Izvor: B92, 15.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas"
No longer end not yet
Poslednji put u Parizu
pise: Borka Pavicevic
"Tamna rupa", vir, ponor, "smrtna spirala", "pijavica" koja tutnji "ovim nasim prostorima", a koja se, naravno, racionalno veoma lako da identifikovati, i nazvati, ili prozvati, krati prostor munjevito i za ljudski zivot, a kamoli za istoriju, tako da se i vreme siri i skuplja, ono je cas dugo, citav zivot, citavu istoriju, ili je pak kratko, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << trenutno i u tom trenutnom desi se sve, ono pre i ono sada, a i ono posle. Otvaraju se nove rane, na novim "drugima", a u stvari se otvara ista rana tako uzasno bolna kao sam spoj fizickog i metafizickog u telu koje je na nesrecu subjekta i srecu bliznjih jos uvek zivo.
Retko sam kada bila na tako intenzivnom, traumatizovanom, dramaticnom skupu i dogadjaju, kao sto je bio skup zenskih aktivista iz svih drazava nastalih ratom na teritoriji bivse Jugoslavije, koji je u organizaciji Transeuropena odrzan pocetkom ovog meseca u zamku Rejmon pedesetak kilometara od Pariza. Zdanje je iz trinaestog veka, od tada je i zacetak biblioteke i danas dostupne citaocima. Organon dodat u nekom veku docnije jos uvek svira, a ogromni tocak koji regulise potoke naokolo jos uvek radi. Dok voda tece. I sumi. U sobama cijim se gotskim prozorima prilazi uspinjanjem na podest, moderna kupatila i savremeno grejanje. Sa tog prozora gledam i slusam kako u pet sati ujutro odlaze zene sa Kosova posle razgovora do tih jutarnjih sati, i posle nepostojanja vremena u kome se mogao videti Pariz.
Sest stotina godina stari kloster, sa renesansnim vrtom u svojoj nutrini, bio je popriste onih koji su ostali bez Mostara, bez Vukovara, onih koji deset godina posle pada Berlinskog zida, i pre ulaska u novi milenijum raspravljaju kako ce pitanje Kosovske Mitrovice, zid ili ne, biti reseno mirnim putem. Onih koji traze nestale, cine sta mogu i sta ne mogu da se oslobode zatvorenici, te se bave politikom u srazmeri sa saznanjem o ugrozenosti zivota, dakle o ljudskim pravima, sem prava na zivot, i da ne govorimo. I dok smo se predstavljale na pocetku jedne drugima, proslo je toliko toga od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne, i Makedonije, i do Jugoslavije, ili do Crne Gore, Kosova i Srbije. Ali pitanja nisu bila geostrateska. Osnovno pitanje je bilo nasilje. Naravno, Valbonu Petrovci, pijanistkinju i aktivistkinju, zenu Envera Petrovcija, videla sam odmah. Uspela sam samo da kazem - jesi li ziva - i da je slusam. Njeno ime se na spisku ucesnika nalazi odmah iza moga, Pavicevic, Petrovci, po azbucnom redu. Ili se njeno ime Petrovci, nalazi ispred moga po iscasenom zglobu istorije koja ce se namiriti vracanjem kostiju u zglob, ili daljim razglobljavanjem interesima drzava i vlasti u formiranju. A onda je negde pred kraj uzajamnog predstavljanja jedna druga mlada zena rekla da se zove Kosovare Keljmendi, da su joj otac i dva brata ubijeni, i da ce svim snagama nastaviti posao svog oca, advokata Keljmendija, borbu za ljudska prava. Kosovare Keljmendi ima kratku kosu i krupne zube, zrelo usredsredjeno lice niz koje teku suze i sirok osmeh kada se smeje. Nosi pantalone i jaknu koju zabacuje rukama, inace ih drzi u dzepovima. Ima neverovatan eros zene u "muskim poslovima". Govori bucno, zustro, citavim telom, uzbudjeno nad svakom formulacijom, nad svakim prizorom, u svakoj situaciji. Reaguje na sve i na svakog. Kazes, znala si mi oca, pita Kosovare. Poznavala sam tvog oca. I jos jednom sam upoznala svoga muza kada je cuo da ti je otac ubijen. Znas, kaze Kosovare, moj brat je imao sesnaest godina i u telu trideset i dva metka.
Stojim ispred galerije Lafajet u Parizu, koju je za stogodisnjicu uredjivao i Robert Vilson. U njoj je stotinu metara visoka jelka od belog perja, perje je pred Novu godinu u modi. Preko puta je Opera u restauraciji, neverovatna kolicina ljudi u izgledu velikog slavlja dvehiljadite ozarena juri na sve strane. Svetlo, i svetlo, i nesto svecano, razdragano, uzbudjeno. Hvataju se taksiji, Sanselize je restauriran, siroki, siroki trotoari, drvece u balonima od tila koji se osvetljavaju razlicitim bojama i vode ka ogromnom svetlecem karuselu. Ajfelovu kulu je osvetlio "Filips" tako da sada izgleda kao da je od cipke, a ne od gvozdja, na tornju ogromna 2000, vreme, sekunde otkucavaju sred uzbudjenog zamora glava podignutih ka svetlosti i ka nebu, ka buducnosti i novom dobu. Stojim dan posle oceva, muzeva, brace i sinova u casu u kome se misli na decu, znajuci da se u tom casu upravo odvija zlocin nad onima koji se nazivaju manjinama, nad "drugima" u bilo kom smislu "drugima", prvo sto mi pada na pamet jeste da li je ovo poslednji put kada sam videla Pariz.
"Danas"
Satiranje sredom
Sigurni glasaci
pise: Milenko Vasovic
Tamo nekakvom Cileancu nisu dozvolili da izadje na izbore. Zato sto je umro. Nisam pojma im'o da u Cileu mrtvi ne glasaju. To direktno ugrozava njihova prava. Nema boljih biraca od mrtvih biraca, njihov glas je pouzdan. Niko od njih bolje ne zna kako je u zemlji. Njima je najvise do zemlje i stalo.
Groblja su legla patriota. Medju mrtvima nema izdajnika, zivi su nepouzdani. I sumnjivi. Zivi hoce da im vlast polaze racune. Mrtvi znaju da je materijalno dobro prolazno. Oni se ne izjasnjavaju za vlast i opoziciju, nego za "ovo" ili "ono". I uvek glasaju za "ovo". "Ovo" ih je do smrti i dovelo.
Zato se zivi biraci pred izbore umrtvljuju, da ne bi pogresno zaokruzili. Mrtvi lako dokazu svoj identitet, zivima je to tesko: svedoci, dokumenta, otisci prstiju. Upokojenom biracu samo ne smes obecati da ce ponovo oziveti, ta pomisao ga uzasava. Lencuge, boje se kakavog posla, redova i nestasica.
Sto je vlast demokraticnija i plemenitija to je vise mrtvih na biralistima. Tako se izborne liste azuriraju, skines dva-tri ziva ubacis pet-sest mrtvih i eto pobede. Predlazem da se mrtvima ubuduce omoguci i da budu birani. To bi zaustavilo odlazak najboljih kadrova. Izborni slogani bili bi jednostavni i svima razumljivi: "Nas kandidat je mnogima pomogao da umru", "S nama je laka zemlja.", "Vas kandidat jos nije ni umro, a vidi naseg"... Ovde moram da stanem. Ako nastavim moglo bi da me stavi na listu.
"Glas javnosti"
Akcija "Otpora" zazivela i u beogradskim pozoristima
Ovacije za podignute pesnice
BEOGRAD - Kad je glumacka ekipa predstave "Bure baruta" na celu sa Vojom Brajovicem na kraju izvodjenja komada u Narodnom pozoristu podigla pesnicu, zateceni gledaoci su se brzo snasli i pozdravili ih - ovacijama. Ovaj gest poznatih domacih glumaca, saznajemo u Studentskom pokretu "Otpor", deo je akcije "Pesnica je pozdrav" koja ce trajati sve do 13. januara naredne godine. U okviru ove akcije "Otporasi" ce fotografisati najpoznatije javne licnosti i napraviti plakate, a oni koji ih podrzavaju iskazace to u svojoj bransi - posle predstava i koncerata publiku ce pozdravljati pesnicom. Aktivisti "Otpora" smatraju da ce "hrabrost javnih licnosti izazvati iste reakcije kod obicnih ljudi koji se s njima poistovecuju".
"Glas javnosti"
Starim dobrim vozom od Beograda do Uzica za sest sati
Ako treba i da se gura...
pise: Z. Saponjic
Na peronu 9. beogradske Zeleznicke stanice u 16,50 sati nastao je opsti krkljanac.
- Je li za Prijepolje?
- Jes'...
Ljudi su u letu uskakali u voz koji je jos postavljan na peron. Na vratima zagusenje. Usao covek, zaglavila se torba.
- Aman bog ljudi, pustite mi torbu... - kuka izglasa.
Kroz hodnik opsta trka.
Trojica svercera pakuju u kupe 15 torbi. Torbe su, kao na traci, ulazile kroz prozor.
- Guraj pod sedista.
- Sve prste, ne guraj tako jako...
- Daj, daj, dje mi je kesa, a, evo je...
U kupe se umuvala bakica sa cegerom preko ruke.
- Alo baba, dje ces ti - pita je prvi svercer.
- Vidis baba da se mi jos pakujemo - uskakao je drugi.
- Baba, to se pita ima li mesta, a ne tako preko reda, vidi ti nje - savetovao je treci svercer.
Zbunjena baba, okretala se oko sebe...
U 17,15, voz krenu.
- Ajd', pomozi Boze, na vreme - krstio se prvi svercer.
- Nemoj ti da se izuvas pre Broda - savetovao je drugi.
Topcider, Rakovica, stanice, stajalista, cetrdeset minuta, voz stade. Sverceri su spavali. Deset minuta, dvadeset, trideset, cetrdeset... Voz je stajao. Promeskolji se gospodja u uglu kupea. -
Sta li mu je, sto li stoji?
- Pokvarila se lokomotiva, odgovori brkajlija preko puta gospodje, iako se tek probudio.
Naidje kondukter.
- Sad ce, samo sto nismo krenuli.
Sverceri su spavali. Posle sat i po cu se pisak lokomotive.
- Eve lokomotive, razdragano su skakali putnici u hodniku koji su proturili glave kroz prozor i gledali sta se napolju desava. Lokomotiva lagano udari u kompoziciju. Probudise se sverceri.
- Gde smo?
- U Bozdarevcu...
- Sta u Bozdarevcu, ja mislio mi u Kosjericu...
- Cetrdeset kilometara, dva i po sata, mogli smo i peske - racunao je treci svercer.
Napolju se zacu pesma. Neka novokomponovana.
- Ko li ovo peva, majku mu?
- Pevaju neki oko lokomotive - javlja neko sa prozora.
- Ma jok, pevaju putnici, izasli da protegnu noge - tvrdili su sa drugog prozora.
Gospodja u cosku kupea huktala je od muke.
- Dva sata stojimo...
- Moj djedo je 'vuda is'o peske pa se nije zalio, a ja 'ocu da se vozim - kaze prvi svercer.
- Sad bih ja ovaj narod isterao napolje da gura voz, 'oce da se voze a nece da guraju - kaze drugi.
Svi u kupeu se smeju.
Krenu voz.
Stize Lajkovac.
- Opet nesto petljaju oko lokomotiva - javljaju iz hodnika.
Brko iz ugla uzima mobilni.
- Stigoh u Lajkovac... pokvario se voz, sta ces... kupicu hleba...
Napolju pada kisa.
- Onomad je ovaj voz putovao do Uzica 10 sati, zaspao kondukter u Beogradu, nisu ga probudili pa ga cekali da stigne drugim vozom - prica prvi svercer.
- A prosle godine stajao voz na stanici i cekao da podje, tukli se kondukteri, sve se gadjali onim kamenjem oko pruge, pa tek kad su zavrsili tucu voz krenuo - nastavlja drugi svercer.
U Valjevu pokisli putnici strpljivo cekaju voz.
- Koliko kasnimo?
- Dva sata...
U kupeu svi budni.
Gradac, Lastra... Voz ide kao po loju.
- Moj djedo putovao peske, a ja se vozim i jos se bunim - kaze prvi svercer.
U Kosjericu ulazi jos jedna grupa putnika. U hodniku se zacu blejanje kao da bleje ovce.
- Ko unese ovcu u voz? - pita prvi svercer
- Nije ovca - javljaju iz hodnika.
Naidje covek, tridesetak godina. Ide hodnikom i bleji iz sve snage.
- Sto ti blejis - pitaju ga na hodniku.
- Be, e, e, e, e, e - odgovara novi putnik.
- Koliko je kasnio voz u Kosjericu.
- Be, e, e, e...
Ispitivaci odustase. Covek ode niz hodnik.
- Zamisli, kroz pet godina svi se ovako vozimo i blejimo. Be, e, e, e, kazem ja, a ti mi odgovaras - be, be, be, be - pricaju sverceri.
Svi u kupeu se smeju. U Uzice stigosmo nesto posle 11 sati.
- Dvesta kilometara, sest sati putovanja, 33 kilometra na sat - racunao je svercer.
- Sta 'oces ti, moj djedo je od Beograda pa ovamo putovao sedam dana i sedam noci - kaze mu drugi svercer.
Nova grupa putnika strpljivo je cekala da udje u voz i produzi putovanje. Ode voz prema Zlatiboru.
