Izvor: B92, 15.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
Nastavljamo da prenosimo feljton Alekse Djilasa.
"Danas" 11, 12,15,16. maj 2000.
pise: Aleksa Djilas
FELJTON: BRANECI ZAPAD
Rezim je pokusavao da iseljavanje prekrije velom cutanja i kaznjavao cak i zatvorom one koji bi pokusali da taj veo razgrnu. I nacionalisticka i nenacionalisticka Srbija je gundjala. Ipak, ako je srpsko pitanje na Kosovu vapilo za odgovorom, tesko da se mogao dati pogresniji od onoga koji je u sebi sadrzala Popoviceva slika. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Na Kosovu, kroz istoriju, Albanci i Srbi smenjivali su se u ulogama ugnjetenih i ugnjetaca; kod Popovica, samo su Srbi zrtve, samo Albanci zlotvori. Njegova slika ne zeli nagodbu i poravnanje, vec zagovara upotrebu sile i priziva snaznog vodju. I kao sto ce u De Riberinom vremenu jacati moc evropskih kraljeva, tako ce Srbija dobiti Milosevica - i Popovic ce ga podrzati. Ali, ubrzo ce se razocarati u njega - doduse vise zbog njegovog nedemokratskog vladanja Srbijom, a manje zbog njegove nacionalisticke politike prema ne-Srbima. Godine 1997, kratko pred svoju smrt, Popovic ce, obracajuci se studentima koji su protestovali, pozeleti Milosevicu i njegovoj uticajnoj supruzi Mirjani Markovic da zavrse kao bracni par Causesku.
Boca ili kolac
Popovic je svoj neobarokni nacionalizam pojacao jednim ruznim, cak prostackim detaljem - u desnom donjem uglu slike je boca, grlicem okrenuta k zrtvi. Time je on podsecao na dogadjaj koji je potresao Srbiju i Jugoslaviju - dvojica Albanaca napala su Srbina dok je radio na njivi i silovali ga grlicem boce, tesko ga povredivsi. Popovic je sliku naslovio "Prvi maj 1985", jer je napad izvrsen toga dana, ali i zato sto je "Medjunarodni praznik rada" u Jugoslaviji bio drzavni praznik - gruba ironija kojom on optuzuje komunisticku vlast da ne stiti Srbe na Kosovu. Rezimski mediji su tvrdili da je sredovecni ratar homoseksualac koji se samozadovoljavao i slucajno sam sebe povredio, sto je zvucalo neuverljivo. Uz to su lekarski nalazi prikrivani, a s policijskom istragom se odugovlacilo. Srbi su bili razdrazeni i mogle su se cuti optuzbe pune mrznje da Albanci (koji su u vecini muslimani) obnavljaju pod kraj dvadesetog veka nabijanje na kolac iz vremena Osmanskog carstva.
Slika Mice Popovica samo je jedno od bezbrojnih ispoljavanja nacionalizma u kulturi naroda Jugoslavije osamdesetih godina, a za Slovence, Hrvate i Albance moze se reci i da su drzali korak sa Srbima. "Umetnicko delo je poslednja odbrana jednog naroda", tvrdio je Popovic. Mozda je tako. Decenija stradanja u bivsoj Jugoslaviji, medjutim, pokazuje da su umetnicka dela, kao i druge tvorevine intelektualaca, cesto bili prvo oruzje nacionalizma. Jugoslaviji su bili potrebni intelektualci koji ce rusiti nacionalisticke mitove i uciti ljude demokratiji; neodgovorni i samozaljubljeni, oni su stvarali nove, ulagujuci se nacionalizmom masama. Mnogi intelektualci, naravno, bili su drugaciji. Ali i medju nama koji smo se suprotstavili nacionalizmu, koliko nas je bilo spremno na prave, velike zrtve? Cime je Jugoslavija zasluzila da je nasi intelektualci tako zdusno ruse? Po mom dubokom uverenju - nicim. Ta visenacionalna zemlja bila je takodje i dvonacionalna i jednonacionalna. U njoj je bilo sest naroda, ali su Srbi i Hrvati cinili apsolutnu vecinu. Njihov zajednicki jezik (s dva zvanicna naziva: srpskohrvatski i hrvatskosrpski) bio je maternji jezik i muslimana i Crnogoraca, veoma su mu licili slovenacki i makedonski, a govorili su ga i mnogi Albanci, Madjari, Romi, Rumuni, Italijani, Slovaci, kao i pripadnici drugih manjina. Jugoslavija je bila ono sto joj ime kaze, "zemlja juznih Slovena", srodnih po obicajima, nacinu zivota i kulturi i koji su cesto ziveli pomesani. Zaista je pogresno opisati je kao neprirodnu tvorevinu. Da li su, recimo, stanovnici Palerma slicniji onima iz Torina nego Beogradjani Zagrepcanima? Razlikuju li se Crnogorci vise od Dalmatinaca nego Bavarci od Prusa? Na oba pitanja bih odgovorio sa ne. Jos da dodam da je sasvim pogresno uporedjivati nacionalno pitanje u Jugoslaviji s onim u Sovjetskom Savezu, mada su obema drzavama vladali komunisti i raspale su se u isto vreme. Evroazijska supersila bila je u stvari drzava-imperija i svoju vlast silom je nametala najrazlicitijim narodima, na primer, baltickim i srednjoazijskim - kao kada bi jedna drzava obuhvatila u svojim granicama Skandinaviju i Bliski istok. Zasto nastojim na tome da je u visenacionalnosti Jugoslavije bilo mnogo jednonacionalnog, da ona nije bila vestacka drzava? Sigurno ne zato da bih potcenio sukobe kroz istoriju izmedju njenih naroda, niti sto smatram da ce se oni ponovo ujediniti. Zelim, medjutim, da pokazem kako njeno rusenje nije znacilo nacionalno oslobodjenje i da je antijugoslovenstvo u svojoj sustini neliberalno i netolerantno. Takodje, da objasnim zasto verujem da ce se u buducnosti, kada u drzavama bivse Jugoslavije ojaca demokratija i oslabi nacionalizam, izmedju njih razviti snazne privredne, kulturne i politicke veze. I najzad, da bih potcrtao da su njenim raspadom izgubili i Evropa i svet - ako Juzni Sloveni nisu mogli da zive zajedno ili bar u miru jedni pored drugih, moramo da se zamislimo nad buducnoscu Kine, Indije i Indonezije, Nigerije i Juzne Afrike, Brazila, i mnogih drugih visenacionalnih zemalja.
Pomesani zivot
Mada Jugoslavije nema i nece je biti, ja se i dalje izjasnjavam kao Jugosloven i priznajem da sam "jugonostalgicar" - ta rec se inace najcesce koristi kao pogrda. Ali kako sam uopse postao Jugosloven? Moj otac je bio od onih Crnogoraca koji smatraju da su deo srpske nacije, a svim srcem se zalagao za ocuvanje Jugoslavije. Mada mu moje nacionalno izjasnjavanje nije bilo blisko, nije bio ni protiv njega. Vise s tugom, nego ostro (bio je u poznim godinama) kritikovao je sve nase nacionalizme, ni najmanje ne stedeci srpski. Istovremeno, stranim novinarima i diplomatama koji su mu dolazili u posetu govorio je da ne "demonizuju Srbe". Majka Hrvatica, takodje je bila za Jugoslaviju; kriticna prema Milosevicu, ocajavala je kada je u prolece 1990. na izborima u Hrvatskoj pobedio Franjo Tudjman. Brak mojih roditelja sluzbeno se oznacavao kao "mesovit" - oni su se, inace, smejali kada bi neko tako opisao njihovu skladnu zajednicu. Moji "mesoviti" crnogorsko-srpsko-hrvatski koreni, medjutim, samo su jedan od razloga za moje jugoslovenstvo. U Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije i Srbije u kome sam odrastao, mladi ljudi bili su izrazito jugoslovenski opredeljeni i nacionalnost je bila nevazna. Kao sto se nismo delili prema tome da li imamo ili nemamo siljastu gornju usnu ili usi s resom, tako se nismo razdvajali na Srbe i one druge. Na mapi nase domovine koju smo imali u glavama, Srbija je bila tek malo istaknutija od, recimo, Slovenije, a nimalo od jadranske obale - "naseg mora", kako se to govorilo svugde u Jugoslaviji. Ja sam takodje veoma voleo Zagreb, rodni grad moje majke, u koji smo odlazili u posetu rodjacima (od kojih su jedni bili Hrvati, a drugi Srbi). Vojsku sam sluzio u Sloveniji krajem sedamdesetih, kao granicar, i patroliranje duz jugoslovensko-austrijske medje izgledalo mi je besmisleno, smesno - nalazili smo se usred mirne Evrope. Nije mi, medjutim, bilo ni najmanje cudno sto sam u Sloveniji u uniformi i s puskom o ramenu, niti su se Slovenci prema vojsci ophodili kao da je strana. Ali partijske birokratije sest republika i dve pokrajine uvecavale su svoju vlast na stetu saveznih ustanova u Beogradu i jedinstva zemlje - vec je, na primer, bilo isparcano jugoslovensko trziste robe, kapitala i radne snage. I jugoslovenstvo je bilo anatemisano. Kada su u mojoj ceti belezili nacionalnost vojnika, nisu hteli da upisu da sam Jugosloven, vec "neopredeljen". Taj izraz bio mi je tudj i rekao sam da stave da sam Srbin - ali moja shvatanja i osecanja nisu se promenila. Pisuci o Kavafiju, Oden kaze kako je on "jedan od vrlo retkih pesnika koji moze da napise patriotsku pesmu koja ne izaziva stid i zbunjenost. U vecini pesnickih izrazavanja patriotizma, nemoguce je razlikovati ono sto je jedna od najvecih ljudskih vrlina od najgore ljudske mane, kolektivnog egoizma."
Mana kao vrlina
U politici, patriotizam lako postaje nacionalizam - najcesce bez imalo stida i zbunjenosti. Italijanski premijer Antonio Salandra cak je proglasio manu za vrlinu i pri izbijanju Prvog svetskog rata upotrebio izraz "sacro egoismo", koji ce postati poklic italijanskog imperijalizma. Jugoslovenski patriotizam, medjutim, bio je veliki izuzetak - on ne samo sto se nije lako pretvarao u nacionalizam, vec je bio negacija svih nasih nacionalizama: srpskog, hrvatskog, slovenackog, muslimanskog, crnogorskog, makedonskog. Bio je "sacro altruismo" u nasoj istorijom namucenoj zemlji. Imao je mnogo zajednickog s kosmopolitizmom - prihvatanje raznovrsnosti bilo je njegova sustina. I kao sto su kosmopolite u politici liberali, to su najcesce bile i pristalice jugoslovenstva. A ja, sto sam vise citanjem i pisanjem prihvatao ideje zapadnog liberalizma, sve vise sam bio i Jugosloven. Moja "jugonostalgija" nije samo tugovanje za zemljom koju sam voleo, vec i za slobodnim politickim ustanovama koje bi imali da smo je ocuvali. Oskar Vajld kaze kako se gubitak jednog roditelja moze smatrati za nesrecu, ali izgubiti oba lici na nepazljivost. Izgleda da sam bas bio nemaran. Ne samo sto sam ostao bez Jugoslavije, vec i prijateljstva liberalnog Zapada - NATO, koji sam ja nekada branio, napao je 24. marta 1999. godine moju zemlju i bombardovao je dva i po meseca. Poginulo je oko dve hiljade civila - ovo je procena na koju najcesce nailazim i izgleda mi uverljivo; jugoslovenski rezim, medjutim, govori o pet hiljada, NATO o pet stotina. Redje se dovodi u pitanje broj od oko sedam stotina ubijenih srpskih vojnika (kako onih koji su sluzili obavezni vojni rok, tako i rezervista) i dve stotine policajaca. Materijalna steta je izmedju trideset i pedeset milijardi dolara - moja siromasna zemlja postala je siromasnija, nezaposlenost u njoj se povecala, plate smanjile.
Istina na sredini
Jugoslovenski rezim tvrdi da je NATO namerno ubijao civile, NATO se brani da je rec o "kolateralnoj steti" - taj izraz ce biti proglasen u Nemackoj za najruzniju rec 1999. godine; rekao bih da je istina negde u sredini - NATO planeri su zbog zapadnog javnog mnjenja vodili racuna da ne dodje do ogromnih civilnih zrtava, ali se nisu trudili da ih bude sto manje. Pilotima je, na primer, bilo dozvoljeno da bacaju bombe, od kojih su samo neke bile "pametne", s velikih visina i na ciljeve koje ne vide jasno. NATO planerima je "umereno" stradanje civilnog stanovnistva odgovaralo, jer su zeleli da slome njegovu volju za otporom i nateraju ga na pobunu protiv Milosevica. To je razlog i sto su birali tolike mete bez ikakvog vojnog znacaja: fabrike duvana, automobila, usisavaca za prasinu, vestackog djubriva, ili drzavne i vojne zgrade koje su administrativni i reprezentativni, a ne komandni centri. NATO bombe su bez ikakvog opravdanja srusile i mostove u Novom Sadu, glavnom gradu Vojvodine i vaznom kulturnom centru, "srpskoj Atini". Novosadjani se iscudjavaju: "Ta, NATO je sasvim blesav! Pa da je za uklanjanje Milosevica dovoljno da se sruse nasi mostovi, mi bi to davno sami uradili." Zadavao mi je strah mir s kojim su vodje i propagandisti NATO-a pravdali promasaje. Moja supruga Olgica, sin Nikola koji je dva dana pre pocetka napada napunio cetiri godine, dvogodisnja cerka Marija i ja bili smo okruzeni mogucim metama. Nas stan je u centru Beograda i iza ugla je drzavni radio, u blizini su tri poste, a na vrhu nase ulice je Savezna skupstina. Svi ti ciljevi su ipak postedjeni, ali je s dve bombe pogodjena nekoliko stotina metara udaljena drzavna televizija i pri tom je ubijeno sesnaest ljudi. Bombarderi bi se obicno dosunjali nocu; samo se culo zujanje mlaznih motora. Krstarece rakete su letele nisko i sporo - u predgradjima su cesto vidjali njihov plameni "rep", u centru, zbog visokih zgrada, retko. Eksplozije bombi pamtim kao daleke, potmule. Cak i one blize bile su manje glasne nego sto su moji napregnuti nervi ocekivali. I nasa prozorska stakla s ukrstenim lepljivim trakama - Beogradjani su takve prozore zvali "Windows 99" - ostala su citava.
Iskrena osecanja i nacionalisticki kic
Ljudi su gledali na nocnom nebu svetlucave metke protivavionske artiljerije i, ponekad, SAM-6 rakete, a drzavni mediji hvalisali su se oborenim avionima, krstarecim raketama i bespilotnim osmatrackim letelicama. Budila se nada da ce NATO avijacija biti prinudjena da prestane s napadima. Ali nasa zastarela oruzja u stvarnosti su retko pogadjala, kao sto su uostalom i NATO avioni na Kosovu mnogo cesce pogadjali makete jugoslovenskih tenkova nego one prave. Glavni uspeh sposobnih i pozrtvovanih oficira i vojnika jugoslovenske protivavionske odbrane bio je sto su prisilili NATO avione da lete visoko i time umanjili gubitke vojnih jedinica - bilo da su maskirane ili u pokretu.
Verovatno srecnim slucajem pogodjen je americki "nocni jastreb" F-117A, nikad neoboreni, za radare "nevidljivi", bombarder "stelt" tehnologije. Na masovnim skupovima koji su odrzavani sirom Srbije, uskoro se pojavio transparent: "Izvinite, nismo znali da je nevidljiv!" Inace, na trgovima se sviralo, pevalo i recitovalo, iskrena patriotska osecanja mesala su se s nacionalistickim kicem, bilo je mnogo buke i ne malo besa. S ponosom dodajem da je mnostvo retko izrazavalo podrsku Milosevicu i jos redje pokazivalo mrznju prema kosovskim Albancima.
Nismo znali da je nevidljiv
Po Beogradu se pricalo da ima mladih ljubavnih parova koji cekaju bombardovanje da bi pored otvorenih prozora ili na skrovitim mestima na terasama i krovovima vodili ljubav. Zgrazamo se nad ubijanjem i razaranjem koje rat donosi sa sobom - zato tesko priznajemo kako je on uzbudljiv. Za mene se blesak rasprsnutih bombi sirio iz slika Dzeksona Poloka (apstraktni ekspresionizam mozda i jeste eksplozija?), a prasak i grmljavina preporucivali su se za finale Sostakoviceve simfonije (nije mi padala na pamet konkretna muzika, valjda zato sto nadahnuce nalazi u svakodnevici).
Nisam mogao nocu da spavam i cesto sam setao Beogradom. Dok sam gledao rusevine iz kojih se dizao dim a ispod cipela mi krckali sitni komadi stakla, pitao sam se kako je NATO od odbrambenog saveza postao napadacki? Kada razmisljamo o moci obicno se setimo izreka Viljema Pita starijeg i lorda Ektona o tome kako ona kvari i izopacuje vladare. Kvarenje nije uvek stetno, ono moze da omeksa. Mnogo vise se plasim mocnika koji hoce da uvecaju i prosire moc - kako svoju, tako i svojih drzava i vojnih saveza, i koji kada nemaju protivnike i neprijatelje, stvaraju ih. U poredjenju s njima, oni sto planduju na narodnim ledjima izgledaju mi bezazleno.
Ne kajem se zbog svoje nekadasnje podrske Zapadu i NATO-u. I danas bih se izmedju zapadne demokratije, cije su se lazi smele kritikovati, i istocnog komunizma, cije apsolutne istine nisu, bez premisljanja odlucio za ovu prvu. Ali, da li je NATO ipak bio u pravu sto je proslog proleca i leta bombardovao Srbiju? Nije - i evo zasto. Milosevicevo postupanje s kosovskim Albancima javno sam osudjivao kao siledzijsku antipolitiku jos od vremena kada im je 1988-89. godine ukinuo autonomiju, hiljade ih otpustio iz drzavnih ustanova i fabrika, uveo im skolski program s kojim nisu bili saglasni i dvonacionalnu policiju pretvorio u gotovo samo srpsku - da ih bez mnogo povoda tuce i hapsi. Ipak se ne slazem s onim zapadnim politicarima, diplomatama i novinarima koji Milosevica uporedjuju sa Sadamom Huseinom, Polom Potom ili, cak, Hitlerom. Oni time, bilo svesno bilo nesvesno, pokusavaju da opravdaju svoje neuspehe u sprecavanju i zaustavljanju nacionalnih sukoba u Jugoslaviji. Svoju opsednutost Milosevicem skupo ce platiti - kada on jednom vise ne bude na vlasti, patice od apstinentskog sindroma.
Siledzijska antipolitika
Ugnjetavajuci Albance, Milosevic im je istovremeno dozvolio prilicne slobode - ili, bar, nije smogao snage da ih ogranici. Albanci su osnovali politicke partije, razvili privatno poduzetnistvo i izgradili nezavisni obrazovni sistem (cesto u trosim, slabo zagrejanim kucicama). Njihov zivotni standard bio je znatno veci nego u Albaniji; do pojave gerilsko-teroristicke takozvane Oslobodilacke vojske Kosova 1997, na Kosovu je bilo i vise reda i mira. Cak bih se usudio da tvrdim da nijedna muslimanska zemlja na svetu - od Maroka do Indonezije - nije imala slobodniju stampu od kosovskih Albanaca. Njihove novine i casopisi nisu se ustrucavali da traze nezavisnost i zestoko su napadale Milosevica - ovo drugo i uz moju pomoc. I niti bi urednik koji me intervjuisao bio uhapsen, niti bi meni zakucala policija na vrata. (Nazalost, ni Milosevic ne bi pohitao da da ostavku. Pitam se sta bi se, recimo, dogodilo palestinskom novinaru u Jordanu da je napadao kralja Huseina i zalagao se za stvaranje palestinske drzave na jordanskoj teritoriji? Husein I umro je u februaru 1999. godine i sahrani su prisustvovali vodeci zapadni drzavnici; "crni septembar" 1970. godine, kada je on proterao hiljade Palestinaca u Liban, bio je zaboravljen.
Albanske separatisticke vodje zivele su u udobno namestenim kucama i stanovima, obicno u Pristini, putovale u inostranstvo i redovno dolazile u Beograd na konferencije ili prijeme u ambasadama - tako sam i upoznao nekolicinu. Uredno obuceni i uctivi ljudi, s necim starinskim u ophodjenju, govorili su dobro engleski. Uvek malo na oprezu, retko su se smejali ili pravili sale, ali se ne bi ni ljutili na prijateljsko zadirkivanje. Mada bih ponekad primetio odbojnost prema Srbima, nije mi izgledala zestoka. Svi su, medjutim, bez izuzetka zahtevali potpuno nezavisno Kosovo. Zapad, koji je u komunisticko vreme izbegavao disidente, odrzavao je bliske veze s albanskim separatistima i pomagao ih novcem.
Zahtevao je od njih da se ukljuce u politicki zivot Srbije (to je trazio i deo srpske demokratske opozicije), ali nije nastojao na tome, pogotovo nije vrsio pritisak - i Albanci su nastavili da bojkotuju izbore i da odbijaju saradnju cak i sa antinacionalistickim Srbima. Inace, analiticari izbora u Srbiji tvrde da bi uz pomoc albanskih glasova demokratska opozicija odavno smenila Milosevica.
Kosovski cvor
Zapad je bio i protiv albanskih zahteva za nezavisnoscu, jer se granice evropskih drzava ne smeju menjati. Ipak, Evropski parlament dodelio je 1997. godine Ibrahimu Rugovi, izabranom od Albanaca za "predsednika" Kosova, nagradu Andrej Saharov, koju mu je urucio francuski predsednik Zak Sirak. Dato je obrazlozenje da se Rugova miroljubivim sredstvima bori za prava Albanaca. Nesumnjivo, ona su u Milosevicevoj Srbiji bila u jadnom stanju, ali Rugova se nije borio da se prilike poprave, vec da bude sef nezavisne drzave. Uz to je "albanski Gandi" naglasavao da je protiv oruzane borbe iz taktickih razloga: srpskim snagama bezbednosti ne sme se dati razloga za povecanu upotrebu sile. Rugova nije, dakle, zastupao nenasilje iz dubokih versko-filozofskih uverenja kao indijski vodja.
Ugnjetavanje kao sto je na Kosovu, isticale su vodje NATO-a, ne postoji ni u jednoj zapadnoj demokratskoj zemlji. Bili su u pravu. Ali zapadne zemlje nisu ni imale tako velike probleme kao Srbija - i da bi ih izbegle, strogim rezimom viza sprecavaju da se broj stranaca poveca. U Srbiji je zivelo dvadeset i sest manjinskih grupa, njihovi pripadnici cinili su vise od trecine stanovnistva, a oko cetvrtina stanovnika Srbije bili su muslimani (najcesce Albanci, ali i Juzni Sloveni). Albanska manjina imala je i najveci prirodni prirastaj u Evropi - osamdesetih godina, na primer, albanska seljanka radjala je u proseku gotovo sedmoro dece - i posledica je bila mnogo nezaposlenih mladih ljudi, nezadovoljnih i sklonih krajnostima.
Hipoteticni eksperiment
Napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislimo da, na primer, u Francuskoj koja ima oko sezdeset miliona stanovnika, najednom dvadeset miliona budu pretvoreni u manjine kojima francuski nije maternji jezik. Zamislimo zatim da su od tih dvadeset miliona petnaest muslimani i da zive gusto naseljeni, s vrlo visokim prirastajem, u nekoj provinciji s katedralama i manastirima od najveceg znacaja za francusku kulturu i istoriju. Zamislimo najzad da se ti muslimani bore za nezavisnu drzavu. Sta bi se dogodilo s francuskom politikom? Zar ne bi sovinisticke snage dozivele uspon i demokratske ustanove bile uzdrmane?
Dokazivanje moci
Kada su prve NATO bombe pale na Srbiju, Milosevic je vladao vec dvanaest godina; Hitler, s kojim ga uporedjuju, bio je toliko dugo na vlasti u Nemackoj - od 1933. do 1945. Milosevic jeste jedan od vodja odgovoran za rat u Bosni - koji je poceo u prolece 1992. godine, posle proglasenja nezavisnosti, a zavrsio u jesen 1995, Dejtonskim sporazumom - jer je naoruzavao bosanske Srbe. U Bosni su sve tri grupe vrsile etnicka ciscenja i bile ciscene, ali najveca zrtva bili su muslimani; rusene su bogomolje sve tri vere, najvise, ipak, dzamije. U Milosevicevoj Srbiji, medjutim, do NATO bombardovanja nije srusena nijedna dzamija niti su manjine proterivane. Ne postoji nijedno podrucje Srbije u kome su ne-Srbi bili vecina, a da je on naselio Srbe. Da je broj Jevreja u Nemackoj bio isti u trenutku kada je Hitler izvrsio samoubistvo u svom bunkeru, kao i kada je dosao na vlast - da li bi Hitler bio Hitler?
Brojni su i dokazi da pre bombardovanja nije bilo etnickih ciscenja na Kosovu - ona se, uostalom, ne spominju ni u izvestajima stranih novinara i diplomata na Kosovu, niti je u Albaniji i Makedoniji bilo logora s albanskim izbeglicama s Kosova. Albanci su se cak vracali iz Nemacke na Kosovo. Najzad, i Haski tribunal je optuzio Milosevica samo za zlocine pocinjene na Kosovu u toku bombardovanja, a ne pre njega. Rat na Kosovu posledica je tri ekstremisticke politike: albanske, srpske i zapadne. Za albanski ekstremizam bih nasao i neku rec opravdanja, za srpski takodje, mada manje, ali za zapadni ni najmanje. Cilj NATO-a bio je da dokaze svoju moc i ucvrsti svoje jedinstvo, uzdrmano posle hladnog rata. NATO vodje htele su da kazne Milosevica i Srbiju koji su im se usprotivili, a ne da razrese "kosovski cvor" niti da sprece humanitarnu katastrofu, koje uostalom nije ni bilo. NATO je razocaran sto je na Kosovu do sada pronadjeno samo nesto vise od dve hiljade leseva - oko sto puta manje nego sto su pojedine NATO vodje tvrdile. I vecina ubijenih su muskarci, a ne zene i deca. Mada ne treba sumnjati da su mnogi nevine zrtve srpskih paravojnih formacija, mnogi su i ubijeni u borbi, ili poginuli od NATO bombi, ili cak streljani od Oslobodilacke vojske Kosova jer nisu hteli da joj se pridruze. Bar sto se mene tice, to sto je dozovolio takva nedela, kao i proterivanje stotina hiljada Albanaca u Albaniju i Makedoniju za vreme bombardovanja, cine Milosevica krivim - cak i ako nije neposredno naredjivao. Jedino bih dodao da su krivci i albanske vodje i komandanti, posebno Hasim Taci, sef OVK, a takodje i NATO vodje. Nastavlja se
