Izvor: B92, 09.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme", 6. maj 2000.
pise: Dimtirije Boarov
Tito i njegovo doba
Nostalgija ocajnika
Ima neke velike istorijske ironije u cinjenici da je apsolutni autsajder iz zagorskog Kumrovca za Srbe i Srbiju, kad su neoborivi ekonomski pokazatelji u pitanju, izgleda ucinio je vise nego svi Nemanjici, Obrenovici i Karadjordjevici zajedno
Na dvadesetu godisnjicu smrti Josipa Broza, predsednika Druge Jugoslavije i poluvekovnog sefa jugoslovenskih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << boljsevika, kao da ponovo eskalira neka zatomljena nostalgija za Titovim dobom, a o samom Starom sada se na sve strane bivse jugoslovenske federacije snimaju benevolentne ludacke komedije - gotovo kao izraz naknadne prisnosti sa komunistickim svecem koji je ovde nekada prosipao tajanstvenu ali i svirepu moc modernizacije zapacene u hladnim katakombama svetske Kominterne. Narod hrli da gleda te filmove, pa makar "Marsal" dolazio iz Hrvatske, sto je verovatno i znak da je prica sa novim sopstvenim nacionalnim vodjama i Titovim neuspelim mutantima zavrsena. Ne potcenjujuci nijednu hipotezu uvek mastovitih politikologa, socijalnih psihologa i takozvanih fenomenologa, na pitanje zasto je "bravar bio bolji" (kako glasi vec cuveni grafit sa beogradskih zidova) prvo (sasvim marksisticki) treba postaviti pitanje ne postoji li kakva ekonomska podloga ove nostalgije za Titovim vremenom, koja se siri na muku vecine srpskih starih i novih nacionalista, a koji su ovog "velikog Hrvata" stalno krivili za navodnu propast i istorijsko zaostajanje Srbije.
S tim u vezi, ima neke velike istorijske ironije u cinjenici da u sedamstogodisnjoj srpskoj nacionalnoj povesti nema razdoblja veceg i duzeg prosperiteta Srbije od Titovog doba. Govorimo o istorijskoj ironiji zato sto je taj hrvatsko-slovenacki mesanac i (poreklom i obrazovanjem) apsolutni autsajder iz zagorskog Kumrovca za Srbe i Srbiju, kad su neoborivi ekonomski pokazatelji u pitanju, izgleda ucinio vise nego svi Nemanjici, Obrenovici i Karadjordjevici zajedno.
ZAOSTAVSTINA: U cetiri decenije Titove aspolutne vladavine Jugoslavijom, Srbija se nalazila u drzavi koja je zabelezila skoro neprekidnu cetrdesetogodisnju stopu prosecnog godisnjeg rasta drustvenog proizvoda od 6,8 odsto (u racun je uzeto razdoblje izmedju 1946. i 1986. godine, iako je Tito umro 1980. godine, ali bi se moglo reci da je "njegovo doba" potrajalo upravo do 1987. godine). Posle tog dugog razdoblja neprestanog, ponekad i gotovo skokovitog prosperiteta (prosecna godisnja stopa rasta izmedju 1956. i 1965. godine bila je fantasticnih 9,5 odsto), kada se Srbija pod Milosevicem navodno vratila sebi i svojoj tradiciji, svojim nacionalnim ciljevima i svome vodji, svome dostojanstvu i svojoj pameti, drustveni proizvod je u narednih 13 godina - imao prosecnu stopu pada od oko 5,5 odsto (kad bi se uzela u racun i katastrofalna prosla godina NATO bombardovanja, prosek bi pao jos nize). Na kraju proslog milenijuma, u odnosu na posttitovsku kulminaciju prosperiteta (1986) drustveni proizvod SRJ bio je za 57 odsto manji, a u odnosu na godinu Titove smrti (1980) nivo je bio manji za 54 odsto.
Jednostavno, kada su prosla "brozna vremena", kako su Titovo razdoblje nazivali ogorceni srpski nacionalisti, dosla su mnogo groznija vremena. Mozda je, kako neki kazu, i za taj naknadni srpski ekonomski strmoglav kriv Josip Broz, ali bi u tom slucaju trebalo naci i onog ko je zasluzan sto je u njegovom dobu ostvaren toliko dug i toliko dinamican razvoj - i u Srbiji.
Teorija da je pod Titom bio stvoren jedan iluzoran, parazitski privredni sistem koji je prosperirao na poklonima i kreditima Zapada - verovatno je potpuno tacna (govori se o pomoci izmedju 100 i 150 milijardi dolara). Tito je u velikoj meri vodio zemlju kao licno preduzece, a spolja gledano, na fasadi tog uglavnom uvek istog sistema jednovlasca, u pocetku smo imali tablu "narodne demokratije", pa "diktature proletarijata", pa parolu "fabrike radnicima", pa koncept "samoupravljanja u jednoj zemlji", zatim "dogovornu ekonomiju" i na kraju "permanentne reforme" i "trzisni socijalizam". No, iza tog Titovog "politickog kapitalizma" (privilegije i grabez veoma masivne nelegitimisane politicke elite - kako taj moderan termin definise Josip Zupanov), to jest posle tog iluzornog kvazi plansko-trzisnog i toboze efikasnog i samo naizgled pravednog ekonomskog sistema, ostali su i autoputevi, elektrificirane pruge, aerodromi, gradovi i stanovi, milioni kilometara kanalizacije, vodovoda, milioni automobila, itd. Ostalo je i nesto industrijske civilizacije, stotine hiljada obrazovanih ljudi, nesto kulturne infrastrukture i jos uvek mnogo svetske znatizelje mlade generacije.
Kad nesto sto je na bilo koji nacin uspevalo - traje pola veka, istorija vas nikada ne pita zasto ste nesto radili teorijski i koncepcijski pogresno, vec kako ste uspeli da ljudi tolike godine, iz godine u godinu - zive sve bolje. Kroz petsto godina - srpska privredna istorija ce iz tog jednostavnog razloga slaviti Titovo ekonomsko doba, a deca ce uciti da je posle njega dosao Milosevic - i sve upropastio.
Zabadava su neki nasi ekonomisti jos pre mnogo godina (Aleksandar Bajt, Marjan Korosic, Ljubomir Madzar i drugi) dokazali da se u Titovo doba zemlja mogla razvijati i brze, pokazujuci primere Grcke, Portugala i Turske - u Srbiji ce se ipak pamtiti cinjenica da je ona pod Brozom imala burniji napredak nego ikada ranije u svojoj istoriji. To pamcenje nece potisnuti ni okolnost da danas izranjaju podaci koji pokazuju da je relativni odnos nase privrede i naseg standarda prema najrazvijenijim zemljama bio nesto manje poboljsan izmedju 1939. i 1980. godine nego sto se to nama cinilo - sve dok ga posle Tita, sa Milosevicem, nismo potpuno pokvarili. Na primer, prema podacima koje navodi Dragomir S. Zlatanovic ("Formiranje ekonomskih cena i dispariteti u privredi Jugoslavije 1939-1996, Beograd, 1999), SAD su 1939. godine imale drustveni proizvod, prema kupovnoj snazi, od 480 (ondasnjih) dolara per capita, a iste godine taj proizvod je u Grckoj bio 68 dolara, a u Jugoslaviji 76 dolara. Dakle, Jugosloveni su bili bogatiji i vredniji od Grka, a 6,3 puta siromasniji od Amerikanaca. U godini Titove smrti, 1980, Jugosloveni su imali po glavi 3670 dolara kupovne snage drustvenog proizvoda, a Grci su vec bili bogatiji, sa 4567 dolara. Prema Amerikancima i njihovih 11.804 dolara te godine Jugosloveni su samo prepolovili zaostajanje, pa su stvarali i trosili 3,2 puta manje dobara po glavi stanovnika. Danas smo prema razvijenom svetu beznadezno zaostali - i imamo trideset puta manji drustveni proizvod po glavi stanovnika od SAD i jedanaest puta manji od Grka. Ljudi, da li je to moguce - da se za poslednjih desetak godina toliko upropaste inace veliki, ali ipak nedovoljni ekonomski rezultati poluvekovnog Titovog doba u Srbiji.
KOMUNISTICKI MANIFEST: Najlakse je ponuditi objasnjenje zasto se po naraslim gradovima Srbije najvise siri nostalgija za Titovim vremenom. On je zapravo najbolje razumeo onu cuvenu Marksovu pohvalu kapitalizmu iz "Manifesta komunisticke partije" (1848), koji mu je u veliku zaslugu upisao to sto je "milione ljudi izvukao iz idiotizma zivota na selu". Kad je Tito dosao na vlast, 1944. godine, zatekao je 75 odsto stanovnistva na selu, a kada je sklopio oci pola veka kasnije, skoro 75 odsto ljudi vec je sedelo po gradovima, slusalo Lepu Lukic i jelo "leba bez motike". Taj proces dinamicne "urbanizacije" spojen sa svim drugim vidovima "socijalisticke modernizacije", to jest "demokratizacije luksuza" (sto je izraz Vladana Desnice), lako objasnjava to sto su nam gradovi poprostaceni i sto i danas, u najvecoj nezaposlenosti, niko nece na njivu da kopa kukuruz. Svi ti svezi varosani, razni interesenti i kolonisti, partizanski rodjaci, borci za nove drustvene odnose, stradalnici od kulaka, od eksploatacije i ratnog fasizma, uz rad skolovani i ubrzano kvalifikovani posteni intelektualci, mesni aktivisti i rezervne staresine - a svi zajedno poslusni rentijeri ponizne plebiscitarne lojalnosti Titovoj vlasti i vestini da negde u belom svetu iskamci pare - sada su u velikom strahu da ih svetska "americka (kapitalisticka) hegemonija" i bezdusna "ekonomska (NATO) globalizacija" ne vrati u surovi pejzaz nasih toliko opevanih "prirodnih lepota", gde je glad vekovima bila domaca zivotinja. Sada kada se ispostavilo da je Milosevic omanuo, Tito i vreme njegovog svetskog "nesvrstanog trijumfalizma" deluju im kao ponovljiva bajka. Sa Titom su i oni bili "apsolutno suvereni", "teritorijalno integrisani", "cenjeni od svetskih sila", i tako dalje, a sada bi se trebalo vratiti na nivo svetske "sirotinje raje".
Nostalgiju za Titom oseca i veliki deo "jugonostalgicara", jer je svima njima jasno (uprkos Cosicevim i drugim nacionalistickim konstrukcijama) da je on doista bio za Jugoslaviju koja bi trebalo da "jaca sve mocnija".To sto je postepeno doista federalizovao u pocetku samo nominalno federalnu jugoslovensku drzavu samo pokazuje da je bio politicar koji je znao sta se moze silom, a sta se mora milom - i kako je krhka vaga na kojoj se mere medjunacionalni odnosi u sarenoj zajednici naroda i konfesija - zeljnih afirmacije, slobode i, ako je moguce, makar balkanske hegemonije. No, za te nacionalne frustracije Tito nije imao efikasnog leka, jer su njegov politicki habitus i rezim koji je stvorio bili u sustini potpuno protivni ideologiji liberalizma i bespostedne konkurencije "individualnih napora". Tito je "brinuo" za "radne ljude i gradjane", za "radnicku klasu i seljake", za "narode i narodnosti" - svako je bio organizovan, niko nije bio nezbrinut, niko sam sa svoje dve sake. A kad se o svima vodi briga, demokratija i nije potrebna, a o nacionalnim interesima vode brigu "republicke i pokrajinske birokratije" koje samo narusavaju opste jedinstvo.
Igrajuci tako i sam na muziku "patrijarhalnog kolektivizma", te na bratstvo i jednakost naroda a ne pojedinaca, ni Tito nije mogao da skuva cvrsce jugoslovensko lepilo po idejama individualnog interesa, gradjanskih prava, sirokog trzista, krupnog kapitala i konkurencije - posto u tom "nehumanom", ali "samo efikasnom" sistemu ne samo da neko dobija vec neko nesto i gubi, narocito ako ne trci dovoljno brzo. Jer, on je bio apostol sistema u kome je posle "razvlascivanja burzuja i kulaka" - trebalo da svi stalno dobijaju, po nekoj zasluzi cak nesto vise od onih drugih koji su ranije imali vise srece sa licnom politickom biografijom ili nacionalnom istorijom.
Naravno, sve ovo sto smo ovde nabacali oko mogucih razloga vaskrsavanja nostalgije za Titovim vremenom u Srbiji ima tezinu najvise u vezi sa aktuelnim slomom Miloseviceve koncepcije "kontinuiteta" ("I posle Tita Tito"). No, stvar nije u tome da se nazida i ucvrsti neki drugi "dozivotni predsednik" ili da se nadje novi izvrsilac Titovih radova veceg formata od ovih provincijskih odlikasa, vec da se napuste potrosene ideje i da se otpuste sefovi bankrotiranih poduhvata.
.jpg)
