Izvor: B92, 19.Dec.1999, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pregled stampe

"Vreme

pise: Ljubomir Zivkov

Unutrasnji neprijatelj

Jutros sam dileru na Bajlonijevoj pijaci vratio devedeset dinara. Ne znajuci sta je potpredsednik Vlade kazao u petak - da ce krivicno odgovarati svako ko marku bude menjao po kursu visem od 15 dinara - u nedelju sam prodao dvadeset maraka (kurs je bio 19,5). Diler mene nije mogao da nadje, a u njegovom je interesu, isto kao i u mom, da se iskusuramo po Tomicevom kursu dok nismo obojica >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dospeli tamo kud nam je mesto.

A da smo delo izvrsili, izvrsili smo, usred bela dana, naocigled desetina svedoka: za mojih 20 maraka - otkud meni tolike marke, otkud meni uopste marke, i to ce se pitanje zaostriti kako na saslusanju u 29. novembra tako i na sudu! - dao mi je 390 dinara. Obicno stoji na ulazu u pijacu, sad dodjem, nikog ispred te radnje...

Je li u istraznom zatvoru ili je po kratkom postupku vec dobio svoje? "Preprodavac deviza osudjen na cetrnaest godina robije", "U raciji na Bajlonijevoj pijaci uhapseno sedamnaest dilera i sto dvadeset gradjana", "Dolijali preprodavci, ali i musterije". U kosmaru naslova koji su mi proletali kroz glavu izdvajao se naslov iz "Novosti" - PROPEVAO MARKODILER i podnaslov: "Na poduzem spisku saucesnika i slavni novinar takozvanog nezavisnog nedeljnika"...

Nije on uhapsen, kako da bude uhapsen kad je on supovac koji je snimao glasove (zasto ne i lica, ima tih fotoaparata velicine oveceg dugmeta; ima i moje otiske na markama!) onih kojima preticu devize, pa dolaze na pijacu i za istu kolicinu maraka izvlace sve vise i vise dinara ne hajuci za stetu koju nanose privredi i buducim pokolenjima!

Vrhunac moje dosadasnje imaginacije bio je da zamislim agenta u civilu kako prilazi dileru gradeci se da je obican gradjanin koji menja poslednjih deset maraka, a onda, kad mu diler u ruku cusne vec pripremljen svezanj dinara, samo skljocne lisicama i povuce prestupnika ka marici koja se tu odnekud stvori...

Krivicno ce odgovarati i oni koji prodaju marku skuplje od petnaest dinara, potpredsednik je tu jasan i potpuno pravican, prema tome, zamke se u interesu pravde moraju postavljati i gradjanima! Potonji sebe toliko zale kad god moraju da prodaju devize da im njihovo vlastito krivicno delo nije uopste na pameti, a oni su jos krivlji nego nevoljnici koji na rubovima pijaca zebu sa svojim vecitim "zzzzzzz....".

Sta ako me sada, dok pokusavam da zataskam nedeljni delikt, snima skrivena kamera Ministarstva unutrasnjih poslova? Sta mi je trebalo da se vracam na mesto zlocina i da popravljam ono sto sam u neznanju ucinio? Covece, ko te pita za neznanje, ucio si, znao si i na latinskom, da neznanje nikoga ne opravdava, ne mozes ti nekoga ubiti i reci: "Jao, nisam citao Krivicni zakonik, da sam znao, pucao bih zrtvi u noge, eventualno u ruke..." Tako i ovo. Izjava potpredsednika vlade ima zakonsku snagu, stupa na snagu danom objavljivanja i vsjo! Divlja kupoprodaja deviza ni ranije nije bila dopustena, stoga ova zakonska odredba sigurno vazi i retroaktivno, pa da, svi koji su devize prodavali po ma kojoj ceni bice izvedeni pred lice pravde, s tim sto ce oni za koje se ispostavi da su marku prodavali po tri dinara i slicno, pre par godina, biti samo prekrsajno i uslovno kaznjavani, docim ce ovi kojima je i petnaest dinara bilo malo biti krivicno gonjeni i smesta poslati na izdrzavanje kazne.

Moji roditelji ne citaju novine, zemlju su dali u arendu i novac su dobili u markama, nemam mobilni, nista im nisam javio nego sam kad je krenulo natraske mislio samo na svoju kozu... Majko moja, koja si mozda vec u CZ- u ili u Pozarevcu, gde ti je sin sluzio vojni rok, jesu li ti negve hladne, je li kugla teska, majko, barem da su babu uhapsili, on je u nekoliko navrata lezao zbog obaveze, ali ti si htela licno da zamenis marke, verovatno si trazila dvadeset dinara, ne znajuci da je kurs petnaest, mozda ti bas sada u celiju unose neko drap jelo, pa i petnaest je mnogo, majko, promisli sama...

U magnovenju (tako se kaze, premda niko ne zna sta je tacno magnovenje) ugledah dilera. Isti kao i uvek. Sasvim nezlostavljan, nemodar... Ili je odmah sve priznao, ili je, a sve vise mislim da jeste, kleti supovac koji treba da privede jos pedeset prestupnika pre nego sto dobije unapredjenje. Kazem mu da mi je u nedelju dao devedeset dinara vise. Kako to?... On meni dao vise?! Obicno mu se to ne desava, ali ako sam ja siguran... Jesam siguran, prozirem te, ptico... Ako se i ovo snima, neka se vidi da sam razliku vratio, da sam kurs od petnaest dinara na delu podrzao, ma i sa trodnevnim zakasnjenjem, pa ako mi okruzni sudija to uzme kao olaksavajucu okolnost, hvala mu.

Idem kuci da telefoniram roditeljima (mozda i samo ocu), pa se vracam na pijacu da prodam jos sto maraka. Dileri se - ili agenti-provokatori - i dalje drze kursa od devetnaest i vise dinara, gaze bestidno po onome sto je potpredsednik propisao, narod se u vecitoj svojoj lakomosti peca na cetiri-pet dinara koje ce odrobijati u najskorije vreme. Stotku cu prodati ne za petnaest nego za cetrnaest dinara, mozda i za manje, a one koji se budu iscudjavali upamticu (vec imam upamceno nekoliko licnih opisa) za slucaj da u predstojecoj seriji sudskih procesa koji put budem pozvan kao svedok. Nisam jedini koji bi organe gonjenja mogao da navede na pravi trag, svako od nas vidja i one koji zuje i one koji se raspituju za kurs, i jedni i drugi jednako su krivi. Mogao bih da ih slikam, fotografisem toboze Knez-Mihailovu ili Skadarliju, pa negative odnesem u SUP, ali morao bih bar za film da dobijem nesto para, a i za svakog uhapsenog trebalo bi da sledi neki poen. Ne toliko zbog mene koji u okviru svojih mogucnosti uvek rado pomazem zakonu, koliko zbog drugih koji bi - kad bi znali da nalazacu sledi vredna nagrada - masovno prijavljivali osumnjicene i pribavljali dokazni materijal.

Milicija mozda i zna sve prekoracioce kursa, ali ne moze da ih sve zatekne na delu: protiv unutrasnjeg neprijatelja koji smo, iskreno, svi mi, uspecemo jedino ako se ujedinimo i ako u nedelji borbe protiv rajhs-marke cvorovicevski procesljamo svako svoj komsiluk. Drzava bi morala jamciti tajnost dostave, barem dok dostavljastvo ne dobije ugled koji inace zasluzuje, gradjaninu koji prijavi vise do, na primer, deset prekrsilaca pripadala bi odgovarajuca premija i ljudi onda ne bi zvali roditelje da ih upozore na opasnost hapsenja... Dobro, mozda ih ne bi bas podstrekavali da prodaju marke za devetnaest dinara, ali kad bi ih zatekli na delu, smesta bi ih prijavljivali nadleznima: "Majko, ovo cinim za tvoje dobro, i ti bi mene prijavila da sam kojim slucajem ja krenuo stranputicom."

"Vreme"

pise: Bogdan Tirnanic

Beograd, post festum

Jedan austrijski reditelj, inace covek naseg porekla, snima celovecernji dokumentarni film o posleratnom Beogradu. Uglavnom tako sto razgovara sa ljudima. Dobijam poruku kako bi zeleo da se susretne i sa mojom malenkoscu. Ajd, sta se moze. Nalazimo se u "Plavom jahacu". Njegov producent mi salje flasu viskija. Ali se odlucujemo za caj od nane. Jer je deset izjutra. Reditelj je fin momak. Svoja pitanja formulise obzirno, vise su to naznake, nema u njima niceg "amanpurovskog". Neke se teme ipak ne mogu preskociti. Tako on pita postoji li srpska kolektivna krivica. Onda se ja prisetim necega sto cu tek kasnije procitati u nekim novinama, a tice se kolektivne paranoje. Neko ko se ocito u to razume kaze tamo, u tim novinama, da je kolektivna paranoja prosti zbir individualnih paranoja; ne postoji generalno lud narod, ali ima naroda u kojima je broj ludaka priblizan broju stanovnika. Pa se, je li, glede pitanja, izjasnim u smislu da se o kolektivnoj srpskoj krivici moze govoriti samo kao o zbiru individualnih krivica nekih 10 miliona Srba.

Austrijski reditelj zakljucuje da je, po mom misljenju, svaki Srbin pojedinacno kriv za Kosovo, za rat, za razaranje, bedu i propadanje, u krajnjem kontekstu za autisticku politiku koja nas je konacno dovela tamo gde jesmo. Ne. Srbin je kao pojedinac, pravno gledano, ali i po logici stvari, savrseno nevin oko svega pomenutog. Individualna krivica svakog Srbina, ona cije je postojanje izvan svakog spora, odnosi se jedino na njega samog; on je kriv iskljucivo sebi. Samo je tako moglo da se dogodi ono sto se dogodilo, a sve se dogodilo zato sto smo, svako za sebe, zdusno radili da postanemo krpe.

Nakon razgovora uzmem onaj viski i vracam se kuci. Treba da kupim hleb i, mozda, hladnu "kokisku". Ali nije moguce uci ni u jednu od obliznjih prodavnica. Pred svakom se, po nesnosnoj kisi i uzasnom vetru (akademiku Simovicu odnelo kapu i kisobran, vid'o ja), nakitio kilometarski red ponosnog nebeskog naroda, na prvi pogled potisten, jadan, onako smrznut i mokar, no, oseca se to, pritajeno agresivan, na oprezu, sumnjicav. Naculo se da ce stici zejtin. Mada mi je i sama pomisao na takav nacin ishrane odvratna, radije bih presao na povrce bareno u neosoljenoj vodi nego sto bih iskusavao svoje prosirene vene za flasu zejtina. Pomisljam da doviknem redu: "Predji na kuvanu sargarepu, s....!" Ali, nesto mi se ne umire u to tmurno jesenje prepodne. Jer znam da bih od strane reda (dvosmislen termin) bio prokazen kao NATO-provokator, izdajnik i sluga mrskog neprijatelja. U najboljem slucaju morao bih da saslusam predavanje o tome kako su ovakve pojave - naime, to da nema zejtina - razumljive i prirodne zbog nepravednih sankcija, koje pogadjaju i nase sportiste, nase "zlatne momke", a nisu nicim izazvane, kao ni zlocinacka agresija posle koje je akcenat na obnovi i izgradnji zemlje. Za divno cudo, sve je to tacno ili moze biti. Ono o Milu i Dodiku, sto red takodje zna da izdeklamuje, vec nije.

No, svejedno, stvar je u tome sto ja ne verujem da red zbilja misli tako. Red nije patriotska kategorija, on je skup jadnika u potrazi za flasom zejtina ili "kurtonom" mleka. Sve price koje red smisli (ili mu ga smisle) samo su kolektivno opravdanje individualnih ponizenja svakog "punopravnog clana" doticnog reda. Opravdavati sopstveno ponizenje je najveca moguca izdaja sebe. Samo onaj ko se ne dokopa flase zejtina ima neku sansu da ponovo postane covek; onaj koji je, pak, imao "srecu" da pazari doticnu flasu, platio ju je od glave do pete, u celosti svog nistavila koje ce postati njegova "nova priroda".

Istog dana - a da jos nije otkucalo podne - stigao benzin u pumpu ispred moje kuce. To je na Kalemegdanu. Red se, dok dlanom o dlan, otegao do Terazija. Dalje nisam proveravao. Vlada veselo raspolozenje (kvalitativna razlika na relaciji zejtin-benzin): svi izasli iz svojih automobila, caskaju, upoznaju se, uskoro ce neko da skokne po pivo. Mnogi iz reda me pozdravljaju, faca sam ja, nego sta. Ali sam i mnogo pokvaren: idem da cekam zejtin, kazem tim ljudima sto u redu cekaju na benzin. Oni imaju razumevanja, nece da me zadrzavaju.

Dok sam, po obicaju, obisao nekoliko "kulturnih institucija" vec se smracilo, od ulicne rasvete ni jok, te, mada je pomrcina bila "gusta kao testo", ipak lako opazih da se red nije smanjio. Samo se promenila njegova priroda: malo-malo, na svakih desetak metara, makljaza i teranje mrtve majke-kurve u ono mesto. Oni koji su, radosni sto ce se mozda dokopati benzina, pili u podne pivo iz iste flase, pretvorise se, tek sto pade sumrak, u ljute neprijatelje, spremne na pesnicu, bonsek, cakiju ili ono gvozdje sto pravi bum-bum.

Tada sam spoznao gde je dno (samo)ponizenja, kako ponizenje zavrsava u redu zdruzenih izdajnika sebe samih. Ono zavrsava samo na jedan nacin: metamorfozom ponizenog u uvredjenog, to jest, prakticno gledajuci, ubistvom drugog ponizenog, koji je kriv za sve i clan je izdajnicke opozicije (ili je pristalica "komunjarskog rezima", kako vec zapadne). Kada se jednog dana ubije za kantu benzina uz prigodan patriotski poklic, nakon toga je sve moguce ili - sto bi rekao onaj ruski pisac kriminalistickih romana - ako nema benzina, sve je dozvoljeno. Nije se dogodilo tog dana kada sam se u "Plavom jahacu" susreo sa austrijskim rediteljem koji snima celovecernji dokumentarni film o posleratnom Beogradu. Ali ce se dogoditi nekog drugog dana, sutra. Tog dana sam konacno stigao kuci i otvorio onu flasu viskija. Osecao sam se kao car, sto ne znaci da se nisam osecao bedno. Jer - znate - ja nabavljam zejtin ispod ruke.