Izvor: B92, 05.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Blic", 5. maj
pise: V. Curguz Kazimir
Hoze Salaket: Drustvo se mora upoznati sa zlocinima
U Beogradu je 28. i 29. aprila odrzana medjunarodna konferencija na temu "Pomirenja kako to rade drugi": Dvoje istaknutih strucnjaka za ovu oblast: Patricija Valdez iz Argentine i Hoze Salaket iz Cilea odrzali su tri predavanja. Jedan od najpoznatijih juzno-americkih boraca za ljudska prava, 58-godisnji Hoze Salaket bio je tokom Pinoceove vojne hunte u Cileu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << veoma angazovan u zastiti ljudskih prava. Zbog toga je bio zatvoren i 1976. godine proteran iz Cilea. Od 1990. godine, posle promena u Cileu, clan je Nacionalne komisije za istinu i pomirenje. Tri predavanja na temu ljudskih prava, istine i pomirenja koja je odrzao u Beogradu predstavljala su pravo intelektualno i moralno uzbudjenje.
Posle vise od dvadeset godina veseg angazovanja u borbi za ljudska prava, da li je svet postao bolji?
Rekao bih da se ista bitka, kao pre dvadeset godina, i dalje vodi sirom sveta. Razlika je samo u tome da ima mnogo vise boraca i mnogo vise spremnosti za ovu borbu. Ono sto je posebno zanimljivo u menjanju sveta jeste da su medjusobni uticaji postali mnogo direktniji i izrazitiji. Tako je, na primer, proces otkrivanja istine i pomirenja u Argentini uticao na slican proces u Cileu, a potom u El Salvadoru, pa onda u Juznoj Africi, pa ponovo u latinskoj Americi u Gvatemali... Rec je o globalnim procesima.
Sta predstavlja prvi korak ka pomirenju?
Pre svega, utvrdjivanje istine. Ne moze se ocekivati da se neko sa nekim pomiri, ili neko nekom oprosti, ukoliko se tacno ne zna sta se desilo. Ja ovde ne govorimo o motivaciji, razlozima ili kontekstu, to se istrazuje kasnije. Rec je o jednostavnoj, a strasnoj stvari: kad je ko i gde ubijen, otet ili mucen. To mora biti zajednicka stvar celog drustva. Kada se to utvrdi, onda se ide na ustanovljavanje ko je to ucinio. Celo drustvo mora biti upoznato sa razmerama zlocina, bez obzira ko ih je i zasto pocinio.
A posle toga? Kazna ili amnestija?
To je i dalje centralna dilema za koju nema gotovog i jednostavnog resenja. Uvek se moramo pitati sta vise koristi razvoju demokratije i demokratskih procesa u odredjenoj situaciji. Ako se proceni da su konzervativne snage i stari represivni aparat jos uvek toliko snazni da je nemoguce ici na kaznjavanje svih umesanih u krsenje ljudskih prava, a da to ne izazove novi talas zlocina ide se na opstu amnestiju. Naravno, amnestija ne ukljucuje zlocine protiv covecnosti kao sto je, na primer, genocid. Ukoliko, medjutim, dodje do radikalne promene vlasti, kao u Grckoj posle obaranja vojne hunte, moguce je sudskim putem utvrditi krivicu i izreci kazne.
I u odnosu prema zlocinima protiv covecnosti ima izuzetaka?
Najsveziji primer je Juzna Afrika. Aparthejd i segregacija spadaju u zlocine prema covecnosti, a ipak je proglasena opsta amnestija pod uslovom da izvrsioci zlocina javno priznaju svoja dela. Bilo bi, medjutim, sasvim nerealno ocekivati da se nekoliko miliona belaca u Juznoj Africi optuzi za zlocin protiv covecnosti zbog toga jer su decenijama podrzavali politiku aparthejda. Oko procesa pomirenja uopste stalno mora postojati ravnoteza moralnih principa i realnosti. Jedno bez drugog ne ide.
Pociniocima zlocina se, u stvari, nudi izbor izmedju javne sramote i eventualne zatvorske kazne. Da li je to dovoljan izbor?
Mnogi naucnici, pogotovo ekonomisti, govore o teoriji racionalne odluke. U stvarnosti, mnogi ljudi upravo tako postupaju. Sasvim je racionalno da ljudi teze da zastite svoje interese. U isto vreme oni najcesce biraju manje zlo. Javno priznati krivicu predstavlja ponizenje i sramotu ali odlazak u zatvor znaci sve to zajedno i zatvor. Osramocen na slobodi je bolje nego osramocen u zatvoru! Sa takvim su postupkom najdalje otisli u Juznoj Africi. Oko 8.000 ljudi je javno, pred zrtvama i svedocima, ali i TV kamerama i novinarima, ispricalo sta su radili za vreme aparthejda. Kad ljudi znaju da ne mogu da izbegnu odgovornost oni se ponasaju krajnje racionalno.
Takva priznanja imaju sigurno i dublje, simbolicko znacenje.
Bilo je nemoguce, sa stanovista klasicnog evropskog prava, da se individualizuje krivica i krene ka klasicnim sudjenjima. Stvorena je nova forma prava koja mnogo vise vodi racuna ne samo o pravnim aspektima ovih problem vec i onim dubljim, politickim, psiholoskim, antropoloskim... U tom je smislu veoma vazna uloga i odredjene katarze kroz koja prolazi drustva koja se otvoreno suocavaju sa svojom tragicnom prosloscu.
Sta je, u stvari, tranziciono pravo?
Rec je o kompleksnom zbiru vrednosti koje se grade u drustvima koja prolaze kroz krizu. To istovremeno ukljucuje i politicku teoriju, i etiku, i moral, i socijalnu psihologiju. Sve to zajedno mora da sledi praksu, ono sto se zaista desava i sto je realno. O ovoj oblasti su pre nekoliko godina UN objavile tri knjige od preko 3.000 stranica sto je samo deo onoga sto se objavljuje o tranzicionom pravu. Problem politicke i moralne rekonstruckije drustva predstavlja aktuelan problem za mnoge zemlje koje su izasle iz faza diktatura i tiranija. To se ne moze resiti time sto ce se dati jedinstven model demokratije, koji postoji dvesta godina. U drustvenim naukama postoje, naime, teorije zivota i smrti, ali ne i teorije vaskrsenja. A neka drustva, zaista, tek vaskrsavaju.
