Izvor: B92, 12.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme"
Pise: Milan Milosevic
Srbija u razbijenom ogledalu
Rok istice, ponavljaci
Nije najvaznije da li ce opozicija sakupiti dovoljno ljudi na ulici, nego da li ce konacno nadmasiti jakog protivnika i pokazati se sposobnom da izvede izbornu promenu na koju se bezuspesno ceka punih deset godina
Ove nedelje istice desetodnevni rok u kome je opozicija trebalo da dobije odgovor od vladajuce stranke na svoj usaglaseni zahtev za definisanje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pravila igre za vanredne izbore na svim nivoima. Savetnik predsednika Srpskog pokreta obnove (SPO) Ognjen Pribicevic izjavio je 5. decembra u intervjuu kragujevackoj televiziji "Kanal 9" da ce Vuk Draskovic pozvati opozicione stranke, medije, sindikate, kao i nezavisne i nevladine grupacije na dogovor, ukoliko vlasti do cetvrtka ne odgovore na zahteve opozicije o izbornim uslovima i raspisivanju izbora na svim nivoima; da ce vladajuca partija pokusati da odgodi odgovor na zahtev opozicije o izborima tako sto ce opet napraviti "neku malu komisiju" koja treba da se bavi tim pitanjem narednih mesec ili dva, ali da SPO nece cekati vec ce "adekvatno reagovati".
Niko sa sigurnoscu ne moze da prognozira na kakav bi odjek mogao naici novi poziv na proteste protiv rezima. Prosle nedelje, kada je u Nisu bio uhapsen direktor toplane, inace funkcioner SPO-a, bio je upucen jedan dramatican poziv clanstvu SPO-a da izadje na ulice i da ga oslobodi. Sakupilo se, po oceni organizatora, desetak hiljada ljudi, a onda je stvar splasnula jer ni vlast nije htela da se dalje igra, pa je uhapsenog pustila.
Dosadasnje akcije opozicije ocito nisu fascinirale vlast, koja se ne ponasa kao da je stisnuta uz zid, naprotiv, stavlja do znanja da ce raspisati izbore kad to njoj bude odgovaralo. Preko radikala i julovaca rezim odrzava pogromasku atmosferu, satanizuje protivnike i pokusava da bar nekog od oponenata ugusi.
Predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Kostunica ocenio je ovih dana da vlasti, ali i pojedine opozicione stranke "svesno ili nesvesno", svojim akcijama odlazu vanredne izbore na svim nivoima u Srbiji. Da je Srpski pokret obnove umesto nekoliko stotina zakona Skupstini dostavio predlog deklaracije u kojoj se vladajuce stranke pozivaju da se jasno opredele - da ili ne za izbore - odgovor vlasti bismo imali vec 9. novembra, kada je zasedala Skupstina Srbije. Ni Savez za promene (SZP) svojim predlozima o formiranju prelazne vlade Dragoslava Avramovica ne doprinosi brzem raspisivanju izbora, smatra Kostunica. SZP pokusava da formira prelaznu vladu zasnivajuci je na legitimnosti koju bi ona imala u inostranstvu, no svaka takva vlada mora pre svega da bude efikasna i legitimna na domacem tlu.
Kostunicino zapazanje verno odrazava stanje na politickoj sceni - svi pomalo lice na djaka pred ispit iz matematike, morao bi da uci a on jede, svadja se s bratom, slusa muziku, nesto crta... SZP istrajava u svojim protestima racunajuci jos sa ucinkom nepoznate sile koja se iznenada pojavljuje i resava stvar. SPO se jos koncentrise na slucaj atentata na Vuka Draskovica i tuzi sudu sefa drzavne bezbednosti.
Za opoziciju i nije najvaznije sa koliko ce ljudi izaci na ulicu, nego da li ce ubediti javno mnjenje u to da je moguca brza izborna promena i da li ce regrutovati i pripremiti svoje aktiviste za tako vazan poduhvat; da li ce, napokon, shvatiti da protiv sebe imaju profi igrace - drugim recima hoce li opozicija pokazati da je tehnicki spremna za takav poduhvat.
TRI SONDAZE: Istrazivac javnog mnjenja Srdjan Bogosavljevic, kao gost Pres kluba proslog ponedeljka (6. decembar), konstatuje da sondaze javnog mnjenja koje je on tri puta radio u toku ove godine pokazuju da ovde ipak nema niceg bitno drugacijeg u odnosu na prethodna vremena, vec da je ovde samo sve bitno drugacije "u odnosu na prostor", u odnosu na druge zemlje. Bogosavljevic zapaza "pesimizam onih koji nisu na vlasti", a da se istovremeno ni iz jednog podatka ne cita optimizam vladajuce strukture: "U normalnim zemljama kad neko ukrade 100.000, drugi su osteceni za 100.000; kad neko ovde ukrade 100.000, drugi su osteceni za nekoliko miliona...", kaze Bogosavljevic.
U Bogosavljevicevim sondazama (jedna u martu, pred bombardovanje, jedna u septembru i jedna u novembru) registruje se, doduse, permanentan pad najjace koalicije SPS-JUL (ona je imala podrsku 23 odsto biraca u sondazi pred bombardovanje, oko 18 odsto u septembru; da bi u novembru imala oko 16 odsto. Razlog za pesimizam opozicije je sto je SPS i dalje najjaca grupacija na politickoj sceni Srbije. Ovom podatku treba dodati i to da se radikali u Bogosavljevicevim sondazama vrte izmedju 4 i 5 odsto, sto ide uz konstataciju da su radikali jedina stranka koju ankete ne mere tacno sondazama, sto znaci da je njihova snaga verovatno veca.
SPO pokazuje veliku stabilnost oko 7 odsto u septembru i novembru, i nesto losiji rejting u martu. SZP je u Bogosavljevicevim sondazama napredovao u odnosu na sondaze iz marta - u septembru je ova grupacija imala 17 odsto podrske; a u novembru je pala na 14,2. Kad anketari pitaju za koju stranku ispitanik zeli da glasa, clanice koalicije SZP u zbiru imaju 6,7 ili 8 odsto, dakle dva puta manje nego sto se dobija kad se u listu odgovora ukljuci koalicija.
Zbirno gledano, ipak ima jedna indicija koja govori da bi ovde uskoro moglo biti i nekih novosti. Prvi put je u istrazivanjima opozicioni blok nesto jaci od vladajucih stranaka - vladajuce strukture sakupljaju 22,3 odsto, a opozicione mogu racunati na 27,3 odsto birackog tela, ali u opozicionom bloku cak oko 6 odsto glasova moglo bi se rasuti zbog toga sto jedna grupa partija ne bi mogla da predje cenzus. Uticaj vladajuce koalicije, dakle, slabi u odnosu na opoziciju, ali je problem u tome sto rascepkana opozicija ne moze da pobedi na izborima.
Veliki broj (oko 40 odsto) izborno neopredeljenih, po Bogosavljevicu, razlog je za aktivizam stranaka i pesimizam onih koji navijaju za promene. "Neodlucni" su kao grupa mekani, "jedva su se odlucili da budu neutralni", "oni su tu negde", relativno siromasni, medju njima dominiraju razocarani biraci SPS-a i SRS-a ali su ipak jos blizi radikalima i socijalistima nego opoziciji, jos gledaju vesti RTS-a... Oni su jedina grupa u kojoj su zastupljene sve starosne dobi. Oko 10-15 odsto biraca ne izlazi na izbore.
Na pitanje "Kakva je situacija", radikali kazu da ne znaju. Taj odgovor: "Ne znam!" za istrazivace je jedna od najinteresantnijih misterija. U Sloveniji je radjena studija pod naslovom "I don't know!".
Neodlucni glasaci takodje nemaju stav u kom pravcu sve ovo ide, nisu zainteresovani za politiku, a u kom pravcu ide politicka situacija vidi se i po nedavnom istrazivanju lista "Vol strit dzornal" - od 12 kriterijuma Jugoslavija je u njih 7 izrazito poslednja medju 27 zemalja Istocne Evrope, a po tri kriterijuma - pretposlednja. Jedino glasaci SPS-a tvrde da se ona krece u dobrom pravcu. (Ovde dobro lezi Gabrijel Garsija Markes iz "Jeseni patrijarha": "Svestan da se nesto u njegovom zivotu ima desiti svakog trena, prekidao je spore partije domina i pitao generala Rodriga Agilara kako stoji stvar sa ovim nasim sranjem, burazeru, situacija je u nasim rukama, generale, u zemlji je zaveden mir...")
CVRSTI STUBOVI: Jovica Trkulja, politikolog s Pravnog fakulteta, nakon zbivanja u prolece i leto 1999. u vreme euforije velikih nada i ocekivanja, kada su gotovo svi govorili da je odlazak Slobodana Milosevica samo pitanje vremena, izrekao je jeres da su koreni rezima mnogo dublji nego sto izgleda i da bi stvar mogla potrajati. On i sada (Pres klub, 6. decembra) pesimisticki ocenjuje da je nakon bombardovanja Jugoslavije jasno da nece biti lako skinuti ovaj rezim sa vlasti, te da do toga nece doci ni ulicnim demonstracijama, ni vojnim pucem, niti treba ocekivati da ce se unutar SPS-a desiti nekakav preporod.
Srdjan Bogosavljevic uocava da se javno mnjenje vezuje za oligarhiju koja je usla u institucije sistema, institucije su u potpunosti odane vladajucem rezimu, one nisu drzavne one su rezimske i svaki napad na rezim proglasava se antidrzavnim. To je nasledjeno iz proslog sistema, ali je ovde veoma efikasno - Narodna banka, vojska, policija i jedan u sustini ne tako nesposoban aparat, kako ljudi vole da prikazu, koji ima veliko iskustvo i dugo je na vlasti, vazan su oslonac rezima koji salje i emituje jasne signale javnom mnjenju. Vazan oslonac rezima su i mediji. RTS i Pink, koji pokrivaju celu teritoriju, mese javno mnjenje kako to odgovara onima koji uredjuju RTS i Pink. Doduse, u Srbiji radi preko 100 TV stanica i preko 500 radio stanica... Neobavesteni stranac bi pred tim brojevima zakljucio da u Srbiji postoji medijski pluralizam, a da u tome onda mora biti i malo demokratije, sto u nekim gradovima centralne Srbije i jeste slucaj. Medjutim, u Srbiji se jako malo cita. Na novine se u Srbiji trosi mesecno 4,4 marke po stanovniku.
Jedan od stubova rezima, po Bogosavljevicu, jeste medjunarodna birokratija (medjunarodna zajednica nije nista drugo nego medjunarodna birokratija): "Nema vise nekih milenijumskih vekovnih i slicnih projekta. Projekti medjunarodne zajednice vezani su za njihove mandate, veoma su uzurbani, kratkih horizonata, iako postoji neka doslednost u tome. Medjutim, uvek su ograniceni izbornim procedurama u nekoj zemlji... Odatle proizlazi cesto nedosledno ponasanje medjunarodne zajednice, a to onda daje mogucnost da se ovde preko medija manipulise i pokaze kako je, eto, moguce etnicko ciscenje Srba na Kosovu, kako je reakcija bilo kada su Srbi nesto pokusali na Kosovu, a nije bilo reakcije kad su Hrvati radili sto su radili u Krajini... Daje se mogucnost za jednostrane, cesto cak i tacne informacije, ali cesto plasirane na nacin koji mnoge stvari ovde opravdava."
MOCAN APARAT: Cinjenica je da vladajuca partija nije platila cenu glasacima za porazavajuce vodjenje drzave; da se nije ni raspala, ni bitno okrnjila. Politikolog Dijana Vukomanovic kaze da treba razdvojiti ulogu i harizmu Slobodana Milosevica od uloge i cvrstine jedne partijske strukture kakva je SPS, koja nije izgradjivana od '89, nego je izgradjivana decenijama. Jedna od njenih poenti glasi da februara meseca 2000. godine SPS nece odrzati svoj cetvrti redovni kongres nego ce to biti u stvari 15. kongres jedne partijske strukture i njene nomenklature. Poslednji kongres pod starim imenom ova nomenklatura je odrzala 1989, kada je tadasnji SKS odrzao svoj 11. kongres i dao zeleno svetlo za stvaranje visestranackog sistema, naravno ne po svojoj volji nego sledeci trendove u regionu. Za razliku od drugih kompartija, SPS nije bio bitno okrnjen - oko 40 odsto clanova ostalo je u SPS-u koji je 1991. brojao 500.000 clanova u odnosu na 1989. kada ih je bilo 840.000. Sada oni kazu da imaju oko 600.000 clanova. Dijana Vukomanovic uocava da cvrstinu SPS-a cine lojalni aparatcici, profesionalni partijski menadzeri koji ideologiju operacionalizuju na delu. Ona smatra da ce SPS verovatno ostati cvrsta politicka snaga na politickom polju Srbije i posle eventualne voljne ili nevoljne demisije Slobodana Milosevica, koja nece biti kljucna za sudbinu SPS-a: "Nije moguce ocekivati da ce nakon ovih deset godina na politickoj sceni Srbije biti regrutovan novi vodja, kao sto je to bio Milosevic, ni iz redova SPS-a ni iz redova opozicije. Mobilizirajuca harizma za politicku akciju istrosena je ovim turbulentnim vremenima, kada je ona dovedena do krajnosti sa najgorim mogucim ishodom - kao sto su rat i razaranje." Unazad nekoliko godina, konstatuje Vukomanoviceva, funkcionise sprega vladajuca partija-vojska-policija. U vreme masovnih protesta 1996. u jednom istrazivanju javnog mnjenja Instituta drustvenih nauka proucavano je kako gradjani vrednuju institucije - te '96. godine, dakle u vreme masovnih protesta, na prvom mestu je bila vojska, na drugom predsednik Milosevic, na trecem policija - tu nema ni skupstine, ni vlade, ni opozicije. Dijana Vukomanovic ocenjuje da SPS i Slobodan Milosevic nisu sami svojom voljom ojacali ulogu vojske i policije na politickoj sceni Srbije vec da su, paradoksalno, tu spregu ojacali najpre UCK, odnosno NATO. Ona "ide i malo dalje u paradoks" tvrdeci da demokratsku strukturu ne ugrozava samo vladajuca stranka vec i opozicione stranke: "Vladajuca stranka se pozicionira kao cuvar demokratske procedure, a procedura podrazumeva zastitu institucija i precutni dogovor da nema revansizma prema porazenom nakon izbora." Lojalnost aparatcika sada je potencirana cinjenicom da se 583 imena nalaze na crnim listama. Oni su dodatno podstaknuti na lojalnost i zainteresovani su da se SPS odrzi na sceni kako bi obezbedili da nece biti revansizma. Dijana Vukomanovic inace konstatuje da je revansizam, odnosno takvo nekakvo privremeno nepostovanje demokratske procedure, uspeo samo Nemcima; pokusali su to i u Ceskoj, takozvanom "politikom debele crte", bez uspeha; u Poljskoj, gde to nije islo slavno..."
Ona pretpostavlja da se unutar SPS-a vec razmislja o postmilosevicevskoj eri, te da ce buduci politicar na celu SPS-a verovatno biti covek koji ce nalikovati na reformatora Antu Markovica, a nikako novi harizmaticni vodja. Orijentacija ka postepenoj reformi jedina je sansa za opstanak SPS-a, a ta promena verovatno nece imati oblik frakcijske borbe ili puca. Dijana Vukomanovic tipuje na menadzere koji bi mogli izvesti transformacije i bezbolno razresiti politicku krizu. Pitanje je da li se ta lucidna analiza odnosi na neposrednu ili malo dalju buducnost. Suocen s pretkongresnim pripremama vladajuce partije, s retorikom obnove i telegramima opstinskih odbora SPS-a koji Slobodana Milosevica kandiduju za predsednika Socijalisticke partije, vas hronicar ovde intuitivno i bespomocno opet trazi ilustrativni odgovor u Markesovoj "Jeseni patrijarha", a mudrosti citaoca prepusta da zakljuci u kom smo delu tog romana, da li u sredini, kod recenice: "Vladacu dok ne dodje sledeca kometa!", ili na kraju, gde se govori kako je "svetu objavljena radosna vest da je neumoljivo vreme vecnosti napokon isteklo".
Urbani radikali
Srdjan Bogosavljevic uocava da je 65 odsto biraca SPS-a starije od 55 godina, a da je preko 65 odsto radikala staro izmedju 20 i 55 godina. Ocito je da su biraci radikala mladji. Biraca SPS-a vise je u ruralnim sredinama, dok su biraci radikala koncentrisani u gradovima.
"Nezavisne novine" - Banjaluka
talk-show
pise: Aleksandar Tijanic
Sta ubija Milosevica?
U atmosferi pogibije na drumovima, nerazjasnjenih ubistava po gradovima, prijekih zakona i prijekih sudova, batinasa u civilu koji sluzbenim palicama tuku studente, atentata inspirisanog iz svijeta kojem neki odavde nesmotreno hoce da se priblize - svi Srbi koji pominju struju, grijanje, Kosovo, penzije, plate, slobode i prava, medije i univerzitete, buducnost i djecu, lijekove i hranu, izbore i kradju, ne zasluzuju da nose casno ime naseg plemena.
Takvi uporno odbijaju da shvate kako vlast, koja nam jos uvijek ne cini najvece zlo - bar ne svima - smatra da nam cini najvece dobro! Nema nikakve sumnje da bi mnogi, i ovde i preko, zeljeli da vide mrtvog Slobu. Jos manje ima sumnje da medju takvima - koji bi voljeli da vide mrtvog Milosevica - ima onih koji su vec mrtvi, koji tek sto to nisu ili se, pak, sa matematickom preciznoscu, moze prognozirati za koliko ga nece nadzivjeti! Naime, poslije bombi koje su Ameri sjurili u Beli dvor, ma koliko to bila posljedica njihove histericne ljutnje na bivseg partnera a ne ozbiljan atentat - nisu valjda ocekivali da ce usred rata Vozda zateci u spavacoj sobi - niko ozbiljan ne moze reci kako stranci ne rade Slobi o glavi. Takodje, niko ozbiljan ne bi mogao da se zakune kako se i bukvalno radi o pokusaju fizicke eliminacije - Kastra nisu uspjeli da ubiju mada stanuje stotinu kilometara od Floride - jer atentat na srpskog ajatolaha zauzima, po mojem sudu, tek cetvrto mjesto na listi americkih zelja.
Najpozeljniji scenario za njih predstavlja Slobin silazak sa vlasti, dobrovoljni, izborni ili dogovorni, i odlazak na sudjenje u Hag. Unutar srpske nacije, medjutim, nijedna opoziciona stranka ili grupacija, u skoroj buducnosti, nece moci da napravi vecinu, ukoliko preuzme obavezu prema strancima da srpskog vladara isporuci medjunarodnoj pravdi. Tako stoje stvari!
Drugi scenario jeste kratak, zestok i krvav sukob opozicije, gnijevnih gradjana, vojske i dijela policije protiv snaga lojalnih Milosevicu. To podrazumijeva samo indirektnu vojnu i logisticku pomoc antislobistickim snagama, kako bi sukob zadrzao formu unutrasnjesrpskog rata. Kao takav - "kucni gradjanski" rat - ne donosi buducoj vladi prefiks "kvislinski". Ali, donosi obavezu isporucivanja svih sa liste za Hag.
Treci scenario predstavlja direktnu i totalnu vojnu intervenciju. Samo dva povoda mogu izazvati vazdusni i kopneni napad na Srbiju: jedan je ulazak nasih snaga na Kosovo i drugi, masovni oruzani sukob crnogorske policije i Druge armije Vojske Jugoslavije. Posto mislim da Ameri i Evropljani nisu spremni da rizikuju pogibiju ni stotinak svojih vojnika da bi Slobi vidjeli ledja, a potom i dugotrajni gerilski rat koji bi se prebacio i na teritoriju RS i Makedonije, ova je varijanta najmanje moguca. Srbi se, dakle, nece silom vracati na Kosovo, a rat oko Crne Gore izbjegavace i jedna i druga strana - jer takva ludost dovodi stranca za guvernera obje drzave.
Finalna, cetvrta varijanta, predstavlja direktno organizovanje atentata na Slobu od strane zapadnih tajnih sluzbi. Ona je, sa stanovista njihovih interesa, najmanje moguca, najmanje profitabilna i, po svojim losim posljedicama, dalekosezna. Naime, na stranu fakat da te slavne sluzbe do danas nisu uspjele da eliminisu nijednog arhetipskog neprijatelja dolara; Gadafi i dalje jase kamile, Sadam mlati svoje nevjerne zetove koji su mu radili o glavi, Kastro pusi svoj "partagas", Bin Laden i dalje mlatara kalasnjikovim a Kim il Sung je skoncao prirodnom smrcu; ovdje je rijec o racunici drugacijeg tipa.
Prije svega, takvom akcijom ne samo da hipoteka politickog ubistva pada na americkog predsjednika i evropske drzavnike - a to je, cak i u svijetu licemerja - teret sa koji se ne dobijaju buduci izbori, vec stranci ne postizu svoj politicki cilj. A taj cilj je da odlazak Milosevica bude unutrasnja stvar Srba, proizvod njihove odluke, rezultat njihovog odmjeravanja ucinka posljednje decenije i promjene odnosa politickih snaga unutar zemlje. Samo takav rasplet sprecava Milosevica da postane mit, da vlada i poslije svog odlaska sa vlasti ili da duhovnim zezlom imenuje nasljednike koji ce ocuvati slobizam i sve varnice ovog doba prenijeti u sljedeci milenijum.
Jednostavnije receno, nisam siguran koliko ima Srba, cak i u ovakvoj situaciji u kojoj jesmo, koji bi voljeli da im stranci ubijaju ili hapse kraljeve, careve ili predsjednike. Kroz istoriju smo to uvijek sami radili i tako smo, dedukcijom, dosli do vecinskog stava da je za Srbiju najbolji oblik vladanja - prosveceni apsolutizam prosaran atentatima. No, jedina dva Srbina koji su nesto tako mogli da izvedu, uz razumni procenat rizika, Jovica Stanisic, dugogodisnji mocni sef tajne policije i general Perisic, tadasnji sef vojske a sada opozicionar-pripravnik, nikada, koliko znam, to nisu ni promisljali.
Stanisic, jer je licno previse bio vezan uz Slobu, cak i kad se sa njim nije slagao. Perisic, titoisticki vaspitan oficir, nikada ne bi podnio psiholoski teret prvog puciste od Jajca '43. naovamo. Zato su obojica otisla bez otpora. Sloba, poslije njih, nikada vise nece unutar svog sistema stvoriti toliko jake ili samomislece ljude za koje bi morao da se pita - nece li, u odredjenim okolnostima, zaigrati sopstvenu igru? Poslije svega, sta predstavlja otkrivena grupa atentatora? Pauke ili paucinu? Komicnu grupu amaterskih rambo-specijalaca za obracune sa civilima koji planove o likvidaciji Slobe drze na papiru dostupnim saveznom ministru za informisanje? Megalomansku druzinu pucaca izgubljenih u dzungli tajnih bratstava i interesa? Dobrovoljne zrtve u ime visih ciljeva? Nedobrovoljne davaoce krvi odabrane da se razapnu jer su negdje nesto izlanuli, sakrili ili nisu pravilno podijelili? Momke koji ne vide da su zrtve sindroma maljavih grudi? Pohlepne izvrsioce radnih zadataka dobijenih od vlasnika dolara ili franaka? Manijake koji su ubijali za svoj racun a izmedju ubijanja prevozili kamionima pijesak za gradilista sirom zemlje? Ili, na kraju, ambicioznu projektantsku bandu kojoj Srbija izgleda - dobro, tu ima nekih tacnih elemenata - kao banana-republika? U razmatranju politicke sustine price o atentatu na Slobu krenimo od pitanja: kome najvise koristi ova storija, hapsenje i pompa oko citavog slucaja? Slobi! Tacno; najprije ona na heroja odbrane i izgradnje stavlja auru najkrupnijeg cilja, covjeka koji svjesno nosi teret svjetski najpozeljnije zrtve a sve u interesu njegovog naroda, borbe protiv novog svjetskog poretka i borbe za redizajniranje Ujedinjenih nacija. Prica povezuje, logicnim slijedom, sest pobjeda: pobjeda u ratu, pobjeda u izgradnji, moralna pobjeda, pobjeda u atentatu, pobjeda na izborima i pobjeda u buducnosti.
Takva niska bisera predstavlja istovremeni start dvije kampanje. Prva je izborna, bez obzira na to kada ce i hoce li ikada ovdje biti izbora. Atentatorska prica savrseno nastavlja demonizaciju stranaca - koji istini za volju zaista zabadaju nos svuda i, zajedno sa dirljivim otvaranjima mostova, pokazuje svemoc rezima koji ne dozvoljava nijednu pukotinu u kontroli spoljnjih i unutrasnjih neprijatelja svega ovoga sto, zahvaljujuci samo Slobi, Srbi danas imaju a drugi bi htjeli to da nam otmu.
Drugi start paralelne kampanje predstavlja lagano ali vidljivo pomjeranje sa terena propagande na teren sile, prinude i kombinovanje ta dva izuzetno efikasna metoda za dresiranje Srba. Dakle, postoji sinopsis atentata, postoje uhapseni atentatori. Svako koji sumnja u takvu presudu, cak i prije sudjenja na nasim samostalnim sudovima, na mnogo nacina je i sam atentator. Zato, o tome valjda nijedan dobronamjeran gradjanin nece raspravljati, svi sumnjicavi valja da potpadnu ili pod saucesnicka sudjenja ili, pak, pod metode prevaspitavanja strahom.
Zajednicka potka za obje kampanje predstavlja neku vrstu upozorenja svima koji se bave politikom opozicionog smjera, ili vode neke dijelove srpstva i crnogorstva koji su se odmetnuli. Naime, ako nas Vozd nije siguran, niko od vas to takodje nije! Predvidjam veoma zanimljivu zimu. Pa makar nam bila i posljednja.
U jednoj takvoj atmosferi pogibije na drumovima, nerazjasnjenih ubistava po gradovima, prijekih zakona i prijekih sudova, batinasa u civilu koji sluzbenim palicama tuku studente, atentata inspirisanog iz svijeta kome neki odavde nesmotreno hoce da se priblize - svi Srbi koji pominju struju, grijanje, Kosovo, penzije, plate, slobode i prava, medije i univerzitete, buducnost i djecu, lijekove i hranu, izbore i kradju, ne zasluzuju da nose casno ime naseg plemena. Takvi uporno odbijaju da shvate kako vlast, koja nam jos uvijek ne cini najvece zlo - bar ne svima - smatra da nam cini najvece dobro!
