Izvor: B92, 13.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"NIN", 11. maj
pise: Dragan Bujosevic
Kap srpske krvi
Generalna proba gradjanskog rata u Srbiji, razumnoscu opozicije ili cudom Bozjim, nije se pretvorila u premijeru. Izbegnuta je, kako kaze Ivan Kovacevic, portparol Srpskog pokreta obnove, "jedina tragedija koja jos nije zadesila Srbe, posle ekonomske propasti, medjunarodne izolacije, hiljada poginulih, preko milion izbeglih, agresije najmocnije vojne sile sveta". Ovoga puta nije bilo partizana i >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << cetnika: u Pozarevcu su se na dan kad je sav normalan svet slavio pobedu nad fasizmom, sukobili "fasisti" sa "fasistima". Leva i desna Srbija su na centralnom gradskom trgu razmenile uvrede, uputile jedna drugoj otrovne reci i otisle da u tisini svojih domova sebi u bradu ispovedaju strepnje od izbegnutog gradjanskog rata. Na srecu, na jadnom kontramitingu "levice" u rodnom gradu Slobodana Milosevica i Mirjane Markovic, lidera dve najmocnije partije crvene Srbije nije bilo coveka da kao Dusko Matkovic na beogradskom Uscu 1991. godine pozove da se krene na "desnicu", niti je bilo ruke koja bi posegla za pistoljem i upucala neistomisljenika kao sto je socijalista Zivko Sandic upucao espeovca Ivicu Lazovica, decembra 1996. godine u beogradskoj Knez-Mihailovoj ulici.
Vanredno stanje
A slutilo je na najgore. Posle obracuna clanova "Otpora" i "radnika diskoteke Madona" u pozarevackom kaficu "Pasaz", rezim je drasticno povecao nivo verbalnog nasilja, zloupotrebe zakona, uterivanja straha neistomisljenicima... Pozarevacki otporasi Momcilo Veljkovic, Radojko Lukovic i Nebojsa Sokolovic nezakonito su drzani u pritvoru, a dnevni list "Politika" je izvestila da Veljkovic ima dijagnozu "stalna sumanuta psihoza", da "nije ozenjen, niti je zbog svoje prirode imao ozbiljnije veze sa osobama suprotnog pola, ali nema podataka da je homoseksualac", da je dva puta prekrsajno kaznjavan; da Lukovic "cesto konzumira alkohol", da se nije zenio a njegove veze sa zenama su "ogranicene i svode se, uglavnom, na kontakte sa Rumunkama i Bugarkama, koje privremeno borave u SRJ", da je prekrsajno gonjen zbog nedozvoljene trgovine i saobracajki, da je psihicki neuravnotezen kao i njegova mladja sestra Verica zbog cega je "prevremeno penzionisana, sto se odrazilo i na njen privatni zivot razvodom braka"; da se Sokolovic lazno predstavlja kao advokat i da su "njegove komunikacije veoma ogranicene, posebno sa zenama, mada se ne raspolaze podacima da je homoseksualac"... Rezimlije su "Otpor" proglasile "fasistickom teroristickom organizacijom" i "novim ljoticevcima" a zajedno sa opozicionim strankama i "stranim placenicima" koji "lazima, sejanjem haosa... zele da izazovu gradjanske nemire i dovedu NATO trupe na teritoriju Jugoslavije". (Niko nece imati koristi, ali valja citirati umnog Emila Siorana koji je zlikovcima nazvao one koji na politickom ili religioznom planu dele ljude na pravoverne i otpadnike.) Brzometno su po neustavnom Zakonu o informisanju kaznjeni Studio B (tri puta), "Vreme" i "Blic"; "Glasu javnosti" je nalozeno da napusti prostorije a njegovom direktoru Slavoljubu Kacarevicu porucivano preko posrednika da ce mu novcane kazne biti zamenjene zatvorskom; "Borba" je odbila da stampa naslovnu stranu "Blic nenjs-a" sa otporaskom pesnicom u koju su ugradjeni likovi Slobodana Milosevica, Mirjane Markovic, Mirka Marjanovica, Dragana Tomica i Nikole Sainovica...
Rat pocinje u novinama
Generalstab Vojske Jugoslavije je izdao saopstenje kojim stiti licnost predsednika SRJ od napada opozicionih stranaka, sugerisuci na cijoj je strani vojska, kao da nju ne cine gradjani sasvim razlicitih politickih uverenja, a ne samo kor najvisih oficira. I onda je dosao Dan pobede kada je po mnogo cemu Srbija bila u neproglasenom vanrednom stanju: rezim je suspendovao ustavne slobode kretanja (sprecavanje opozicije da udje u Pozarevac), slobode politickog okupljanja (onemogucavanje opozicionog mitinga u Pozarevcu), slobode javne reci (nezakonito hapsenje novinara po Pozarevcu i nezakonito oduzimanje audio i video kaseta i filmova, zbog ometanja nisu se culi radio B2 92 i Indeks...)... Noc je pala na Srbiju, zavrsena je generalna proba gradjanskog rata. Ali, Andreja Mitrovic profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ne misli da su verbalno nasilje rezima ili pretvaranje Pozarevca u zabranjeni grad bili tek generalna proba gradjanskog rata, on je uveren da je "specificnost rezima sto odavno vodi gradjanski rat u intenzitetu primerenom odlucnosti opozicije. U tom smislu odavno smo izlozeni gradjanskom ratu koji ne eskalira zato sto je drustvo pritisnuto stalnim egzistencijalnim problemima i bez oformljenih drustvenih snaga koje bi usle u neposredan sukob sa istom radikalnoscu sa kojom ulazi rezim, sto znaci da su kao i rezim spremne da prihvate sve rizike." Vojislav Kostunica, lider Demokratske stranke Srbije, i Zoran Djindjic, predsednik Demokratske stranke, uvereni su da se Srbija nalazi tek u predvorju gradjanskog rata: u ratu recima. "Stvari pocivaju na recima, ratovi pocinju u novinama. Nikada kod nas nije bilo tolikog nasilja recima" - govori Kostunica. Cak i reci kojima su se komunisti 1945. godine obracunavali sa reakcijom mogu se oznaciti kao tehnicki termini u odnosu na ove koje sada koristi rezim, pune strasti i opasne raspojasanosti." "Na delu jeste verbalni gradjanski rat. Proglasavajuci opoziciju izdajnickom i placenickom, rezim ispisuje presudu, huska narod i daje mu legitimitet da javno ubije saradnike agresora", kaze Djindjic.
Opoziciona jeres
Staljinisticke diskvalifikacije politickih protivnika bolje su od diskvalifikacija koje izgovaraju celnici rezima ili objavljuju njihova glasila, misljenje je Andreja Mitrovica: "U tim izjavama se ne porice politicki protivnik, nego covek koji je politicki oponent. A to je objektivno psiholoska priprema najbrutalnijeg obracuna bez obzira na to da li se on smera. Drugo, to potvrdjuje misljenje da je vodjstvo rezima u narocitoj psiholoskoj situaciji u kojoj prestaje da politicki misli i svojim recnikom pokazuje dominaciju nesvesnog cija je prava osnova osecanje ogromne mrznje. U osnovi te mrznje vidim neobicno veliku zelju da se vlada, sto se manifestuje vec skoro 13 godina. Ujedno, to je i izraz straha rezima da opozicija ovoga puta nece, vodjena razumom, da uzmakne pred radikalnoscu vlasti, jer smatra da je trenutak takav da se mora izdrzati i ici u rizik". Zoran Djindjic je jedini sagovornik NIN-a koji misli da gradjanskog rata u Srbiji nece biti, jer "rezim kao projektant gradjanskog rata ne nalazi u narodu izvodjaca radova. U narodu u Srbiji nema ideoloskog fanatizma koji je preduslov svakog gradjanskog rata. Ideoloski sporovi zamenjeni su egzistencijalnim". Njegovu nadu-uverenje hrabri saznanje da u Srbiji postoji mnogo ventila za praznjenje politickih frustracija opozicije, "Pa Milosevic ne sme da priviri u Cacak, Kragujevac, Nis..." Aparat vlasti je toliko rastresen da ne moze da naredi masovne oblike terora, poput hapsenja velikih grupa ljudi ili osnivanja logora za neistomisljenike, niti bi mu poslo za rukom nasilno preuzimanje uprave nad gradovima u kojima vlada opozicija, "Trebalo bi im 500 000 policajaca da bi slomili otpor u Nisu." Sef demokrata kaze da u "nasoj politickoj kulturi nema stranaka sklonih radikalnim oruzanim sukobima" i prognozira da ce razvoj dogadjaja "mnogo brze politizovati siroke mase koje ce zahtevati promene na izborima nego sto ce dovesti do radikalizacije manjih grupa nezadovoljnika rezimom". Konacno, Djindjic za opozicionara jereticki kaze da misli da "Milosevic ne zeli gradjanski rat iz jednostavnog razloga jer ne moze da ga dobije". Ovu jeres sa njim deli i Vojislav Kostunica, on kaze da Milosevic ume da kontrolise svoje postupke. Najbolji primer za to on nalazi u Milosevicevom drzanju prema Crnoj Gori gde je njegova suzdrzanost u akciji obrnuto proporcionalna njegovoj verbalnoj agresiji prema Milu Djukanovicu, "Milosevic preti, Djukanovic radi."
Faktor Amerika
Radikalno je drugacije misljenje Andreja Mitrovica: "Moja je procena da je Milosevic niz bitaka dobio pokazujuci da nece prezati ni od cega da bi opstao na vlasti i da je sa druge strane bila opozicija koja je iz racionalnih razloga bila popustljiva. Iz ovog razmisljanja izvodim dva zakljucka. Prvi, da je rezim spreman na stalnu radikalizaciju svojih poteza do krajnje upotrebe sile. Drugo, da gradjanski rat smatra izglednim za sebe posto raspolaze oruzjem koje druga strana nema." Sagovornici NIN-a uglavnom ne misle da bi opozicija na bilo koji nacin mogla da bude inicijator gradjanskog rata. Kostunica misli da i pritisak spolja na deo opozicije da radkalizuje svoje delovanje ne bi urodio plodom jer "medju demokratskom opozicijom ekstremizam nije preovladjujuce raspolozenje". Naglasavajuci da SPO nikada nece biti uvucen u gradjanski rat ("I za ljubav i za tucu je potrebno dvoje. Mi se necemo tuci.") Ivan Kovacevic kaze da "njegove uzrocnike treba traziti na drugoj strani" i zagonetno priznaje da je "na drugoj strani" izuzetno sirok pojam. Mozda ovaj rebus moze biti popunjen podsecanjem da je jesenas SPO zamerao Savezu za promene da njegovi protesti, podstaknuti spolja, mogu da se izrode u krvoprolice. O tom spoljnom faktoru, dakle Americi, Kostunica otvoreno govori podsecajuci da su ovdasnji mediji objavili razgovor Ricarda Gelbarda, bivseg specijalnog izaslanika americkog predsednika za Jugoslaviju, u kome on preporucuje "ograniceni gradjanski rat", "malo prolivanje srpske krvi" kao najbrzi nacin za smenu Slobodana Milosevica uz upozorenje da je i u Srbiji moguce pronaci Tacija koji ce zameniti Rugovu. "Veca opasnost izazivanju gradjanskog rata u Srbiji dolazi spolja, nego iznutra", zakljucuje Kostunica i podseca da je NATO tokom agresije na Jugoslaviju pozivao narod na pobunu protiv rezima. Zoran Djindjic kaze da ne veruje da bi Amerikanci bilo kome ko zivi u Srbiji sa porodicom, rodjacima, prijateljima mogli da savetuju "mali gradjanski rat". Ali, on kaze da "svesno ili nesvesno filozofija sankcija jeste filozofija slabljenja zemlje, a ne rezima, stvaranja sve tezih uslova zivota sto moze dovesti do pobune naroda. Hladno se operise po Lenjinovom principu. Sto gore, to bolje?. Kao sto je Tito racunao ako ubijemo jednog Nemca, oni ce streljati sto Srba, onda ce se njihovih hiljadu rodjaka svetiti Nemcima. Medjutim, sankcije nigde nisu dovele do pobune naroda, ni na Kubi, ni u Libiji, ni u Iraku...". Komentarisuci Gelbardov predlog, politikolog Ivo Viskovic profesor Beogradskog univerziteta, kaze:"Nisam siguran sta Amerikanci zele jer su im i reci i dela protivrecni. Veoma sam skeptican u mogucnost da se unutrasnji sukob zavrsi sa 'malo krvi'. Bivajuci deset godina svedok raspada Jugoslavije i, ako nije neskromno, verujuci da bolje poznajem nas mentalitet, nikada se ne bih upustio u igru izazivanja 'kontrolisanog gradjanskog rata'. Nazalost, nisam siguran da na Zapadu nema snaga koje bi isprobale i tu mogucnost." Opravdavajuci se nedovoljnim informacijama o namerama Amerikanaca, istoricar Mitrovic kaze da bi se od "administracije kakva je danas americka mogla ocekivati i cinicna ravnodusnost i slicni radikalni potezi".
Lenjinova greska
Ako ni vlast, ni opozicija, ni Amerika ne budu izazivaci gradjanskog rata u Srbiji, njegov uzrocnik moze da bude - slucaj. Ubistva Branivoja Milinovica i Nedeljka Kosovica u demonstracijama 9. marta 1991. godine, nasilje policije u demonstracijama 1993, 1996/7. i 1999. godine nisu posluzili kao povod/opravdanje za gradjanski rat u Srbiji. Kostunica cak veruje da je moguca izuzetna kontrola koja ce spreciti da se incident pretvori u veliki sukob, tvrdeci da su prilikom rusenja Causeskua u Rumuniji KGB, vojska i policija kontrolisali dogadjaje i drzali nasilje u "predvidjenim okvirima". Ivo Viskovic u moguce izazivace gradjanskog rata ubraja prerastanje socijalne krize u socijalnu katastrofu, stanje poluanarhije u drustvu, gubitak zivaca bilo kog politickog aktera..."Ali, najvise se plasim stanja velikog broja gradjana koje se ispoljava stavom "Cir je sazreo, vreme je da pukne, sta kosta da kosta".Kada se ljudi pomire sa mogucnoscu da dodje do eruptivnog, nasilnog okoncanja agonije, to se stvarno i dogodi, sto teorija uci a praksa dokazuje. I Andrej Mitrovic uocava "treci cinilac koji se nije artikulisao kao politicki aktivan - opstu depresiju u masi stanovnistva koja prema primerima iz politicke istorije moze dovesti do stihijne pobune, nuzno zahvatajuci i vojne i politicke snage rezima". Znajuci da u gradjanskim ratovima jedna nasuprot drugoj stoje dve oruzane grupacije stanovnistva i da taj "uslov za sukob" ovde ne postoji istoricar Mitrovic kaze: "Spontana pobuna masa svojom silinom nadoknadjuje odsustvo i oruzja i organizacije. To je uvek nepredvidiv istorijski dogadjaj ali nije i neocekivan." Lenjin je ocekivao, ali je bio iznenadjen. Isak Dojcer svedoci kako je Vladimir Iljic u nekom podrumu uveravao ljude kako jos nije doslo vreme za preokret, ne znajuci da napad na Zimski dvorac traje, da je pocela boljsevicka revolucija, odnosno gradjanski rat u Rusiji.
Vlast olosa
Katastrofa i gore od toga, reci su kojim sagovornici NIN-a opisuju ishod eventualnog gradjanskog rata u Srbiji. Govori politikolog Viskovic:" Tesko je predvideti realan ishod gradjanskog rata osim da bi po narod bio katastrofalan. Nisam siguran da bi medjunarodna zajednica brzo intervenisala. Pre mi se cini da bi kontrolisala krizu drzeci Srbiju u karantinu, pustajuci da se nasilni rasplet obavi u zemlji. Iz razgovora sa obavestenim ljudima na Zapadu zakljucujem da oni smatraju da je srpsko drustvo "bolesno" i da do konacnog "ozdravljenja" treba da prodje kroz radikalnu katarzu koja podrazumeva da sadasnji politicki lideri definitivno napuste politicku scenu. Gradjanski ratovi su velike nesrece, ali se u njima cesto izrode ne samo pojedinci vec i citave nove elite drustva. Plasim se da se u nasem slucaju ne bi stvorila progresivna elita, korisna za buducnost naroda i zemlje, nego pre neka vrsta latinoamericke ohlokratije (vladavina olosa)". Ukratko, ishod gradjanskog rata u Srbiji mogao bi da izgleda ovako: sa zapocinjanjem sukoba, Albanci upadaju u Presevo i Bujanovac, Crna Gora proglasava nezavisnost, muslimani proklamuju suverenost bar dela Sandzaka, stvara se sanitarni kordon oko Srbije, ni ptica da izleti, posle cetiri-pet meseci krvavih obracuna i vise desetina hiljada mrtvih (u Beogradu su partizani 1944. godine za nekoliko dana prema nekim tvrdnjama, streljali vise od 20 000 "reakcionara"), NATO ulazi u Srbiju uz blagoslov Ujedinjenih nacija (gradjanski rat jeste pretnja miru u regionu), postavlja novi politicki establisment u kome nema Milosevica, ali ni Draskovica, Djindjica, Kostunice... i casti, zbog kooperativnosti, Madjarsku Vojvodinom (ili njenim delom), Hrvatsku delom ili celim Sremom, Bugarsku Dimitrovgradom... Da li je ovo dovoljno strasno da uplasi sve koji misle da bi dobrodoslo "malo prolivanje srpske krvi", makar ona bila krv "izdajnika-krvnika" , "crvene bande", "fasista otporasa", "fasista radikala", "fasista julovaca"...
"Blic", 13. maj
Masakr u privatnoj firmi u Novom Beogradu
Nenad Bukinac, njegova supruga Pinelopi Papanaku, inace Grkinja, i Sladjana Jevtic (38), ubijeni su juce prepodne u prostorijama Bukinceve firme 'Base internacional', u Ulici dr Ivana Ribara 98 u Novom Beogradu. U svakog od njih zasad nepoznati ubica je iz vatrenog oruzja ispalio po nekoliko hitaca i pobegao. Tela je otkrio knjigovodja firme koja se bavi veleprodajom uvozne obuce. On je celo prepodne bezuspesno pokusavao da razgovara sa Bukincem, ali se niko nije javljao na telefon. Zato je dosao do firme, naisao na otkljucana vrata i zatekao bezivotna tela Papanaku i Jevticeve, inace sekretarice firme. Odmah je pozvao policiju, koja je po dolasku na gornjem nivou kancelarijskog prostora otkrila i trecu zrtvu - Nenada Bukinca. Sva tri tela bila su oblivena krvlju. Jos se ne zna da li je u predstavnistvu 'Base internacional' izvrsena premetacina i da li nesto od materijala ili novca nedostaje, a nije pronadjeno ni oruzje kojim je pocinjeno trostruko ubistvo. Stanari obliznjih zgrada i zaposleni u susednoj prodavnici nisu culi pucnje, niti su primetili nesto sumnjivo. Jedna susetka je, ipak, izjavila da je ubrzo po probijanju zvucnog zida, juce oko 9 sati, cula nekoliko prasaka, 'kao kad pucaju petarde'. Izvesno je da su Bukinac, njegova supruga i Jevticeva ubijeni izmedju 7.30 sati, kada je Bukinac odveo troje dece u vrtic i svratio do obliznje prodavnice da kupi cigarete, do 11.45 sati, kada je knjigovodja otkrio tela. Bukinac je sa decom i suprugom, koju komsije poznaju kao 'Grkinju', stanovao u iznajmljenom stanu u susednom ulazu, u broju 100. Susedi isticu da ne mogu ni da naslute motiv masakra, 'jer je porodica Bukinac zivela normalno i skromno'. Komsije cak kazu da je Bukinac svaki dan cekao u redu ispred prodavnice da bi kupio deci mleko. Nisu ih posecivali ni 'sumnjivi' tipovi, a sa komsijama su se dobro slagali.
