Izvor: B92, 20.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"NIN"
Tibor Varadi
Gde je Urosevac
Profesor dr Tibor Varadi, nekadasnji poslanik u Skupstini Srbije i ministar u saveznoj vladi Milana Panica, uputio je pismo Bernaru Kusneru u kome pored ostalog kaze: "Gledajuci u novinama slike Klintonove posete Kosovu, vidim mnostvo ushicenih Albanaca i vidim plakate i natpise u pozadini. Tekstovi su na albanskom i engleskom; ali ne i na srpskom. Vidim FERIZAJ, ali ne vidim srpsko ime istog grada, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ne vidim UROSEVAC. Cini se da je nestajanje srpskog jezika iz javnog prostora opsti trend na Kosovu.
Secam se jedne od prvih zestokih debata (1991) koje smo u eri Slobodana Milosevica imali u Narodnoj skupstini Srbije o sluzbenoj upotrebi jezika. Jedno od pitanja koja su dala povoda teskim sporenjima ticalo se imena naseljenih mesta. Novi predlog zakona je nastojao da ukine koegzistenciju naziva na srpskom jeziku odnosno na manjinskim jezicima. "Urosevac nikada nece biti Ferizaj!"-grmeo je jedan od poslanika. Nekolicina nas je zagovarala stav da se ne moze postici ni etnicki mir ni modernizacija bez koegzistencije naziva koje koriste razliciti ljudi u pojedinim mestima. Smatrali smo da srpski nazivi treba da stoje uporedo sa albanskim, madjarskim, i drugim nazivima. "Subotica" zajedno sa "Szabadka". Ja i pripadam manjini, no zelim da kazem da su amandmane koje sam predlozio - i koji su predvidjali koegzistenciju naziva - potpisali i dva druga poslanika koji su Srbi. Nas amandman nije prosao. Imao sam utisak da je Skupstina Srbije odbila da krene evropskim putem. I dalje tako mislim; ali ako sam u pravu, to znaci da Ferizaj bez Urosevca takodje nije evropski put. Znam da nije lako suprotstaviti se uzavrelim osecanjima i netoleranciji. Poslednjih desetak godina pruzile su i previse dokaza o tome koliko je to tesko. Ali nije nemoguce."
"NIN"
pise: Lidija Kujundzic
Deca rata
Poslednji izvestaj Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju o ljudskim pravima na Kosovu potvrdio je da su deca bila ne samo svedoci i zrtve vec i pocinioci mnogih zlocina.
Sesnaestogodisnja Romkinja Sara (ime i prezime poznati lekarima iz Zavoda za mentalno zdravlje u Beogradu) iz Pristine tek je posle vise od dve nedelje konacno stigla u Posttrauma centar pri Zavodu za mentalno zdravlje u Beogradu. Devojcica nedeljama nije govorila. Potom je Sara progovorila i provodila sate u razgovoru sa lekarima, ali nije bila u stanju da im isprica sta joj se dogodilo krajem jula u porodicnoj kuci u Pristini.
"Pripadnici OVK nasilno su mobilisali Rome kako bi ucestvovali na demonstracijama. Pritisak su vrsili na sve nacine, a Romi su se sklanjali racunajuci da Albanci nece dirati zene i decu", kaze dr Oliver Vidojevic, deciji psihijatar iz Posttrauma centra za decu i omladinu i vodja tima za zastitu dece i omladine od zlostavljanja i zanemarivanja.
Vidjeno i ispricano
U kuci su bile samo Sara i njena dvanaestogodisnja sestra Marija kada je dvadesetak mladih Albanaca (nijedan stariji od 19 godina), koji su se predstavili kao OVK policija, razvalilo zakljucana vrata. Poceli su da vicu i razbijaju sve po kuci, trazeci oca, bracu Sare i Marije. Kako nijednog muskarca nisu nasli, poceli su da sutiraju devojcice.
"Zatim su dva Albanca oborili na pod Saru, pocepali joj odecu", kaze dr Vidojevic i dodaje da bi Sara bila silovana da je Marija nije spasila. Dvanaestogodisnja devojcica dograbila je sa sporeta lonac pun vruce vode koju je izlila na silovatelja. Mladic je poceo da vristi, kao i dvojica koji su drzali Saru. Uplaseni pripadnici OVK policije odmah su pobegli. "Starija devojcica bila je u soku, nesposobna da bilo sta ucini", kaze Vidojevic.
Mladja sestra Marija bila je toliko pribrana da je pomogla Sari umesto da sama pobegne. Devojcice su odmah otputovale kod strica u Skoplje i tako izbegle osvetu svojih mucitelja koji su zapalili njihovu napustenu kucu.
Dvanaestogodisnja Danijela i njena mladja sestra Jasmina iz Suve Reke nisu uspele da pobegnu trojici naoruzanih mladica (17, 18 i 22 godine) u uniformama Oslobodilacke vojske Kosova koji su ih posle cetvorocasovnog silovanja pustili. Poslednji izvestaj o ljudskim pravima na Kosovu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju objavljen 6. decembra potvrdio je da su deca bila ne samo svedoci i zrtve nasilja vec i pocinioci zlocina. Tokom jula i avgusta 1999. godine mladi Albanci (od 14 do 20 godina) izvrsili su vise od 30 bombaskih napada samo u Lipljanu. Broj dece, pre svega albanske, koja su ucestvovala u bombaskim napadima, maltretiranju i zlostavljanju, naveo je americkog predsednika Bila Klintona da uputi apel Albancima. Obracajuci se brizljivo odabranoj publici u Urosevcu, americki predsednik zamolio je Albance, pre svega roditelje i skolarce, da budu tolerantniji prema ostalim etnickim grupama koje zive na Kosovu.
Klintonov apel podstakao je nedavno i Bernara Kusnera, glavnog administratora UN za Kosovo, da izjavi kako su buducnost Kosova deca i da je jedan od "najalarmantnijih trendova", dokumentovan u izvestajima OEBS-a, "porast ucesca maloletnika u krsenju ljudskih prava na Kosovu", sto je posledica desetogodisnje sistematske "politike aparthejda" koji je sprovodila srpska vlast na Kosovu. Medjutim, prvi izvestaj OEBS-a "Vidjeno, ispricano" koji se bavi krsenjem ljudskih prava na Kosovu do 16. juna, tj. roka za demilitarizaciju OVK, jasno sugerise da "nije bilo tragova ravnoteze pocinjenih zloupotreba ljudskih prava - uglavnom je patila populacija kosovskih Albanaca". Medjutim, ono sto nije jasno receno, ali iz izvestaja OEBS-a proizlazi, jeste da nealbanska deca (do 18 godina) nisu tukla starce, bacala bombe... Prema izvestajima OEBS-a, Albancima je bilo najteze tokom vazdusne kampanje NATO-a protiv Jugoslavije kada su ih srpske snage (policija, vojska i paravojske) sistematski terorisale.
Javljeno i zataskano
Verifikatori koji od 20. marta do 16. juna nisu bili na Kosovu utvrdili su na osnovu razgovora sa 2700 albanskih izbeglica u Makedoniji i Albaniji da su za vreme bombardovanja u Jugoslaviji najugrozeniji bili mladi, vojno sposobni kosovski Albanci koji su, kako stoji u izvestaju OEBS-a, cesto ubijani kao "teroristi" samo zato sto su mladi i Albanci. U dodatku 3 uz drugi izvestaj OEBS-a od 225 tela Albanaca, iz 18 masovnih grobnica, navodi se da je identifikovano 15 decaka i pet devojcica. O masovnim grobnicama Srba gotovo da nema nikakvih navoda u izvestajima OEBS-a. Iz izvestaja OEBS ne moze se shvatiti da li su u masovnim grobnicama, otkrivenim 23. i 24. jula u blizini sela Ugljare (opstina Gnjilane) i Pogradje (opstina Gnjilane), sahranjeni Srbi ili Albanci. Navodi se samo da su clanovi Demokratskog saveza Kosova prijavili gde se grobnice nalaze i kada su forenzicari ekshumirali tela ispostavilo se da nijedan muskarac (od 16. do 54. godine) nije bio obrezan. Identifikovani su samo ostaci - Ivana Antanasova iz Maliseva, Djordja i Zorana Zdravkovica iz Glogovca, Stojana Pekica iz Vitine, Slobodana Stevica iz Klokota i Dragana Tomica iz Raniluga koji su kidnapovani 10. jula 1999. Mestani iz sela Glogovca obavestili su Crekveno-narodni odbor u Gnjilanu da su u kidnapovanju ucestvovali - maloletna Sejda N. iz sela Stubline i Mustaf Mustafa, "komandant UCK na tom podrucju", maloletni Ibrahim i njegov stric Zahir iz Kisnog Polja, Ali Trstena iz sela Slakovce, Naman Naziri i Jahir Sabani iz Gadisa i Sadik Cerimi iz Zegovca. Odbor iz Gnjilana dostavio je podatke OEBS-u koji (iz nepoznatih razloga) nisu objavljeni u izvestaju ove organizacije.
Takodje, u izvestaju OEBS-a nema nikakvih podataka o bombaskom napadu na videoteku "Asteriks" koji se dogodio u Gnjilanu 23. avgusta 1999. "Decak od oko petnaes' godina s crne pantalone, zelenu majcu i kacket naopacke, bacio kasikaru kroz vrata", kaze Vitomir Vasic, clan Crkveno-narodnog odbora u Gnjilanu, dodajuci da je sestoro ljudi ranjeno.
"Po mojoj, subjektivnoj estimaciji, rekao bih da od procenjenih 160.000 ljudi koji su napustili Kosovo deca uzrasta do 20 godina cine vise od 40 odsto. Za sve njih se moze reci da su traumatizovani", kaze dr Vidojevic, dodajuci da u Srbiji postoji citava mreza sa vise od 100 punktova koja pomaze deci i mladima. Medjutim, do sada neuropsihijatri, psiholozi, specijalni pedagozi nisu imali nijednu misiju na Kosovu i Metohiji jer se tamo nije moglo otici.
Skriveno i neotkriveno
"Medju pacijentima imao sam Albance koji zive u Beogradu koji su izgubili clana porodice. Na pocetku se ustezu, ali kada vide da se mi prema njima ponasamo profesionalno, sve dodje na svoje mesto", kaze dr Vidojevic. Lekari sa Klinike za neurologiju i psihijatriju dece i omladine nisu imali puno pacjenata sa Kosova, u odnosu na broj raseljenih lica, ali to ne znaci da deca nemaju ozbiljnih problema.
"Roditelji pritisnuti teskim egzistencijalnim problemima i priviknuti na dugogodisnju patnju, ne uocavaju decije probleme i ne vode ih kod lekara jer smatraju da ce probleme prevazici ukoliko im pruze dovoljno roditeljske paznje", kaze docent Aneta Lakic, neuropsihijatar na Klinici za neurologiju i psihijatriju dece i omladine. Osim toga, mnoga deca simptome posttraumatskog stresa ne pokazuju odmah. Desetogodisnjem Igoru, dugogodisnjem pacijentu Zavoda za mentalno zdravlje, nije se pogorsavalo stanje iako je znao da je njegov stariji brat ziv izgoreo od kasetne bombe - sve dok majka nije izgubila svu snagu prikrivajuci svoj bol za poginulim sinom.
Dvanaestogodisnja Marija koja je spasila svoju stariju sestru Saru nije dovedena u Posttrauma centar u Beogradu iako je bila ne samo zrtva vec i sama postala nasilnik. Njeni roditelji smatraju da je, zahvaljujuci svom temperamentu i godinama, Marija lako "prebrodila" traumu. Cesto se dogadja da roditelji "dvostrukih izbeglica" veruju da je njihovoj deci koja su bila prinudjena da napustaju svoje domove u Hrvatskoj i Bosni, lakse podneti izbeglistvo sa Kosova jer je "prvi put najteze", a osim toga Kosovo im nikada nije postalo "pravi dom".
Iako nema gotovo nikakvog smisla razvrstavati deciju nesrecu, pokazalo se da suicidne namere najcesce imaju ona deca koja su, iako tesko ranjena, prezivela pogibiju svojih najblizih, postala invalidna. O patnjama te dece mogu da svedoce dr Lejn Dzons, britanski deciji psihijatar, koja je radila u oblasti oko Drenice, kao i doktori koji rade u saradnji sa svojim kolegama iz Zavoda za mentalno zdravlje u Beogradu.
"Deca o kojoj govorimo nisu bolesna vec su prezivela izuzetno teske dogadjaje i njihova reakcija je potpuno normalna", kaze dr Vidojevic. Upitan za broj dece koja su sa Kosova primljena u Posttrauma centar, pozvao se na "lekarsku tajnu" uz objasnjenje da mnogi roditelji prosto zahtevaju anonimnost. "Kao lekarima, oni nama kazu odakle su ali se boje da ce biti u situaciji da se prinudno vracaju na Kosovo."
