Izvor: B92, 11.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas", 11. maj
pisu: Natasa Bogovic, Bojan Toncic
Novinari Danasa 18 sati u zabarskoj policiji: Sve je ovo Pozarevac
Sluzbeno putovanje "mecki na rupu" Danasovog dvojca poceo je zlim slutnjama zenskog dela koji ima snazan "osecaj za filing" stican diljem bivse SFRJ - od protesta povodom sudjenja Jansi i drustvu, do demonstracija albanskih studenata u Pristini. Tako je u jednoj beogradskoj kafani pao predlog "da lepo krenemo u utorak i da nas vrate >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ko sve normalne ljude". U Pozarevcu smo bili gosti naseg prijatelja i kolege Mileta Veljkovica i njegove porodice. Ispostavilo se veoma kratko. Sa Miletovim bratom Momcilom Mocom Veljkovicem, jednom od zrtava neravnopravnog obracuna ispred kafea "Pasaz" krecemo u obilazak Pozarevca da osetimo atmosferu pred miting. Obilazimo opstinske odbore SPO i DSS i krecemo u laganu setnju. Centar grada nacickan letnjim bastama, sve puno sveta, a Moce je, ispostavlja se, u Pozarevcu popularniji nego Tito i Cola &78. Dozivljava ovacije na otvorenoj sceni, otpozdravlja stisnutom pesnicom, ljudi mu prilaze i grle ga. "Srecna ti sloboda, junace!". "Hvala, brate, bice slobode za sve nas". ( Ovo je neizostavno trebalo da vide svi koji su procitali tekst o pozarevackim otporasima u Politici od 8. maja).
Branicevske policijske igre
Krecemo kuci i u jednoj od bocnih ulica, oko 23.45 nailazimo na cetvoricu policajaca. "Moce, da popricamo malo", kaze jedan od njih i pokazuje prema crvenom "opelu" registracije PO 266-82. Dvojicu kolega zaduzuje za nas. Pitaju nas da li smo mi s Veljkovicem. Na potvrdan odgovor "nas "zamole" da krenemo s njima. Zoki i Mika, kako su nam se kasnije predstavili, imalu su sluzbene brojeve 521 014 i 521 031. Nismo slobodni da izadjemo iz automobila, ali "mozemo s l o b o d n o da zapalimo". Dovoze nas do velike zgrade u centru Pozarevca, upravne zgrade, kako je zovu i pitaju nas za podatke. Prvi put saznaju da smo novinari. Mika odlazi po instrukcije u drugi automobil i saopstava da "idemo u bazu". Baza je, ispostavilo se , stanica saobracajne policije na izlazu iz Pozarevca gde su nas legitimisali. Stize naredjenje da smo slobodni. - Mozete li da nas prebacite do kuce naseg domacina Mileta Veljkovica? - pitamo. Odgovor - naravno. Stotinak metara pre Beogradske ulice kamo smo se zaputili mobilnim telefonom stiglo je naredjenje "od nacelnika" (nacelnik policije je jedan od prvih komsija Mileta Veljkovica", da nas nikako ne voze u Beogradsku ulicu, vec da nas ostave u centru grada, a potom i trece naredjenje i Mika opet odlazi po instrukcije u automobil ispred upravne zgrade. - Sta se desava kada se nekom u ovakvoj situaciji piski? - zavapila je Natasa. Policajac koji je vozio auto samo se nasmejao. Stvarno, sta se desava? Ubrzo dobijamo nove poznanike. Prelazimo u "stojadina" i krecemo u nepoznato. Ponovo idemo "u bazu", policijsku stanicu i ponovo nas legitimisu. Sipaju gorivo iz kante. Odlazimo u nepoznatom smeru, ocigledno van grada. - Ovo, izgleda, vise nije Pozarevac - lucidno konstatuje muski deo Danasove ekipe nakon desetak kilometara voznje po mrklom mraku.
- Sve je ovo Pozarevac - stize odgovor od prozvanog vozaca. Ni ovi, kao ni prethodni nasi pratioci ne znaju zbog cega smo uhapseni i kazu da cemo "tamo" saznati. "Tamo" je izgleda prilicno daleko, a jedine informacije koje saznajemo gledajuci kroz prozor su STR "Prehrana" i Stolarska radnja "Dva brata i tata". U policijskoj stanici u Zabarima koja je bila nase krajnje odrediste ne saznajemo nista o svom statusu, ali postaje izvesno da cemo tu provesti citavu noc. Nas "pritvor" je kancelarija saobracajne policije: sto, tri stolice, cetiri kasete za opremu (jedna zakljucana lisicama), vitrina za knjige sa sabranim delima Branka Copica, (fale "Magarece godine") i "Zbirkom propisa o prekrsajima". Bejzbol palica diskretno sklonjena iza kaseta, zlu ne trebalo. Na zidu karta sveta sa kalendarom za &99. poklon "Privatne klanice Popovic Drakce" i reklamni sat vec pomenute stolarske firme. Ocenjujemo situaciju. - Da li ti znas da smo oteti? - Ne budi pesimista". Konstatujemo da u ovoj sobi bez prozora mobilni telefon ne daje znake zivota. Noc je idealna za podsecanje na "Bosonogo djetinjstvo", "Odumiranje medjeda". "Osmu ofanzivu". Nezgodno za spavanje, a sve vise i za sedenje.
Jutro docekujemo budni i ukoceni. Dolaze veseli i orni policajci po svoju opremu, pozdravljaju nas pripasujuci dugacke pendreke i zastitne maske. Svi dobro raspolozeni, dok mi razmenjujemo zabrinute poglede. Stizu dva dragocena ohrabrenja, pejdzing poruke kolega Urosa Komlenovica i Dragana Stosica, porucuju da se drzimo. Policajci odlaze, a muski deo ekipe odlucuje se za akciju i iz toaleta gde mobilni telefon ima kakav - takav signal salje poruku Gradimiru Nalicu iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava: "U Zabarima smo, nisu nas tukli". Ljubazni inspektor razgovara s nama. Pita nas zasto smo privedeni, a mi mu strpljivo objasnjavamo da ne znamo. - Mi to pitamo vas. Ne zna ni on. Kaze, privela nas je policija iz Pozarevca i trebalo bi da saceka instrukcije odatle. Pita nas i o detaljima pokrivanja velikih mitinga, o tome da li mi "inace pratimo Branicevski okrug ili samo sada", o poznanstvima sa dopisnicima stranih kuca. Upucujemo ga na mnogo informisanijeg, ministra informisanja. Siti se ispricasmo. Informaciju odaslatu sa mesta gde car ide peske nas prijatelj prosledio je u svet. Znamo da je nepristojno, ali prisluskujemo razgovor u sobi dezurnog. - Ma, ne smem da mrdnem, zovu stalno strane ambasade. - Ce te zove i Sadako Ogata. - Ceo svet zna za Zabare.
Sminka za optimizam
Posecuje nas advokat Smaragda Vacic i dodatno ohrabruje. Potom saznajemo da je Nenad Canak uhapsen i da ce u centru grada mitingovati JUL. Bojimo se. Postaje izvesno da ce nasu sudbinu odluciti ishod danasnjih okupljanja u centru Pozarevca. Nije naivno. Moral Danasovih reportera pomalo splasnjava, a jedan od izvestaca se tom kriznom trenutku odlucuje da izvrsi temeljne radove na doterivanju vlastitog izgleda. Sminkanje i cupanje obrva i nista vise nije tako tragicno. Dogovorismo se o meniju za zajednicki rucak kad izadjemo: teletina ispod saca, basta salata, makedonsko belo... Zenska polovina planira navlacenje nove tufnaste haljine. U Zabarima, pa i u policijskoj stanici nema vode. Nemoguce je oprati i ruke.
Policajci i inspektor svako malo pitaju treba li nam nesto - da li smno gladni, zedni, trebaju li nam cigarete. Donose nam napolitanke i koka-kolu. Nesto pre 14 sati inspektor dozvoljava Nadi supruzi Mileta Veljkovica da razgovara sa nama. Saznajemo da je Mile uhapsen i da nema vesti o njemu. Nada place. Njena prijateljica zabrinuto gleda sveze nasminkanu Natasu misleci procenjujuci da li je to uradila da bi nesto prikrila. U 15 sati prisluskujemo zabrinjavajuce vesti Studija B. Sat kasnije posecuju nas Misa Lukic, Rustam Salijakov i Aleksandar Cvejic iz Kancelarije Visokog komesarijata UN za ljudska prava u Beogradu. Prva informacija koju smo bili dobili bila je da smo zadrzani zbog provere identiteta. - Da li smo pritvoreni? - Ne. Zadrzani ste - kaze inspektor Sasa Talijan, zaduzen za "nas slucaj". - Mi vas vise, onda, ne bismo zadrzavali. Izgleda da to bas nece moci. Potom su stizale informacije da smo privedeni radi informativnog razgovora, bezbednosti. Zvanicno obrazlozenje, usmeno koje smo dobili oko 18 casova bilo je da smo zadrzani zato sto smo "zateceni u drustvu s licem koje je vrsilo krivicno delo". Izlazimo i sedamo u kafic. Dalje je sve vise-manje lako pretpostaviti. Mi smo odradili Dan pobede, a za Dan bezbednosti, ako nas se - sete, sete...
