitanju su ljudi koji nisu htjeli da ucestvuju u onome sto se zbivalo. A za razliku od njih, oni koji su "napunili" te drzave, koji su dolazili cim su osjetili to nesto novo diktirali su drugacije ponasanje. Samim tim i svojim negativnim nabojima doprinosili su losim stvarima. Ne zelim reci da su sve samo lose stvari. Svuda ima i ponecega pozitivnog. Licno sam protiv svih vlasti, mozda bih izuzeo jedino slovenacke vlasti, ali protiv srpsko-hrvatskih rukovodstava sam od pocetka. Inace sto se tice pitanja kako me je Trst primio, pa vi ste valjda svedok topline i medjusobnog razumjevanja.
Kako "stojite" sa Beogradom. Imate li poziva otuda?
- Kada je sve krenulo ja sam Beograd morao napustiti zbog nemilih i nacionalistickih napada na mene kao i zbog mojih stavova protiv Miloseviceve politike. Ali moram vam reci da od samoga pocetka nikada nisam imao nijedan problem sa ljudima iz moje profesije. Ni jedan jedini glumac, reditelj pa cak ni novinar nije rekao ili napisao protiv mene nijednu ruznu rijec. Uvek su me zvali. Zvali su me i da igram na filmu, i da igram pozorisne predstave. Prije dvije godine imao sam koncerte u Sava centru. To je istina.
Vas angazuju danas najcuveniji svetski reziseri sta u tom kontekstu pripremate novo?
- Imam dva projekta iz Italije. Ja bih najradije prihvatio oba ali se vjerovatno moram odluciti za jedan. Mame me, jer oba predvidjaju da budem interpretator glavne uloge. Ne smem vam reci nista odredjenije. Karijeru pokusavam graditi tako da odrzavam prisustvo u visokoj "A" grupi. Ali isto tako tezim da pronadjem sebi mesto u evropskom autorskom filmu. Postoji jos jedna velika sansa za jedan americko-engleski film, ali je to toliko velika sansa da se ne usudjujem o njoj govoriti doklegod ne postane sasvim izvjesna. Ako se to ostvari bice to uloga u kojoj bih morao pokazati sta zaista vredim.
