Izvor: B92, 16.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas"
pise: Ranko Munitic
Kako sam postao memoarista i - politicki emigrant!
Mis oko zadremalog macora
Eh, Zagreb, moj crni WONDERLAND, predeo cuda koja u sebi uvek imaju (u najboljem slucaju) poneceg crnohumornog! Tamo sam, davne 1972, dva casa i kusur minuta proveo kao clan SKJ (kada su me, povodom pisanja o Makovom "WR misterije organizma", u Drustvu filmskih radnika, stotridesetak minuta castili "drugarskom kritikom" i iscekivanjem >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mog "samokritickog pokajanja", da bi se onda ustanovilo kako R. M. uopste nije clan partije!). Tamo sam sada, tekuce 1999, jednim udarcem proglasen memoaristom i - poilitickim emigrantom! Cuda se, crnomanjasta, nastavljaju. Ovo poslednje vezano je za zabavnu zagrebacku reviju "Globus". Reviju gde nedavno (februar 1999), u poduzem napisu o filmovima bivse SFRJ koji su jos uvek pod embargom, uz mnostvo drugih gresaka, prekrstise Zafranovicev igrenjak "Vecernja zvona" u "Ponocna zvona", odajuci ljupko nepoznavanje i Lordanove filmografije i majstorije (o gospodinu Falstafu) iz opusa Orsona Velsa. Ukratko, razonodno stivo. E, sada se, u jednom od novih brojeva, "Globus" hvata u kostac s gospodinom Krlezom i sudbinom njegovog lika, dela, ugleda, imovine i svega ostalog usred po-drugi-put-nezavisne-drzave Hrvatske. Da bi se, u jednom pasusu, moglo procitati i sledece: "Ozbiljnijega pozivanja na Krlezu nema, koliko znam, ni u zapisima brojnih hrvatskih pisaca i intelektualaca koje je razvoj dogadjaja u ovom desetljecu odveo u inostranstvo. Uz jednu iznimku: za malu skupinu politickih emigranata u Srbiji Krleza je bio kao cvrsto sidro koje ih povezuje s domovinom, kao spona koja onemogucuje posvemasnji prekid ili, eventualno, opravdava izbjegavanje takva raskida. O tome svjedoce tekstovi Gorana Babica (iz 1993) i Ranka Munitica (u upravo objavljenim memoarima)..." Vrhunski informativan pasus! Saznajem, eto, da G. Babic i ja cinimo "skupinu", malu - no ipak "skupinu". Saznajem da izmedju nas dvojice, gle, postoji nekakva slicnost, dovoljna da sacinimo "malu skupinu" s etiketom "politicki emigranti u Srbiji". Saznajem i da sam napisao memoare. Da sam ni vise ni manje nego memoarista, plus - u politickoj emigraciji! Pa, redom, cvoric bi se dao rasplesti otprilike ovako. Nikakve memoare pisao niti napisao nisam, a sto "Globus" verovatno misli na knjigu "Filmski neprijatelji" (1999, nastavak "Filmskih prijatelja" iz 1997), kazuje da ni jednu ni drugu nisu prelistali, najverovatnije ni videli (eh, svemocno rekla-kazala!). Da su prelistavali, saznali bi da je rec o desifrovanju (putem sopstvenog primera) sudbine filmskog kriticara na ovim prostorima - a to je za "memoare" premalo (ipak, hvala na komplimentu!). Kad je pak o emigraciji rec, pa jos politickoj, bojim se da "Globusu" izmice znacenje reci emigrant: to je covek koji je iz svoje zemlje otisao u neku drugu zemlju. Ja, medjutim, ni u kakvu drugu zemlju nisam otisao, jos zivim u "staroj" zemlji i domovini - Jugoslaviji, izmenjenoj, manjoj, da, ali Jugoslaviji. Pa u vezi te moje nepromenjene zemlje odnosno domovine, bedasto (u najboljem slucaju) zvuce "teze" o nekakvom "cvrstom sidru", "sponi", "povezivanju", "onemogucavanju posvemasnjeg raskida" ili "izbjegavanju takvog raskida". Ja sam (o cemu, uz ostalo, svedoce i "Filmski neprijatelji") raskinuo s jednim delom Jugoslavije, raskinuo prilicno definitivno - bez potrebe za "sidrom" i "sponama", a sa svim tim Krleza (opet, vidi se u knjizi) nema veze. Sto su pak iz moje domovine neki drugi otisli, osamostalivsi se, mogao bi biti cin njihove emigracije. No to sa mnom nema veze. Ali cela ova sitna smejurija ne bi me nagnala na pisanje. U pitanju je nesto drugo, neko veci i znacajniji od "Globusa" i svih nas iz ovog "slucajcica": licno gospodin Krleza s kojim (bez obzira na patetican ton "Globusovog" napisa i potresne fotografije "devastirane" Krlezine vile na Gvozdu) po-drugi-put-nezavisna-drzava Hrvatska ne zna sta bi i kako bi. Pa se oko njega (cak i u ovako briznom napisu) vrti kao mis oko zadremalog macora. Silan oprez tekstopisca da ne pretera u brizi oko Krleze citljiv je u svakom retku, najcitljiviji u bojazljivoj odrednici "nas mozda najveci pisac", bedastoj odrednici, jasno, jer ko je to "mozda" veci od Krleze, zar Senoa, ili Kumicic, ili Kovacic, neke novije knjizevne "ustasluke" (izraz Igora Mandica) da i ne pominjem? A dvolicnost "Globusovog" novinara pisti iz pokusaja da se vruc kesten prebaci u tudje krilo: "A gdje ste bili prije? Onda kada je Gvozd trebalo cuvati od vasih nalogodavaca?", pise on tugujuci nad Krlezinom usudom u toku devedesetih, umesto da pitanje postavi posteno, u prvom licu - "A gdje smo bili prije, onda kada je Gvozd trebalo cuvati od nasih nalogodavaca?"... U tome je nevolja. Miroslav Krleza, jedan od knjizevnih velikana van ogranicenja prostora i vremena, postoji za "svoju domovinu" kao narastajuca nepogoda: najpre kao "zilava zlundra" koju zagrebacki panduri dvadesetih i tridesetih nisu uspevali primiriti, onda kao provokacija pod zastitom Jugoslavije i KPJ, pa kao metastaza celog hrvatskog XX veka, sada pak sa sansom da postane milenijumski PAIN IN THE ASS hrvatstva i nazora njegove vecine. U tome je Krlezina velicina - i aktuelno prokletstvo. Pisac o kom se javno i trezno 1993. godine izrice knjizevna presuda s argumentom - "on nista lijepo nije napisao o mom narodu!", ne samo da moze vec i mora ocekivati najgore. Barem od "svog naroda". I tu pomoci nema. Srecom, medjutim - pomoci ne treba. Krleza-covek je mrtav (stari lisac, umro je na vreme!), Krlezi-piscu niko nista ne moze oduzeti od velicine i trajnosti. Moze samo oko svega bivati jos vece, jos trajnije bruke. Bruke koja s Krlezinom velicinom ima jedino posredne, posledicne veze. "Slucaj" je davno resio drugi mudrac pitanjem - "HOCU LI BITI MANJE RUZAN AKO RAZBIJEM OGLEDALO?"
"Blic"
pise: Tatjana Njezic
Intervju sa Davidom Albaharijem Suludi talenat Beogradjana
"U vreme NATO bombardovanja Jugoslavije jedino sam mogao da pisem kratke forme. Jer, dok je trajao rat ta sazeta prica mi je vracala veru u normalnost sveta, i u tim trenucima nalazio sam utehu u koncentraciji i masti koje mogu da uoblice tu proznu minijaturu", rekao je David Albahari komentarisuci upravo objavljenu knjigu "Neobicne price" u izdanju "Stubova kulture". U vreme NATO bombardovanja vi ste vec izvesno vreme ziveli u Kanadi. Kako su stvari izgledale iz tamosnje perspektive?
- Mesalo se tu nekoliko osecanja. Jedno od njih se odnosilo na cinjenicu da u takvoj situaciji fizicka udaljenost ne predstavlja neku posebnu zastitu. Jer, te bombe nisu odjekivale spolja vec u meni i u svakome od nasih ljudi ko je bio tamo. Sa druge strane vrlo je prisutan bio osecaj grize savesti sto covek u tom trenutku nije u Beogradu. Mozda to zvuci nadrealno, ali je bilo tako. Znate, to mnostvo jakih i, na izvestan nacin, kontradiktornih osecanja moglo se primetiti u gotovo svim ljudima sa ovog podneblja. Medjutim, paradoksalno, najvise od svega, pritiskalo me osecanje da se cinom bombardovanja rusi svet u toj drugoj sredini iz koje je strela i odapeta. Neke osnovne tamosnje vrednosti bile su zrtve iste te agresije.
Sta se rusilo, o kojim vrednostima govorite?
- Rusilo se ono sto sam smatrao kao neprikosnovene vrednosti demokratije. Odjednom sam, u toj situaciji, postao svestan sa koliko lakoce se ruse nacela slobode, javnog govora, razlicitog misljenja... Prisustvovao sam medijskoj propagandi za koju je nekada, kako su oni tvrdili, samo totalitaran sistem bio sposoban. Postalo je ocigledno da se svaka vlast i svaka drzava, bez obzira na ideoloski sistem, ponasaju vrlo slicno, kada im to zatreba.
Ako bi smo stvari sagledali sa knjizevne tacke gledista, kom zanru bi pripadala ova nasa, jugoslovenska stvarnost?
- Roman u nastavcima. I to govorim sa odredjenim zaljenjem, jer mnogi od takvih romana postaju sve sumorniji i gori kako nastavci odmicu.
U prici "Istrazivac", iz ove najnovije zbirke, govorite o strahu od dodira sa istinom stvarnosti. Mislite li da je i to jedan od uzroka sto jos uvek nismo nacisto sa definisanjem autorstva nase sadasnjice?
- Svakako da jeste. Sigurno bi se moglo govoriti o raznim svesnim, nesvesnim, patoloskim i ko zna kakvim sve strahovima od realnosti. Ali, iscurelo je vreme. Baviti se time bio bi cist luksuz u ovom casu. Treba poci od cinjenice da sem realnosti ne postoji nista drugo. Suocavanje je neminovno!
Sta karakterise jugoslovensku realnost?
- O tome mogu govoriti iz perspektive mog osecanja Beograda. Naime, ono sto odlikuje stvarnost ovog grada jeste neki suludi talenat Beograda da uprkos svemu nadidje vlastitu realnost. Postoji zadivljujuca, ali i zastrasujuca sposobnost ovih ljudi ovde da budu jaci od cinjenica u kojima zive.
Jeste li vi to optimista?
- Jesam.
Kao u onoj vasoj prici u kojoj je pesma mocnija od smrti?
- I o pevacu koji se odupire naletima umiranja. Citano iz koda te simbolike, pesma - i sve ono sto ona znaci, jeste vrlo mocna bez obzira na sve koji hoce da je uguse.
