Izvor: B92, 18.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Glas javnosti"
pise: B. Jager
Kako ce u iducoj godini proci veci budzetski potrosaci: MUP prvi na listi
Najvise para iz republickog budzeta za narednu godinu, vise od 6,5 milijardi dinara, dobice Ministarstvo unutrasnjih poslova. Zatim sledi Ministarstvo prosvete sa 5,2 milijarde, pa Ministarstvo za brigu o porodici kojem ce pripasti 2,48 milijardi dinara i Ministarstvo za vise i visoko obrazovanje, za koje su rezervisane 2,3 milijarde dinara. Za >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << plate u MUP, koje izmedju ostalog ne kasne, u iducoj godini poreski obveznici ce izdvojiti vise od 4,8 milijardi dinara, dok ce za zarade zaposlenih u osnovnom obrazovanju iz budzeta biti izdvojeno nesto vise od 2,8 milijardi dinara. Inace prosvetari ce do kraja ove budzetske godine, tacnije do 31. januara 2000, primiti tek prvi deo novembarske plate iz 1999. Zaposlenima u srednjem obrazovanju u budzetskoj kasi za zarade u narednoj godini namenjena je suma od 1,7 milijardi dinara, a univerzitetskom kadru od 1,15 milijardi dinara. Oni ce, inace, u januaru iduce godine primiti prvi deo ovogodisnje oktobarske zarade. Za Policijsku akademiju iz republickog budzeta u 2000. bice izdvojeno 65 miliona dinara, a za posebne namene MUP (nabavku odece i zastitnih sredstava - od slemova, prsluka i ostalog do najprioritetnije opreme) vise od 935 miliona dinara. Istovremeno, posebnim namenama u ucenickom standardu pripasce 100 miliona dinara, za ucenicke kredite, talente i stipendije 75,9 miliona dinara, dok ce za posebne namene u studentskom standardu budzet izdvojiti 344,9, a za studentske kredite, talente i stipendije 99,7 miliona dinara. Deca vrede 2,47 milijardi dinara, koliko je u budzetu planirano za ostvarivanje prava u oblasti drustvene brige o deci u narednoj godini. Inace, u raspodelu para iz republicke kase usli su i izbori i troskovi njihovog sprovodjenja i planirani su u iznosu od 50 miliona dinara.
"Danas"
pise: Aleksandar Arsenijevic
Goran Markovic, filmski i pozorisni reziser: Izjedamo se medjusobno, zatvoreni u karantin (odlomak)
Posle niza igranih filmova i pozorisnih komada, Goran Markovic se vratio svojoj prvoj ljubavi, dokumentarnom filmu. "Poludeli ljudi", film o vremenu kada su gradjani Srbije ispoljili zadivljujucu kolicinu pozitivne energije koja se u medjuvremenu nazalost bespovratno istopila, bio je neposredan povod za ovaj razgovor.
- Pre igranih filmova dugo sam radio dokumentarne emisije na televiziji. Snimio sam oko pedeset dokumentaraca sto je za mene predstavljalo znacajno iskustvo. Dokumentarni film jedna je od naznacajnijih stvari kojima sam se bavio u zivotu. Poslednjih nekoliko godina posvetio sam se radu u pozoristu, pisuci i rezirajuci komade koji se trenutno nalaze na repertoaru nekih beogradskih pozorisnih kuca. Medjutim, uprkos tome ostao sam veran dokumentarcu. U produkciji Radija B92 snimio sam "Poludele ljude" iz osnovne potrebe da odrzim kontinuitet svog filmskog stvaralastva, kaze Markovic.
Kako sa ove vremenske distance gledate na dogadjaje kojima se ovaj film bavi?
- Film "Poludeli ljudi" je uspeo da konzervira jednu energiju nastalu iz gradjanske pobune u Srbiji. To je dokument o necemu sto je davno proslo i vise lici na fosilne ostatke jedne do tada nevidjene gradjanske Srbije, koja je smogla snage da se odupre totalitarnom rezimu i sveopstem beznadju. Gledajuci tih 110 sati snimljenog materijala iz kojeg je nastao cetrdesetominutni film "Poludeli ljudi", bio sam istovremeno uzbudjen i ponosan na svoj narod. Ono sto je usledilo bilo je razocaranje nastalo iz cinjenice da kada se film pojavio ta pozitivna energija vise nije postojala. Srbijom i Beogradom zavladala je apatija, koja je prisutna i danas, a sto je rezultiralo svim ovim sto nam se dogadja, tako da sam sada na putu da napravim novi film.
Da li je to nastavak prethodnog filma?
- Ovim filmom pokusavam da zaceprkam po necemu sto predstavlja fundamentalni problem ovog drustva, a to je formiranje gradjanske svesti i budjenje osecanja slobode. Po meni to osecanje je individualno i nema nikakve veze sa politikom, narocito ne sa dnevnopolitickim dogadjajima, vec predstavlja svojevrstan psiholoski proces, koji nastojim da istrazim.
Poslednjih godina u Srbiji je evidentna represija rezima nad gradjanima i medijima. Da li se represija sprovodi protiv filmskih stvaralaca?
- Represija prema umetnicima je mnogo manja nego prema gradjanima, koji ne mogu normalno da zive, a to je ipak mnogo tragicnije. Na filmske stvaraoce nema nekog velikog pritiska, iz prostog razloga sto se vec duze vreme gotovo i ne snima, a i to sto se snima je bezopasno za rezim. Problem filmskih stvaralaca je cinjenica da ne mogu da stvaraju u regularnim uslovima, jer je unistena privreda uslovila da za filmsko stvaralastvo nema sredstava, cak je i trziste bukvalno unisteno. Sve to je uslovilo da je biti reziser u ovoj zemlji isto sto i biti pripadnik nekog davno izumrlog naroda. Medjutim, mnogo dramaticnije je ono sto se desava sa gradjanima ove zemlje, posebno sa mladim ljudima.
Veliki broj mladih visokoobrazovanih ljudi, medju kojima su i mnogi umetnici, odlaze iz zemlje. U kojoj meri se to tice buducnosti filmske umetnosti?
- Cinjenica je da je zemlju napustilo mnogo mladih glumaca. Medjutim, najveca je tragedija sto se oni u emigraciji vise ne bave glumom, vec rade neke nizerazredne poslove. Odlazak mladih, obrazovanih i talentovanih ljudi mnogo je veca tregedija za ovu zemlju od bombardovanja privrednih objekata i infrastrukture. Neophodno je napraviti most izmedju onih koji su ostali i njih koji su napustili zemlju, kako bi se nekako nadoknadila praznina koja je nastala njihovim odlaskom. Glavni problem koji je nastao u ovoj zemlji jeste taj sto je odlaskom mladih i skolovanih zabokrecina pocela da izbija na povrsinu. Nama se dogadja to da oni koji to nicim ne zasluzuju pocinju da zauzimaju kljucne pozicije u drustvu, dok sposobni i obrazovani bivaju primorani na dobrovoljni egzil ili bivaju potisnuti na margine.
Znaci li to da se nalazimo u svojevrsnom sabirnom centru, gde nam teska kamena ploca, sa jedne strane, onemogucava povratak, dok na drugoj strani ne naziremo put napred.
- Snimio sam film "Sabirni centar", ali nesto pre sam snimio i "Variola veru". Smatram da je nasa trenutna situacija mnogo bliza ovom filmu i situaciji koju obradjuje. Svi mi se nalazimo u nekakvom karantinu, i tako zatvoreni se medjusobno izjedamo, kao ljudi u karantinu za vreme epidemije. Istovremeno, sa spoljasnje strane pritisnuti smo drugom vrstom nasilja, sto je prouzrokovalo da nasa ukupna situacija postane neizdrziva. Zanimljivo je da je epidemija velikih boginja bila 1972. godine, dok sam film o tome snimio deset godina kasnije, a ovo sto nam se dogadja takodje pocinje nakon deset godina, tako da desetogodisnji ciklusi epidemija dobijaju oblik nekakvog pravila. Zbog toga mislim da je nasa trenutna situacija najslicnija toj velikoj zarazi koja kod nas bez prestanka traje gotovo citavu deceniju.
Radeci na novom dokumentarnom filmu proputovali ste gotovo celu unutrasnjost Srbije. Mnogi smatraju da je sto se tice drustvenih procesa tzv. provincija prevazisla Beograd. Sta vi mislite o tome?
- I ja zastupam to misljenje. Snimajuci ovaj film uverio sam se da je takozvana provincija mnogo zivotnija i znacajnija od onoga sto smo navikli da nazivamo centrom. Beograd je trenutno u potpunoj depresiji i apatiji, sto ga cini neupotrebljivim. Ljudi u provinciji sve vise teze ka tome da zive kao ljudi. Kako je doslo do tog paradoksa - ne znam, ali cinjenica je da su nekadasnja tradicionalna uporista rezima postali centri slobode, kao i da su mesta koja su svojevremeno vazila za sinonim camotinje duha postala jezgra slobodne misli.
